Почетна / Други пишу / ЉИЉАНА СМАЈЛОВИЋ: Борис, Борис Џонсон

ЉИЉАНА СМАЈЛОВИЋ: Борис, Борис Џонсон

Пре неколико дана владајућа коалиција у једној европској земљи изгубила је на локалним изборима велики број посланичких места, али је зато популарни градоначелник престонице те земље убедљиво победио кандидата опозиције.

Још пре оптуживан да гради култ своје личности, предузимљиви градоначелник сада се у сопственој странци налази под паском и због наводних амбиција да преузме вођство над партијом чији је садашњи председник уздрман падом рејтинга.

Звучи познато? Није реч о Драгану Ђиласу и Борису Тадићу, иако се главни лик горње приче зове Борис. Реч је о Борису Џонсону, градоначелнику Лондона, за којег веле да је у компликованим односима са британским премијером Дејвидом Камероном. Дејвид и Борис се на јавним местима опходе један према другом с дужним поштовањем, обасипајући се изјавама о узајамној лојалности, али је градоначелник далеко популарнији од своје (Конзервативне) странке, док га анкете препоручују као „најпрепознатљивијег“ политичара у Великој Британији.

У Србији се дешава нешто слично. Коалиција око Демократске странке убедљиво је поражена на парламентарним изборима (пре четири године освојила је 38 посто гласова, да би ове недеље спала на 22 процента), док се њен тријумф у главном граду (у којем је листа ДС-а освојила десет процената више од Српске напредне странке)  приписује пре свега градоначелнику Ђиласу. Део руководства странке иза затворених врата је одмах осумњичио Ђиласа да је, миран у погледу коначног исхода београдских избора, кампању водио не бринући довољно о високој излазности која је Борису Тадићу била далеко потребнија него њему самом. У недељу после подне су, наиме, на бројеве мобилних телефона „сигурних гласача“ Демократске странке одједном почеле да стижу поруке попут ових: „Губимо изборе ако се овај тренд настави. СНС на црним местима извео дупло више људи! Хитно изводите људе, мало је времена остало. Борис Тадић“. А онда: „Истраживање показује да не можемо да победимо без огромне излазности. Без обзира на редове, гужве, сви морају да остану до краја и гласају! Борис Тадић“.

(За ДС су „црна места“, по свој прилици, приградске општине, чији је значај у калкулацијама демократа драматично порастао када се испоставило да им је Ахилова пета београдска општина Стари град, у којој су бирачи „искулирали“ Тадића, и његовог политичког партнера Чедомира Јовановића, тако што се нису ни појавили на биралиштима.)

Са тензијом на релацији вођа странке и градоначелник престонице, међутим,  престају европске паралеле са српским изборима (и то не само зато што у Европи махом није ни теоретски могуће остати на челу државе дуже од осам година). Истог дана када се гласало у Србији, где су немали изгледи да власт остане у отприлике истим рукама као и до сада, Никола Саркози постао је једанаести европски лидер који је изгубио изборе откако је континент захватила финансијска криза. Две највеће партије, које се деценијама смењују на власти у Грчкој, доживеле су истог дана такав крах на изборима да више не могу да скрпе већину ни када се удруже. У знак протеста због стезања каиша пала је и влада у Холандији, која спада у економски најуспешније државе ЕУ. Читав европски пројект налази се под знаком питања, не само зато што новоизабрани француски председник Франсоа Оланд тражи да Европа напусти курс стезања каиша и немачког фискалног диктата. Нису у питању само краткорочне економске мере и дужничка криза, већ захтев да се уместо штедње промовише економски раст, а изнад свега да се реши „демократски дефицит“, што је друго име за ситуацију у којој богате земље намећу решења мањим и сиромашнијим од себе, а све у име „европског пројекта“. Од тренутка када се Француска побунила, плашење Европом постаје плашење Немачком, а не опстанком европске идеје. Оланд каже: „Није на Немачкој да одлучује у име целе Европе. Кад ја будем председник, европска грађевина ће се променити. Ми нисмо било која земља: ми можемо да променимо ствари“. Грци нису гласали за излазак из Европске уније, већ су, заједно са Французима, гласали да Европска унија напусти курс који гура државе у све дубљу јаму присиљавајући их на кресање буџета.

Србија, за то време, остаје потпуно по страни. Европска збивања у Београду нису тема разговора, европски избори и будући европски правац једва су се помињали у предизборним дебатама, укључујући ту и изборну ноћ. У Србији би странац који прати изборе лако поверовао да су све странке опозиционе, да нити једна није владајућа и да нити једна не сноси никакву одговорност за стање у земљи и корупцију у држави. Да је главни баук извесни Тома Николић, који говори исто што и сви остали лидери свих осталих странака, а грађани не смеју да спавају од бриге је ли он заиста искрено привржен европској идеји, као што су то тобож сви остали лидери, а поготово онај који је експресном брзином потписао антиевропски и антиуставни закон о информисању само зато да би спречио пад своје уцењене, али „проевропске“ владе…

У Србији власт у недељу не само што није кажњена што јој грађани живе горе него било ко у Европи: у Србији власт управо и опстаје тако што грађане држи у уверењу да баш због Европе морају да живе потпуно мимо Европе, у беди, страху и корупцији. Да морају да се помире са оним са чиме се нико у Европи не би мирио. Да не треба ни да их занима тај велики разговор о Европи и њеној будућности, који се данас истовремено води у свим европским престоницама, осим у Београду.

То је права мера српског очаја и губитка сваког самопоуздања, ту је потонуло оно што је било жилаво и отпорно на недаће. Овде се сања и оно што други одбацују као недостојно, овде се грађанима сугерише да на више ни немају права. Тако је Србија постала „бастион стабилности“ у Европи. Овде је „стабилност“ последица губитка сваке наде, јер више нема апетита ни за страдање, ни за жртве. Овде где је и парламент једном већ вандализован и паљен, овде се све већ пробало.

Извор: http://www.nezavisne.com

Један коментар

  1. U svim državama Evrope postoji demokratska procedura u formiranju vlasti posle izbora osim u Srbiji.Srbija tj. vladajuća oligarhija koja vlada ovom jadnom državom ima svoj recept.U Evropi nakon izbora predsednik države daje mandat za formiranje vlade prvo stranci koja je osvojila najviše glasova.Ukoliko ta stranka to ne može obezbediti daje se mandat sledećoj po broju osvojenih glasova pa sve dok se ne formira vlada.Pa ako se ni tda ne može formirati vlada ide se na nove izbore.Za primer imamo Grčku.U Srbiji koja nema predsednika koji bi dao mandat pobedničkoj stranci da formira vladu, a to je SNS, iako imamo vd predsednika Slavicu Đukić Dejanović to se ne dešava jer ne bi Slavica da se meša u to već je sve prepustila bivšem i dalje sadašnjem predsedniku Borisu Tadiću da mimoiđe navedenu demokratsku proceduru na način da on i njegova partija prave koaliciju bez obzira što su na drugom mestu iza SNS.
    Tu naš tzv.demokratski predsednik po ko zna koji put pokazuje koliko poštuje demokratsku proceduru.Nije njemu važna demokratska procedura već da obezbedi podršku za drugi krug predsedničkih izbora i da po svaku cenu ponovo sedne u predsedničku fotelju, a posle će mo o procedurama.Tko se demokratija u Srbiji razvija kao nigde u Evropi.Naivnom narodu dovoljno je obećati da će mo ući u EU za deset, petnaest godina što nije nikakav problem pošto je ovaj narod strpljiv.Čekaće on i dvadeset godina samo da dočeka.U celoj Evropi se dešavaju izbori i ni jedan predsednik pa ni stranka nisu dočekali drugi mandat, a u demokrtaskoj Srbiji bez problema dobivaju se i tri mandata i dobiće se još i pet ako bude trebalo samo da stignemo do toliko željenog cilja.
    Do tada ako treba narod će i gladovati i biti zadovoljan malim mrvicama, penzijama od 15 000 din, platom sa kojom se ne može sastaviti ni petnaest dana a kamoli puni mesec.Srbija je jedina država u Evropi koja izumire.Koliko će nas biti manje za deset godina, a možda i dvadeset kada shvatimo da u EU više nema mesta tj. dešavaće se obrnuti proces u kojem će dobar deo članica EU napuštati EU, a mi će mo stajati na vratima za ulazak i narod će biti pun sreće što čeka na tim vratima.Do tada će Srbija postai kolonija stranih kompanija koje će ostvarivati ekstra profit dok će naši radnici raditi za srpske plate od 20 000dinara koje im je obezbedila naša država za četiri godine unapred kako bi pomogla siromašnimstranim kompanijama.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!