Коме верујете, својим очима или „Блицу“?

Пише Миодраг Зарковић

Сада када је изгубио, јасније је него икада да Борис Тадић није могао самостално да обмањује јавност, већ да је у томе имао свесрдну подршку дрских и необузданих лажова, попут оних који су хвалили његов наступ у ТВ дуелу са Томиславом Николићем

Нас четворо седело је испред телевизора у просторијама „Печата“ и пратило последње предизборно сучељавање Томислава Николића са Борисом Тадићем. Били смо прилично шаренолика четворка. Различити по годишту, полу, образовању, тежини, интересовањима, лепоти, плаховитости… Практично, само су нам две ствари биле заједничке: то што пишемо за „Печат“, и то што смо се одавно, како приватно, тако и јавним деловањем, сврстали у Тадићеве критичаре и противнике. Довољно смо били неуједначени да бисмо сваки усаглашени закључак о ономе што гледамо могли да прогласимо за релативно меродаван.
А ипак, све време смо се преиспитивали. Свако од нас је тада стекао утисак да је „изазивач“ Николић надмоћнији од „браниоца титуле“ Тадића, али смо се непрестано запиткивали да можда нисмо пристрасни, да није то само наша уобразиља, да се није нама снило оно што би нам мило било. Пренели смо ту уздржаност и у прошли број часописа, закључен неколико сати по завршетку дотичног ТВ дуела: истакнуте су биле неке изненађујуће слабости у Тадићевом наступу, као и јасна самоувереност Николића, већа него икада раније, што су биле лако уочљиве чињенице и сасвим у складу са нашим свеукупним ставом, али нисмо тај став наметали као непорециву и математички измерљиву истину.
Онда смо, када је „Печат“ био најзад закључен и послат штампарији, прегледали како је сутрашња београдска штампа испратила ТВ дуел. На првој страни „Блица“, окаченој на њиховој интернет адреси, чекао нас је наслов који нас је запрепастио:
„Тадић убедљив у дуелу“, стајало је крупним словима у средишту „Блицове“ насловнице. Никаквог преиспитивања ту није било, нити трунке уздржаности, а камоли простора за могуће другачије становиште: као да су исход сучељавања измерили на каквим ласерски прецизним теразијама, мудраци из „Блица“ проносили су глас о Тадићевој победи, па још убедљивој.
Данас већ знате колико је Тадић заиста био убедљив у дотичном ТВ сучељавању. Толико, да је протраћио предност из првог круга и васколику, разметљиву наклоност вајних аналитичара и анкетара, редом убеђених у то да је Тадић између два круга само повећао разлику у односу на Николића. Тако да је „Блицова“ математика подбацила чак и више него њихов миљеник у другом кругу.
Све ово може да води прастарој расправи о дометима телевизије, медија којем се често приписује да обмањује и заварава. Случај дотичне насловне стране „Блица“, наиме, наново показује да невоља не мора да буде у самој телевизији, већ да често вреба и у тумачењу онога што преко телевизије гледамо. Односно, да је изворна тешкоћа данашњице можда управо то што је, у информатичкој прашуми нараслој свуда око нас, човечанство постало зависно од тумача, док тумачи ни на који начин не зависе од човечанства. Као у анегдоти о неверном мужу ухваћеном у прељуби, који своју преварену жену позива да верује њему, а не својим очима, тако и нас армија тумача пречесто убеђује да занемаримо свој вид, свој слух и свој разум. Нажалост, неретко смо склони и да им поверујемо, управо због њихове набуситости и искључивости, због недостатка преиспитивања и потресног мањка основне пристојности.
Није тако било одувек, барем у земљи Србији. Надајмо се да ће изборни дебакл манекена набуситости и искључивости, миљеника „Блица“, унеколико вратити ово друштво ранијим обичајима. Барем толико да изнова почнемо да верујемо својим очима, па и када их уперимо ка телевизору, више него распомамљеним тумачима.

***
Када смо већ код ТВ дуела: било би добро да их убудуће преместимо на почетак кампање. На тај начин нико не би могао вештачки да уклања суштинске теме из кампање, као што је то пошло за руком „браниоцу титуле“ у овом изборном поступку.
Ако могу Американци да уприличе онолика ТВ сучељавања својих кандидата – код њих се телевизијски обрачуни организују већ на нивоу унутарстраначких избора, па све до коначног одмеравања два главна такмичара; то је можда и једина тековина коју би ваљало да преузмемо из изборних обичаја у САД-у, иначе по много чему другом претерано сличних овдашњем изругивању демократији – ваљда може и „РТС“.

***
Што се тиче Јавног сервиса, убише се хвалећи се како су бескрвне, килаве дебате уочи парламентарних избора припремали уз помоћ страних стручњака, односно да су дебате настале у сарадњи „са представницима ОЕБС-а, ЦЕСИД-ом, америчким Националним демократским институтом уз стручну консултацију са Комисијом за председничке дебате САД-а“ (цитат: А. Тијанић). Памтите ли идиотскији покушај величања самог себе? Да ли је могуће да националном телевизијском станицом руководе људи неспособни да, без помоћи оволико много страних тела, уприличе пуке дебате? У чему ли се огледа та мистична помоћ набројаних добротвора? На шта ли би тек личиле поменуте дебате, и овако скоро, па узалудне, да „РТС“ није имао подршку којом се хвали генерални директор?
За чије бабе здравље плаћамо толико невешт, на туђу помоћ осуђен кадар?