Почетна / Колумне / Крај „Тадићеве ере“

Крај „Тадићеве ере“

Пише Драгомир Анђелковић

„Тадићеву еру“ карактерисало је опште претварање и скривање. Све то иде од врха до дна власти и преноси се на све њене чиниоце. Сада је од тога на изборима највише профитирао Дачић, сутра би ко зна ко други, али за државу је све то јако лоше

 

На ђурђевданским изборима победиле су опозиционе идеје, иако су – што је парадоксално – тренутно владајуће партије (што не значи да ће све оне и убудуће бити то) освојиле преко 45 одсто гласова бирача и натполовичну већину места у Парламенту. ДС, СПС и УРС поступале су у складу са ловачко-политичком праксом, која је чувеног немачког државника Ота фон Бизмарка својевремено навела да каже: „Највише се лаже у рату, после лова и током избора“. Тако смо добили, по њих асиметрично конјунктурни, опаки привид опозиционо-владајућих мутаната.

ВЛАДАЈУЋА „ОПОЗИЦИЈА“  
Као да су неколико протеклих година провеле у опозицији, а не на челу државе, владајуће странке су оштро критиковале много тога што код нас не ваља и нападно заговарале ставове у складу са жељама бирача. Неупућени и површни део бирачког тела на основу тога је, изгледа, помислио да им је одједном постала мисија да Србији донесу контролисане промене. СПС је – без обзира на то што је Влада чији је део водила дефетистичку, па и издајничку политику – инсистирао на јакој држави, заштити националних интереса и политичкој одлучности. У околностима када је, очито, код немалог дела наших бирача памћење „кратко“, то се показало као добитна комбинација. Опет, ДС и УРС су се – гле дрскости – вербално ухватили у коштац са системским недостацима који паралишу Србију, тврдећи да ће њихова „нова политика“ народу брзо донети просперитет.
Срећом, он није поверовао Тадићевој странки, па она и није Бог зна како прошла. Несумњиво је губитник на овим изборима. Што се Г-17 Плус тиче, маскирање те партије у УРС, истицање простодушног председничког кандидата „из народа“ који је изазвао симпатије немалог дела гласача, али најпре маркетиншки стилизовано фокусирање на проблеме појединих средина (нпр. бајке о ревитализацији „Магнохрома“ од којег је некада живело пола Краљева) – нажалост – дало је резултат! Динкићева странка, без обзира на то што је била носећи стуб економске политике која је уназадила Србију, и што је умногоме симбол нашег коруптивног система, успела је да пређе цензус.

[restrictedarea]

ЕФЕКТИ НЕГАТИВНЕ КАМПАЊЕ
Уверен сам да су разне малверзације током изборног процеса – од куповине гласова до директне крађе – ДС-у и његовим партнерима у још актуелној Влади донеле који проценат „гласова“. Како је 1977. године својој опозицији рекао Сомоза Јуниор – некада формално председник, а неформално диктатор Никарагве, познат по корупцији и разним системским девијацијама – „Ви сте добили изборе, а ја сам победио на бројању гласова“. Наше „Сомозе“ нису имале капацитет ни да тако „победе“, али готово сигурно јесу биле у стању да варањем извуку, свакако незанемарљиву, постизборну корист.
С друге стране прљаве режимске изборне „батине“ била је негативна кампања против великог дела опозиције, која се такође показала плодотворном по чиниоце садашњег режима. Црна пропаганда против СНС-а, као и 2008. године у случају СРС-а, дестимулисала је један део бирачког тела, који је имао симпатија према напредњацима, да им укажу поверење. Томе је донекле допринела и сама та партија, јер је током кампање била сувише обазрива и уздржана како у земљи и иностранству не би изазвала негативне реакције. То би можда имало смисла да није била стално и директно прозивана од стране ДС-а. Овако, била је потребна већа борбеност. А у сваком случају нужно је било веће испољавање националне одлучности. Како год било, СНС је добила бар пет процената гласова мање него што се очекивало, било зато што су неки њени симпатизер на дан гласања остали код својих кућа или стога што су глас поклонили реторички опозиционом, а у збиљи владајућем СПС-у, који им је наивно деловао као „јаки“, „чврсти“ и „одлучни“ критичар система. А при томе, пошто је на власти, умиривао је њихове ирационалне страхове од последица промена! Тако је тријумфовала политичка полуриба, полудевојка.
Смешне приче да се са својом будућношћу игра онај који да глас напредњацима или некој другој опозиционој странки (а не ДС-у који је довео земљу до садашњег стања) – показале су се врло употребљивим. За жуте посредно, тако су нанеле штету опозицији (иако нису прошли боље него што им је прогнозирано), а за СПС непосредно, тако што су се многи гласови грађана жељних промена слили њему. Други модел негативне капање режимских фактора исто тако није остао без резултата. Радило се о стварању сателитских партија (као што су нпр. НОПО и „Покрет радника и сељака“) и пружању подршке њима, са циљем да неутралишу макар делић гласова незадовољника. СНС и ДСС су од тога имале извесну штету, али већи део цеха платио је СРС, како се показало, најслабија карика у опозиционом ланцу. Радикали су на републичком нивоу гурнути испод цензуса, са свим ризиком који то носи да постепено нестану са политичке сцене. Но, ДСС не да је избегао такву судбину, већ је и трасирао пут за реални будући динамичан раст на испражњеном нескривено националном терену.
Многе наше агенције за истраживање јавног мњења – заправо врло често само пропагандни сервиси „Империје“ и њених домаћих помагача – упорно су пласирале „податке“ према којима је ДСС на граници цензуса или му чак прети и пропаст. Све је испало другачије. Та странка, која је једина уз радикале наступила самостално (а не у коалицији са неким), и са врло ограниченим средствима за кампању (неупоредиво мањим и од оних која је имао СПС, а камоли ЛДП или велике партије), по броју освојених мандата готово да је изједначена са највећим изборним профитером, тј. Дачићевом странком. Јер, да то не заборавимо, тек нешто мање од пола мандата које је освојила листа СПС-ПУПС-ЈС припада двема последњим партијама. ДСС је – спрам ресурса којима је располагао и медијског мрака у којем је деловао, али и у условима пословично недовољно активне кампање која га карактерише  – на изборима солидно прошао због принципијелности и потврђеног патриотизма те партије и њеног лидера, али и детаљно разрађеног економског програма који је изнедрио њен Економски савет на челу са др Ненадом Поповићем, што је била новина за ту странку која раније није посвећивала превелику пажњу привредним питањима.

НЕОФЕУДАЛНА „ДЕМОКРАТИЈА“
Време је да се вратимо губитницима избора. СНС је лошије прошао него што се очекивало, али је ипак та, тек пре три године формирана странка, озваничила свој статус највеће партије. Ма колико неко био разочаран, то није за потцењивање. Мало ли је прво место и освојена 73 мандата од стране опозиционе партије која први пут излази на изборе? Зато је ДС прошао знатно лошије него на прошлим изборима. Но, с обзиром на то како је у протеклом периоду радила Влада чији је носећи елемент – а као такав није могао да налик СПС-у на неког другог пребаци одговорност – ДС и није добио тако мало гласова. Његов пад је био очекиван, као и урушавање позиције његовог председника, али он је ипак прошао много горе од своје странке.
Тадић је први међу наизглед једнаким феудалним баронима ДС-а (од којих су неки реално моћнији од њега). Он има илузију да је апсолутни господар Србије, али заправо је само председник неформалног жутог председништва који њом (за свој рачун, а у име грађана) сада још влада, кријући се иза државно-партијског лидера и Владе. Сада ће и он, и они, морати да се навикавају на нову реалност. Каква год да се формира Влада, у њој ће седети јаки играчи који ће бити у стању да намећу много више онога што желе него садашњи мањи чиниоци владајуће коалиције, односно већина министара из редова ДС-а. Било би донекле повољније за Тадића да је СПС прошао лошије, а ДС успео да скрпи коалицију свега и свачега како би СНС био искључен из власти, у којој би жути и њихов формални лидер поново могли да буду какви-такви арбитри. Сада ствари стоје другачије. Ако би којим случајем премијер био и из редова ДС, то овај пут, када наспрам себе има ојачалог вођу социјалиста, не би могао да буде аморфни и немоћни извршилац туђе воље који је Тадићу остављао простор да помишља да води Владу, већ неко ко би настојао да се понашао као њен прави шеф. Када би то изостало, Дачићева моћ би убрзо још више нарасла, а ако не би изостало, моћ жутог премијера би постајала све већа, а други ДС барони Владу више не би могли да третирају као параван иза којег доносе кључне одлуке. Све то би (у било којој варијанти) – уз то што би „поништило“ Тадића – покренуло разне, по многе њене садашње акционаре, опасне процесе у ДС-у.

ДИЛЕМЕ ДРУГОГ КРУГА
Тадић је први пут добио највише гласова у првом кругу председничких избора. Разлика између њега и Николића је минимална, али ипак чињеница је да је Борис првопласиран. Но, то је за њега мала утеха. Он и његов тим добро знају да је резервоар његових потенцијалних гласова у другом кругу много мањи од Николићевог. Гро гласача СПС-а, као што смо рекли, определио се за опозиционе идеје, а по правилу, имају много више антипатије према Тадићу него Николићу, односно деле симпатије у обрнутој пропорцији. Тако стоје ствари и са бирачима који су подржали Војислава Коштуницу. Штавише, ни гласачи УРС-а нису баш оно што су почетком прошлог миленијума били следбеници Г-17 Плус. Ту су сада и многи људи заокупљени локалним проблемима које је УРС вешто убедио да за њих има одговоре. Но, како год их Динкић позвао да гласају у другом кругу, они ће се на пољу „велике“, националне политике, определити по сопственом нахођењу, што значи да ће као незадовољни људи из народа пре гласати за Николића него Тадића.
Озбиљна истраживања, рађена у Русији и Француској, показују да релативно мали број грађана који су гласали за неког кандидата у првом кругу председничких избора следе његов позив за опредељивање у другом кругу. Када се ради о дисциплинованим и идеолошки чврстим партијама као што је Комунистичка партија Руске Федерације, у питању је свега око 30 одсто симпатизера. У осталим случајевима, само 7-10 одсто људи који су за некога гласали док је био у „ширем избору“, одлучују за кога ће гласати када се бира, по принципу „ко ми је прихватљивији“, на основу инструкција свог изворног фаворита који није ушао у други круг.
Речено не иде у прилог Тадићу и пошто су људи око њега свесни тога „он“ и не прихвата да Дачићу априори да све што у својој победничкој еуфорији Ивица тражи на конто подршке у завршници председничких избора. Ипак, иако ДС није баш клекао (док пишем овај текст), несумњиво је изузетно кооперативан према захтевном СПС-у. То значи да је у пуној мери свестан колико његов кандидат лоше стоји, па покушава да се ухвати за сламку спаса (али тако да то јавности не делује на тај начин, односно да подршку не плати „сувим златом“, иако је очито спреман да одреши политичку и сваку другу кесу). Мало је вероватно да ће успети да се окористи од те „сламке“, и под условом да се нагоди са СПС-ом, те да за нијансу првопласирани у протеклом кугу избора неће бити убедљиво поражен 20. маја.
У прилог Николићеве победе иде и то што у дугом кругу више нема широког политичко-персоналног спектра који збуњује део бирача. Све ће бити просто: Тадић симболизује постојеће стање, а Николић указује на почетак промена. Ретко ко у Србији жели да ситуација остане каква је сада, и када се буде опредељивала у црно-белој димензији, без простора за прављење разних компромиса, уверен сам да ће већина грађана, и то с правом, подржати персонализовани могући пут промена.
Тиме би била и формално окончана „Тадићева ера“, у којој је наш „Барби-бонапарта“, вођен и гуран од стране булументе својих доглавника, „предводио“ Србију. Међутим, ако се то и не би десило, она ће свакако бити завршена неформално (што ипак има нешто мање позитивне ефекте). Влада ће почети да влада, а унутрашња „кохабитација“ у оквиру ДС-а биће замењена почетком много мање дискретне неофеудалне борбе за проширење или одбрану поседа, односно за освајање лидерске позиције.

УРУШАВАЊЕ ПОЛИТИЧКЕ СКРИВАЛИЦЕ
Једно је извесно, каква год била формирана Влада, и ко год био председник Републике, неће проћи много времена од ових избора, а односи у ДС-у – који је у сржи нашег малигног поретка – неће бити ни налик онима из претходног вишегодишњег периода. Ако и то буде значило (као што верујем) да ће бити мање скривања у сфери власти – у смислу да прави њени носиоци неће моћи да се претварају да то нису, а они који то формално јесу, да неће бити само статисти – то ће већ бити који корак напред за Србију.
„Тадићеву еру“ карактерисало је опште претварање и скривање. Све то – у складу са народном изреком „риба смрди од главе“ – иде од врха до дна власти и преноси се на све њене чиниоце. Сада је од тога на изборима највише профитирао Дачић (док је у претходном периоду владавине најбоље пролазио ДС), сутра би ко зна ко други, али за државу је све то јако лоше. Бар нешто више препознатљиве одговорности већ би допринело да наш систем мање лоше функционише.
Надам се да ће, у околностима када ће у свакој и теоријски могућој комбинацији, Владу носити две велике партије, односно у њој седети стварно моћни играчи, тако и бити.  Наравно, не зато што би наши политичари преко ноћи постали бољи, већ стога што нема основа, времена, нити погодних кандидата за стварање нових персоналних кулиса, а земља је на литици провалије, па и због будућности овдашње политичке касте нема више места одлагању какве-такве акције. Земља је у таквом стању да и они који не желе било шта да се мења знају да су неке промене неизбежне. Да би бар покушали да се изборимо да оне буду веће, без обзира на дубинска (партијско-идеолошка) политичка убеђења, требало би да изађемо на изборе 20. маја и убрзамо окончање „Тадићеве ере“.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Светлост и топлина

    Крај „ТАДИЋЕВЕ“ ере је сада на видику кроз овај велики лоповлук
    на изборима – то је крађа кроз ДРЖАВНИ АПАРАТ којим директно
    „командује“ „жутаћ“ без трунке интилигенције који занишља да је
    „ТИТО“ у минијатури.Далеко је он од ТИТА који је знао шта ради
    и до које мере може да заведе ДИКТАТУРУ НАРОДУ.ОВАЈ жутаћ не зна
    шта је то ПРАВА МЕРА???




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *