Почетна / Интервју / Михаел Беклер: Крими туризам

Михаел Беклер: Крими туризам

Разговарала Наташа Анђелковић

Постоји бескрајно много утисака који се не могу упоређивати. Оно што је било врло упечатљиво за мене јесте залазак сунца у Камбоџи, у храму Ангор Ват, лет хеликоптером преко активног вулкана на Хавајима, људи на улицама у Вијетнаму или пирамиде Маја у Мексику…

 

Немачки писац Михаел Беклер постао је познат нашој публици пре осам година када је у издању „Платоа“ изашао његов роман „Чути Вердија и умрети“. Роман је доживео више издања, а кључ тог успеха лежи у необичном концепту који спроводи овај писац, спајајући врло напете крими приче са туристичким водичима. Читајући овај роман читаоци су упознали Венецију и језеро Гарда у географском, културолошком и историјском смислу, али су били снабдевени и туристичким појмовником и водичем кроз хотеле и ресторане. Пре неколико месеци „Плато“ је објавио роман „Олуја над Мајорком“ који је исто конципиран, а писац ће тим поводом бити гост Београда 23. маја, када ће читаоци имати прилике да га упознају и постављају му питања на књижевној вечери у „Платоу“. „Печат“ је добио ексклузивно право на интервју са Михаeлом Беклером као најаву његовог доласка.

Ваша два романа, „Чути Вердија и умрети“ и „Олуја над Мајорком“ су преведена на српски језик. Можете ли да објасните свој концепт спајања криминалистичке приче и туристичког водича који спроводите у свим својим делима? Откуда та идеја?  
Нисам могао да се одлучим да ли да направим туристички водич или крими причу. Онда сам решио да то спојим и написао сам туристичко-криминалистички роман. Од два сам направио једно. Шалу на страну, схватио сам да на одмору многи људи воле да прочитају забавно штиво, често и криминалистичко. На плажи, под сунцобранима при руци су им и туристички водичи, који се углавном само прелиставају, а не читају од почетка до краја. На енглеском језику постоји реч Infоtainment. Размишљао сам да би то могла да буде добра идеја да се основне информације о појединим туристичким регионима интегришу у напет криминалистички роман. Кад човек прочита такав роман нешто ће неосетно и научити. Ко жели, може додатно да се информише у додатку роману који представља комплетан водич са препорукама ресторана и хотела. Али оно што желим да истакнем јесте да моји крими романи могу да се читају и без икаквих намера да се иде на пут. Најважније ми је било да књига буде напета и забавна.

„Олуја над Мајорком“ је ваш први роман написан у том кључу. Шта је веза између те конкретне крими приче и крајолика Мајорке?
Чуо сам реакције читалаца који су се на мотору провезли острвом идући траговима радње и тражећи поменуте позорнице збивања, и наравно све су их нашли. Свесно сам тако конципирао крими причу да се одиграва на читавом острву, од Палма де Мајорке, до врха Форментор. Када бих приметио да неко важно место недостаје, нешто бих смислио за то место. У најгорем случају неког бих тамо „убио“. Паралелно са копненом радњом, мој главни јунак, који је проневерио милионе и налази се у бекству, плови јахтом око Мајорке. На тај начин у игру је укључена и фасцинантна обала, при чему до већине залива туриста може да дође и са копна. Као на пример, до дугачке пешчане плаже Плаја де Тренк. Фасцинантан и разнородан пејзаж Мајорке нуди безброј подстицаја криминалистичком роману. Постоје нестварно лепа и романтична места, али и стрме литице са којих се лако може суновратити у смрт, што је подједнако важно за крими роман.

Које све приче и легенде о Мајорки читалац може сазнати из вашег романа?
На Мајорки кружи мноштво напетих легенди. То потиче од историје која је била бурна и пуна преокрета. После вековне владавине Мавара на власт су се вратили Каталонци, а становништво је живело у страху од пиратских напада. У књизи причам о томе какве је све трагове то оставило. На пример, постоје куле-стражаре које окружују острво и задатак стражара је био да упозоре на могући напад пирата. Веома су занимљиве и ронадале, старе мајорканске бајке у којима се приповеда о митским разбојницима Маварима и скривеном благу. У историји Мајорке постоје и многе блиставе личности као што је Рамон Љуљ који је од плејбоја постао мисионар, да би на крају живота био каменован. Лудвиг Салвадор је пак аустријски надбискуп који се и данас поштује на острву. Фрањевачки калуђер по имену Јунипероса поставио је на својим путовањима темељ Сан Франциска. Постоји чак и легенда, која је у супротности са познатим чињеницама, да и Колумбо потиче са Мајорке.

Постоји важна књига о Мајорки која припада књижевној историји, а коју је написала Жорж Санд, „Зима на Мајорки“. Какав је био утицај те књиге на вас лично и на сам ваш роман?   
Наравно да сам прочитао сећања Жорж Санд на њен боравак на Мајорки са Фредериком Шопеном. Та књига је времеплов у Мајорку, како је изгледала 1838. године, када још није било туризма и када су Жорж Санд и њени сапутници делили брод са свињама, којима је, како она каже, чак давана предност у односу на остале путнике. У свом роману преносим неке од епизода из сећања те екстравагантне књижевнице и укратко преносим њену животну причу и љубавну везу са Шопеном. А читаоцима представљам и картузијански манастир у Валдемоси, где су њих двоје провели неколико зимских месеци.

Мајорка је важна туристичка дестинација. Мислите ли да ваш роман може бити нека врста подстрека или стимуланса читаоцима да одлуче да тамо отпутују на одмор?
Ако бих рекао да је тако, био бих нескроман и преценио бих своју књигу. С обзиром на то да је већ посећују милиони туриста, Мајорки није потребан стимуланс у виду овог кримића. Али радовао бих се кад би неки читалац био подстакнут овом књигом да отпутује на Мајорку.

Да ли ви одлазите често на Мајорку?
Последњих двадесет година барем једном годишње одем на Мајорку. Тамо имам много пријатеља. Као и јунак моје књиге, и ја сам јахтом обишао острво, али наравно моја јахта је била само изнајмљена, јер као писац крими романа немам финансијских могућности да попут свог јунака поседујем сопствену. Али то ми се више свиђа. Барем имам миран сан.

Много путујете. Које су вам омиљене дестинације? Шта је на вас оставило најјачи утисак?
Немам топ листу. Постоји бескрајно много утисака који се не могу упоређивати. Оно што је било врло упечатљиво за мене јесте залазак сунца у Камбоџи, у храму Ангор Ват, лет хеликоптером преко активног вулкана на Хавајима, људи на улицама у Вијетнаму или пирамиде Маја у Мексику. Врло сам радознао човек и радо откривам нове дестинације. Али привлаче ме и места за одмор која нису тако удаљена или егзотична. Имам посебну везаност за Медитеран, од Италије до Шпаније.

Наши читаоци су радо читали ваш роман „Чути Вердија и умрети“. Он се одвија у Италији, у Венецији и на језеру Гарда. Шта је то тако чаробно у вези са том познатом регијом?
Венеција има јединствену магију која се не ограничава на град у лагуни, већ зрачи и у залеђе, све до обала језера Гарда. Свугде се налазе чувени лавови светог Марка који показују да је Венеција својевремено освојила Венето и владала том покрајином. И градови као што су Верона, Вићенца и Падова, представљају дивну сценографију за роман. Уз то, тамо има доброг вина и укусне хране, што доприноси додатној пријатности.

Како се крими прича уклапа у то?
У роману је пронађен леш на језеру Гарда, и још један у Венецији. Јавља се неочекивано наследство, долази до киднаповања, а један модни фотограф доживљава романсу са заводљивом Венецијанком. Значи, има много догађаја и заплета, а у паузама се пију амароне, бардолино и просеко. Сазнаје се да су у Венецији откривени „карпаћо“ и „белини“, и да се гурмански једе.

У вашим романима има много информација о храни и ресторанима. Волите ли да кувате? Која вам је кухиња омиљена?
Са својом супругом, која је преминула прошле године, страсно сам обилазио ресторане. Она је генијално кувала, па сам се ја држао подаље од кухиње и концентрисао се на то да пронађем најбоље вино. Написао сам и неколико винских кримића и због тога обишао многе виноградарске регионе, од Бургундије, преко Тоскане, све до Јужне Африке. Ту се свугде може одлично јести. Сви виноградарски крајеви су добра дестинација за гурманску трпезу. Немам неку кухињу која би ми била фаворит. То свакако није немачка кухиња. Волим италијанску и азијску.

У вашем најновијем роману „Смрт са три звездице“ радња се дешава у Немачкој, а реч је о томе да кувар неког цењеног ресторана извршава самоубиство зато што је добио лоше оцене свог рада. Да ли је тако нешто стварно могуће? Просечном српском читаоцу то неће изгледати реалистично…
То је апсолутно реалистички. Док сам истраживао материјал за своју књигу о Француској, обедовао сам у Бургундији код чувеног кувара са звездицом Бернара Лусијеа. Када је нешто касније у водичима кроз ресторане слабије рангиран, убио се својом ловачком пушком. Постоји и познати пример из историје: легендарни кувар Франсоа Лател, убио се због тога што није успео свечани ручак приређен у краљеву част.

Колико нам је познато професија куварског критичара је доста популарна на Западу. Да ли је то тачно? Може ли кување бити уносан посао?
Врхунски кувари су у многим земљама звезде. Неко као Копусе је светски познат. На немачкој телевизији има много познатих кувара који своју популарност пласирају не само у својим ресторанима, већ и у разним рекламама. Рентабилност врхунских ресторана је већ друга прича. Њихови трошкови су такви да упркос високим ценама често не могу да буду покривени, па су ти ресторани нерентабилни.

Каква је ситуација у погледу туризма у Немачкој? Које су најпопуларније дестинације?
Мада Немци доста путују у иностранство и Немачка сама је значајна туристичка дестинација за домаће, као и за иностране туристе. У многим регионима бележи се повећан број ноћења. Главне дестинације наравно много зависе од личних преференци  и у њих спада све од острва Силта на северу, па преко Рајне, до Боденског језера на југу. Имамо величанствене оркестре, позоришта и музеје. За мене лично најлепши је Минхен, баварска језера и немачки Алпи. Али за то сам везан, ту живим…

Шта очекујете од своје посете Београду?
Радујем се доласку у Београд. Радознао сам да га видим и надам се да се неки људи интересују за моје књиге, а пре свега очекујем занимљиве сусрете са људима. Па ето, пустићу да ме догађаји изненаде.

Можемо ли очекивати у будућности неку крми причу смештену у Србији?
Нисам планирао, али никад се не зна. Овај кратки долазак могао би да подстакне моје интензивније бављење Србијом и чешће доласке како бих је боље упознао. То је предуслов да бих измислио причу и сместио је на атрактивна места. Све земље у којима се одигравају моји романи одлично познајем. У Србији сам последњи пут био као дете. Имам, дакле, много тога да надокнадим.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *