Почетна / Култура / Матијa Бећковић: Пожури се, Саво Свети, и пакости избави нас

Матијa Бећковић: Пожури се, Саво Свети, и пакости избави нас

Реч Матије Бећковића поводом освешћења манастира Светог Саве под Орлином у Голији, 13. маја 2012. године

 

Ево нас на граници наше небеске отаџбине.
На граници које нема,освештавамо манастир који за границе не зна.
Сабрали смо се под Орлином да гологлаву Голију, за њену верну службу Богу и отачаству, окрунимо најсветијом круном коју има српски народ,
манастиром „Светог Саве“.
Зато је наш духовни отац Сава сазвао своје духовно потомство на овој међи „ са које очи на оба света гледају“.
На његов позив сјатили су се под Орлином са свих страна сви Орловићи на шире, Косовчићи на уже, Светосавци и Световасилијевићи на најуже братство и сродство.
Са нама и онај који столује на трону Светог Саве, патријарх српски Иринеј, и владика будимљанско-никшићки Јоаникије, за чијем су старањем порасле за главу и Сомина, и Лукавица и Комови да се раменују с оним висовима Орјена до Орлине, од Савине до манастира Светог Саве у Митрополији црногорско-приморској, на којима је, пошто је Ловћен посечен,митрополит Амфилохије подигао богомоље и усправио оборене крстове од Румије и Кривошија до  Бјеласице и  Сињајевине. Са њима се дозива Херцеговачка Грачаница са Црквине, којом је онебесано Требиње и одмењено Цетиње. Тако се зацељују разур из оног времена које је „доњи камен горњим учинило.“
Планине су наши последњи непонтани и непредати јунаци. Оне нас уче како да останемо усправни и своји на своме, достојни висине, свога имена и места на земљи, како бисмо заслужили оно место међу људима које оне заузимају међу планинама.
Није случајно да су у минулом полувеку многи градови, па чак и престони, мењали имена, али ниједна планина није. Продаје се оно што се купује, али се не продају светиње као што су име, вера,  језик и писмо, које кад се једном продају постају туђе и више се не могу набавити. Јер крв није вода, ни име није вода, ни језик није вода, ни вера није вода. Продаје се вера за вечеру, али, изгледа, вечере нема.
Идући из очевине на дедовину Свети Сава је овуда често пролазио и остављао стопе на камењу. Стопе Светог Саве најкраће су пречице до неба његовог народа. Те стопе су и најтврђи ослонац за оне стубе уз које се, зидајући своју душу, из нараштаја у нараштај пење ка небу српски народ.
Најдубљу стопу и најкраћу пречицу оставио је Свети Сава  баш под овим закутком неба онима којима је Свети Сава крсна слава. Међу њима је и ктитор овог храма, који се овим искупним делом на најславнији начин одужио и свом крсном имену и својим Косовчићима и Орловићима. Још једном се показало да је тачно оно тумачење да реч  богат не значи ништа, ако не значи имати Бога у себи. Ако се не може људима, Богу се може угодити.
У време највећих искушења, понижења и самопонижења српског народа, кад се чини да су сви путеви затворени, стари оријентири погубљени, звезде водиље згасле на кулама светиљама, да се нема куд ни лево, ни десно,остао је онај једини и најважнији, који нико не може затворити – пут увис. Да се српски народ тим путем запутио и обрнуо очи к небу доказује и ова светиња, и овај Сабор, каквог у наше време, можда, на целом свету нема,а једино код нас има. Зато се радујмо и поносимо тиме, и не поводимо се и не угледајмо на оне код којих ничег сличног одавно нема.
Нек буде срећно ово ново огледало српско, то најмоћније оружје за одбрану душе.
Темељ манастира „Светог Саве“  у Голији утврђиван је на небу вековима, а данас се само сам спустио међу нас. „Кад ме видиш,онда ми се надај!“ казао је онај косовски јунак. Али ма колико велелепан био, мало би значио да није извађен из нас, као слика и прилика оног храма који је скројен унутра, у нама. Храмови и нису само грађевине него и она наука која је у њима вековима предавана, говорио је, блажене успомене патријарх Павле. Зато приклањамо главу на његов олтар, за прошле и будуће Орловиће и Косовчиће, јер шта је слобода ако није посмрче хероја и мученика.
Браћо по брдима,
Нису само цркве летеле, нити су се само Орловићи растићили и разлетели на све стране, него су летеле и планине. Небош је с планине Јелице долетео из Србије у Црну Гору и прозван Његош,пошто је слово Н, зачудо, баш у овим кршевима  добило стомак и постало Њ.
И Голије су се селиле и множиле. Голија је једна, али није једина, а колико год да их има све су од једне и свима је главни град Крстац. Голија је у Црној Гори, Голија у Херцеговини, Голија у Србији, Голија у Босни, Голешица у Македонији…
Голеш је на Косову пољу, на Гламочком, на Ливањском пољу, између Таре и Дрине. И све су данас у унутрашњем загрљају подвезане, подорлене и овенчане манастиром Светог Саве под Орлином. А шта је Голија него друго има за Голготу. А шта је Голгота него духовни Голијат у каменој пустињи у којој су се родиле све вере.
Љубимна браћо и дружино,
Бољи обичаји уче нас да се не спомиње нико тамо где би се морао споменути свако. Али ако у овом беседном слову споменемо Орловиће и Косовчиће, споменули смо свакога од вас лично и поименично, без обзира на то где живи, како се сада зове, да ли је на овом или на оном свету.
Ако од свих Орловића издвојимо Павла, најславнијег српског рањеника, који је у руци коју нема, овамо донео косовски барјак, нисмо прескочили никога. Не чини ли се и вама да је са овим храмом и Павле бар мало прездравио, а његов прекројени барјак, као да се поново намолио и на њему савио гнездо онај двоглави, бели, немањићки орао, којег је с две круне крунисао Свети Сава. Павле Орловић је чуо да су Косово дали сви они чије Косово није, али се нада да га неће дати они чије је. Јер Косово је суштина, а суштина није на површини него у дубини, закопана онамо намо, у оној крвавој трави.
Овде „свих времена разлике ћуте“ и све што се десило – десило се истовремено и постало безвремено. Било је у овим гредама манастира и пре манастира Светог Саве под Орлином и Орловића, и пре Павла Орловића, и устанака и сече кнезова, и пре Првог српског устанка, али је предање све закључало и запечатило као једновремено. Као што су после Косовског боја  сестре Лазареве претвориле у кукавице,тако се Његош уметнуо у сестру Батрићеву да окука Батрића Перовића Орловића из Бањана посеченог са дванаест кнезова, сто година пре Буне на дахије.
Радуј се Соко граде, Оногоште, Орлибане и  Орлино, Орја Луко, Орлов Кршу и тићи Орловићи!Радуј се Самоборе и Дурмиторе!
Запевајте, одавно нисте, Гацко и Голијо, јер кад ви певате други се не чују.
И на крају, помолимо се ћирилицом:
Пожури се, Саво Свети, и пакости избави нас, јер јади велики и ратни, рабе твоје море, телесни и душевни.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *