Леонид САВИН: САД И НАСИЉЕ

Почетак 2012. се памти по новим варницама насиља од стране војних лица САД и њихових савезника у окупираним земљама. Убиства цивила у Пакистану помоћу ракета, лансираних са ратних беспилотних летилица, стрељање 17 мирних грађана, међу којима је било и деце, од стране америчког водника 1. класе – све су то само појединачни случајеви које нису успели да сакрију од широке јавности. Стварност је много лошија. „Ми у Авганистану убијамо децу сваког дана. Обично се у њих пуца ван граница наших војних база. Али уколико амерички војник убије или рани цивила зато што овај покушава да помоћу импровизоване мине дигне у ваздух наш конвој – то не спада у нешто неуобичајено. И Авганистанци нас мрзе због таквих зверстава и нашег лицемерја“ – рекао је један амерички војник у интервјуу после мартовског стрељања¹.

„Ниво убистава које спонзорише држава (САД – Л.С.) друге земље пажљиво крију од јавног мњења. Репортери који путују са војним јединицама представљају психолошки тим који, како би подигли ратнички дух и учврстили патриотска осећања у отаџбини, у САД, описује митске подвиге и хероизам војника“². Наравно, увек ће се наћи оправдање за сличне „инциденте“ – техничка грешка, премор војних лица зато што није како треба обрачунато време служења у армији, отупела осећања у зони ратних дејстава, али ништа од тога још увек не може да разјасни разлоге за насиље «made in US». 

Ако пажљиво погледамо, открићемо да грађанска култура САД, у ствари њен прототип, заснован на химерској структури америчког друштва, легитимише насиље, пре свега у самим Сједињеним Државама. На пример, правна интерпретација различитих „грубости“ се у САД појавила још крајем 18. – почетком 19. века, и она је оправдавала и образлагала коришћење мучења, санкционисаних од стране државе.

У Масачусетском скупу слобода из 1641. наведено је да осуђени злочинац „може да буде подвргнут мучењу“ уколико је признао кривицу, али при том мучење не може да буде варварско и нељудско“.

Конвенција из 1984. против мучења иде ван оквира дефинисања мучења као нељудског акта и сужава дефиницију, између осталог и у односу на незаконито мучење. Према тој интерпретацији свако дејство које је легализовано по дефиницији не представља мучење. Из тога произилази да уколико су органи власти овлаштени да поступе у име апстрактних интереса националне безбедности, могуће је мучење и тортура осумњичених јер је такав начин понашања омогућен словом закона.

Случај из 2002. Са Џејем Бајбијем (бивши генерални тужилац САД који је дозволио да се осумњичени за везе са терористичким организацијама могу мучити помоћу воде) показује да званично човек може да пређе црту „после које наступа смрт, отказују органи или долази до сталног погоршања основних функција организма“. Али чак и тада такви поступци, према законодавству САД, не могу да се тумаче као мучење, уколико је иследник имао „конкретну намеру“ да направи одређени степен бола. У свом меморандуму Бајби је предложио да тешко мучење представља такав степен бола или патње, коју особа коју испитују није у стању да поднесе³. И званично мучења су једноставно замењена суровим методама испитивања, међу којима су били: потапање у воду, терање да се остане на ногама и по 40 сати, држање у хладном карцеру без одеће, ударци у стомак и др.

Управа за правну помоћ Министарства правде САД је на молбу ЦИА чак припремила и службену белешку у којој је речено да уколико се државни службеник припрема да мучи особу за коју се сумња да је терориста „он ће то чинити, како би предухитрио нове нападе на Сједињене Државе од стране терористичке мреже Ал-Каида“⁴.

2007. године се сазнало за случај судске истраге „Ел-Масри против САД“ . Пре тога, 2003.године , македонске власти су предале организацији ЦИА немачког грађанина либанског порекла. Скоро пет месеци је он држан у једном од затвора агената ЦИА у Авганистану, где је подвргаван мучењима, а да није поднета тужба. Затим је ослобођен јер, према речима адвоката окривљеног, овај је затворен грешком. Без обзира што је поднета жалба због поступака агената ЦИА, Врховни суд САД је одбио ту жалбу, што је изазвало међународни скандал. Представници судске власти САД су аргументовали такав поступак Врховног суда тиме да нису могли да истраже ко је од агента ЦИА мучио оптуженог, јер би се тиме разгласила државна тајна у односу на организацију рада ЦИА. Још један преседан који се десио 2009. године је познат као „Арар против Ешкрофта“. Оштећени, који је грађанин Канаде, 2002. је допремљен из Њујорка на Блиски Исток, где је мучен десет месеци. Суд је оптужбу одбио, али није предложио било какву компензацију жртви.

Има случајева када представници снага реда САД нису подржали „новотарије“ са врло грубим методама мучења. Тако је агент ФБИ Али Суфан 2009. године иступио против принудних испитивања и мучења. Међутим, постоји и друга страна медаље. То је учествовање самих грађана САД у актима и подршки терору. Без обзира што Вашингтон пропагира САД као земљу где живе људи високе грађанске културе, осећања моралног дуга и милосрдни, стварна ситуација је јако далеко од те слике.

У извештају агенције ЦИА⁵ са кога је 2011. скинут печат државне тајне, констатује се да ситуација са примитивним екстремистима у САД и оним америчким грађанима који помажу терористичке организације, може озбиљно да утиче на међународне односе, између осталог по питању притварања, предаје и праћења осумњичених у трећим земљама.

У документу се говори да екстремисти користе социјалне мреже како би врбовали и ширили своје поруке. Проблеми могу да имају и нормативни карактер, јер САД нису ставиле потпис на документа Међународног кривичног суда. Као примере они наводе историјске преседане који имају везе са екстремистима – избеглицама из САД. Речено је да „неки историчари сумњају да је британска обавештајна служба убијала нацисте на територији САД. А Американци ирског порекла су дуго финансирали Ирску Републичку Армију. Чланови Clan na Gael –а су организовали експлозије у метро-станицама Лондона – код Скотланд-јарда, британског парламента и куле – Тауера. Комитет за помоћ Северној Ирској, који је формиран у САД крајем шездесетих година 20.в. пружао је материјалну подршку ирским борцима, која је углавном одлазила на куповину оружја. Лекар Барух Голдштајн из Њујорка, пошто је емигрирао у Израел, ступио је у екстремистичку групу Ках и убио 29 Палестинаца за време њихове молитве у џамији, код пећине праоца Аврама. Тај акт је довео до реакције – одговора ХАМАС-а почетком 1995… Новембра 2008. Американац пакистанског порекла Девид Хедли је окривљен да је био повезан са организацијом терористичких аката у Мумбаију, када је погинуло преко 160 људи. .. Више пута су хапшени Американци –муслимани који су желели да се придруже џихаду као талибани или Ал-Каида“.

У закључку наведеног документа агенције ЦИА каже се да без обзира на распрострањено мишљење, извоз тероризма или терориста из САД не представља ништа ново, и нема везе само са исламским радикалима и грађанима блискоисточног, афричког или јужно-азијског порекла.

Томе може да се дода и да у САД делује много екстремистичких организација расистичког каракатера. Кју-клукс клан и његове модификације су активне у многим државама. Кју-клукс клан чије је седиште у Тенесију броји преко 10.000 чланова, који чине злочине због мржње на расној, идеолошкој и религиозној основи. Доктор Исмаил Салами такву врсту екстремиста назива „мржњисти“ (од енг. Hasetivists – комбинације речи „мржња“ и „активиста“)⁶.

Савет конзервативних грађана (Council of Conservative Citizens), који је основан 1985.г. са седиштем у Сент-Луису проповеда идеологију расне надмоћи. Организација издаје The Citizens Informer чији је тираж 20.000 примерака. Низ сенатора и гувернера Мисисипија и Алабаме су више пута на митинзима Савета говорили тако што су политички подржавали расисте. Организација се залаже за мораторијум на имиграцију, против слободе трговине и глобалног капитализма. Чланови те организације себе сматрају настављачима англосаксонске протестантске традиције која, уосталом, такође има врло специфично гледање на уређење света и избор бога.

Још једна слична структура је The Creativity Movement. Њен последњи лидер Мат Хејл је 2005.г. био осуђен на 40 година. Чланови покрета исповедају расистичке погледе, Јевреје и црнце третирају као нижу расу и као природне непријатеље беле расе. Са исто толико непријатељства се односе према хришћанству, називајући га „оружјем Јевреја које треба да направи светску расну збрку“.

       Град Елохим у САД је цео протестантски, и његови становници живе врло затворено, јер чекају апокалипсу. Раније су његови становници били повезани са милитаризованим религиозним групама The Covenant, The Sword и The Arm of the Lord, које делују уз границу Арканзаса и Мисурија.

              Још једна протестантска секта која је формирана 1993.г. организовала је финансијску пирамиду на око пола милијарде долара – Међународна Велика Министарства (Greater Ministries International). У ту пирамиду је учлањено око 18.000 људи.

       Секта «Хришћански идентитет» (Christian Identity) се појавила из малог протестантског религиозног покрета «Британски израелизам» (British Israelism). Она себе сматра за наследника изгубљених 10 колена Израела у које, по њима, не спадају и Јевреји. Они тврде да сви људи који нису потекли од кавкаских раса немају душу, а Христос је пролио крв само за белце. Према доктрини те секте Ева је после пада у грех родила Каина од Сатане и Авеља од Адама. Каина она идентификује као представника црне расе. Сматра се за једну од најопаснијих религиозних екстремистичких група у САД.

            У САД постоје и организације младих које представљају својеврсне борбене уличне одреде. На пример, Амерички фронт (The American Front) представља расистичку организацију скинхедза која делује у разним државама САД. Формирао ју је 1987.г. Боб Хејк, кога је као вођу заменио Дејвид Линч. Пропагирају антисемитизам и сарађују са другим екстремистичким организацијама – Vinlanders, Volksfront, Sacto Skins, Bay Area Skinheads, Confederation of Racialist Working Class Skinheads, the United Society of Aryan Skinheads, Berdoo Skins.

         Овај списак би могао да буде и много дужи, мада и на примеру набројаних организација је већ јасно колико су широки редови америчких екстремиста.

            Властима САД у последње време постаје све теже да контролишу „културу агресије“ својих грађана⁷. И зато та агресија све чешће иде у „извоз“…

НАПОМЕНЕ:

1 Chris Hedges. Murder Which Happens Every Day in Afghanistan Is Not an Anomaly in War. March 22, 2012. http://www.4thmedia.org/2012/03/22/murder-is-not-an-anomaly-in-war/