Коб ђурђевданског избора

Пише Никола Врзић

После гласања 6. маја, посматрајући шенлук оних који су за своју четворогодишњу владавину Србијом награђени мандатом да и у наредне четири године наставе да раде исто што су нам и досад радили, остали смо упитани: да ли је владајућа клика баш толико зајахала Србију, па и поред свог досадашњег катастрофалног учинка не може да буде смењена или је, само, Србија добила власт какву заслужује? Тек, једно је сигурно – добро нам бити неће

Да су којим случајем Срби изабрани народ, с добрим разлогом бисмо се упитали да ли је луд Онај који их је изабрао. Зато што је изабрао народ који је, својом слободном вољом, у недељу 6. маја 2012, изгласао да се самоукине. Гласао за наставак политике која га је осиромашила до ивице глади, а његову политичку елиту заситила толико да је само постала још алавија; политике која га скраћује за део државне територије и најављује да ће то и даље да чини; за наставак политике која је остатак државе претворила у лични феуд неколико барона, у којој је владавина права „претворена у лакрдију права“, у којој нам се само кроз јавне набавке годишње украде скоро милијарду евра, за наставак политике која је отворено лагала, која је потом признала да је лагала, а онда затражила да јој пружимо нову шансу и поверујемо на реч. И на реч смо им, упркос свим доказима, још једном поверовали. Што сведочи да са овим народом, са српским гласачима, нешто озбиљно, нешто дубоко није у реду. Баш као што има нечег суштински ишчашеног код мужа који затиче жену у кревету са другим мушкарцем, а она му се куне у верност и он јој поверује, не верујући сопственим очима. Па јој приде купи и нову бунду због тога што му је верна…

ИЗБОРНА МАТЕМАТИКА
Како је, дакле, Србија гласала на ђурђевданским изборима? Ко је кажњен, а ко награђен у односу на парламентарне изборе 2008, при чему је несумњиво да смо сви који нисмо они – гласали не гласали – у међувремену нагрђени? И зашто смо, тако нагрђени, неке од њих  наградили, а остале недовољно казнили? Какву ћемо владајућу већину на основу тога добити? Најзад, шта унапред знамо да нас чека у наредне четири године владавине нове/старе скупштинске већине? Најпре ћемо се, дакле, позабавити занимљивом изборном математиком, па ценкањем проистеклим из те математике, и на крају ценом коју ће Србија платити после њиховог ценкања.
Највећи број посланичких мандата у будућем сазиву Скупштине Србије имаће коалиција око СНС-а, 73, за њом следе коалиције око ДС-а (67) и СПС-а (44), ДСС са 21, „Преокрет“ 20, УРС 16, и мањинске странке, укључујући и „влашки“ НОПО, укупно девет. На мање од једног процента испод цензуса од пет одсто гласова, и тиме без мандата, остали су СРС и „Двери“. Већ на први поглед јасно је да је СПС добио много више него што је било ко озбиљно очекивао, да је СНС добио мање него што се надао, да су радикали, покушавајући да униште СНС, уништили сами себе, а да је Млађану Динкићу успело да са Г17 под фантомком, тј. УРС-ом, преживи када се свима чинило да је (напокон) готов. А ипак ће из свега највише профитирати Демократска странка…
Три групације које су досад чиниле окосницу владајуће коалиције (ДС, СПС, УРС) у збиру су добиле око 6,5 одсто гласова мање него 2008. године. Погледамо ли, пак, само збир ДС-а и УРС-а, који су пре четири године наступили на заједничкој листи „За европску Србију“, пад је још драстичнији: читавих 13 процената мање, са 40,8 на 27,58. Насупрот њима, коалиција Ивице Дачића, Драгана Марковића Палме и Јована Кркобабића (захваљујући искуству које је Кркобабић у међувремену стекао?) освојила је читавих седам одсто гласова више него 2008. године. За преко један одсто је, у истом периоду, порастао и рејтинг ЛДП-а, односно „Преокрета“: 5,2 одсто 2008. године претворило се, уз помоћ Вука Драшковића и Миљенка Дерете, у ђурђевданских шест и по одсто.
С друге стране, овогодишњи збир СНС-а, Нове Србије која је сада у коалицији са СНС-ом, и СРС-а, за 2,5 одсто је мањи него резултат СРС-а пре четири године, када је ова странка била јединствена. Док је ДСС, овог пута без Веље Илића, освојио око пет одсто гласова мање него 2008. године.
Посматрани у збиру, ДС и његови партнери (од И. Дачића до Ч. Јовановића) ове године добили су око пет и по одсто мање него 2008; опозиција – СНС/НС, ДСС, СРС и „Двери“ – преко три одсто мање у односу на ДСС/НС и СРС пре четири године. Како је могуће да су бирачи подједнако казнили и власт и опозицију?

САВЕЗ ПАТРИОТА И ИЗДАЈНИКА
Успех СПС-а и неуспех СНС-а две су стране исте медаље, док је комбиновани резултат СПС-а и УРС-а мера шизофрености нашег друштва.
Што се првог тиче, СПС-у је успело оно што СНС-у није: да без јасне идеологије постане израз незадовољства народа стањем у држави. Парадокс је, разуме се, утолико већи што је у ове четири године СПС био у власти, и самим тим допринео том катастрофалном стању у држави, док СНС, из опозиције, тој катастрофи и да је хтео није могао да допринесе. Како им је то успело, и једнима и другима? Власт је, најпре, уз помоћ медија које немилосрдно контролише и злоупотребљава, успела да се бирачима представи и као власт и као опозиција истовремено, да и задовољство и незадовољство народа остану у истом, њиховом кругу; успели су да буду и економски либерали и социјалистички самоуправљачи, и  патриоте и издајници; сетимо се, само, фингираних сукоба „слобисте“ Милутина Мркоњића и „европејца“ Чедомира Јовановића, из којих су и један и други излазили ојачани пред својим бирачима, таман за ударце оног другог. Истовремено, релативно слабом резултату СНС-а – свакако испод њихових очекивања – кумовала је и њихова претерано позитивна, беневолентна кампања, током које су непрестано били у дефанзиви, принуђени да се бране од напада власти и њених медија (Руди Ђулијани, диплома и стан Томислава Николића, странка Богољуба Карића на њиховој листи…), без икаквих контраудара. И, што је вероватно барем подједнако важно, потпуно су испустили Ивицу Дачића и СПС из свог видокруга, дозвољавајући му несмотрено да се провуче, а да нису ни покушали да преузму његово бирачко тело… Дачић је, с друге стране, маниром бескрупулозног политичког трговца, прецизно намирисао шта народ жели да чује; и то што жели да чује, народ је и добио од Ивице Дачића, свесног да га то што каже не обавезује ни на шта. Јер ће до наредних избора гласачи ионако заборавити шта им је говорио, као што су већ успешно заборавили оно што им је говорио 2008. године. При том, беспризорни начин на који је „најевропљанин 2009“ Дачић водио своју кампању 2012, сва бучна лупања шаком о (кафански) сто, пољупци с бившим кафанским певачицама које су узнапредовале до титуле естрадних звезда, простачке ускршње алузије о чврстим јајима и слогану „чврсто“ који је „наишао на највеће одушевљење међу женама“, нажалост, огледало су данашње Србије, Србије коју је, очигледно, могуће импресионирати једино на овакав начин.
Саме чињенице, пак, да је УРС Млађана Динкића успео да пређе цензус, а да је групација Ивице Дачића готово удвостручила свој изборни резултат – упркос томе што је Динкић јавно признао да је лагао народ за акције од 1000 евра само да би добио изборе, и да је Дачић слагао своје бираче да никада неће у коалицију са Ненадом Чанком и Вуком Драшковићем, а та је коалиција већ била договорена – показују да се у Србији резултати једне политике, заиста, не мере ни делима, ни (не)испуњеним обећањима и откривеним обманама. Већ се мере громким покличима који су само бука и ништа више. Да, захваљујући Динкићу и Дачићу схватамо да Србија јесте преварени муж који не верује сопственим очима и награђује своју жену због верности, док она у кревету лежи са другим мушкарцем…
Радикали, опет, за свој суноврат имају да захвале свом шефу из Хага и његовим налозима да им Јадранка Шешељ буде кандидат за председника, а да им се сав предизборни програм сведе на нападе на СНС. Не мрзи Србија баш толико Томислава Николића да би зато гласала за Српску радикалну странку. ДСС, с друге стране, платио је цену свом опредељењу да, док је био на власти, не обезбеди себи објективан однос макар једних дневних новина и барем једне телевизије, после чега је и уследила четворогодишња сатанизација и, током предизборне кампање, пажња медија какву су имали несуђена председница Србије Даница Грујичић или Социјалдемократски савез који је освојио целих 0,43 одсто гласова… Тако да, имајући то у виду, ДСС заправо и нема претераног разлога за незадовољство својим резултатом, ако је сопствени резултат оно што их превасходно занима; уосталом, у новом ће сазиву Парламента имати једнак број посланика као и у претходном.

ДАЧИЋЕВ УЗЛЕТ И ПРИЗЕМЉЕЊЕ
Вратимо се, међутим, изборним резултатима и њиховим последицама. Преведемо ли процентне падове обеју страна политичког спектра у посланичке мандате, уочавамо сасвим различите исходе ђурђевданског гласања. Иако су ДС (са партнерима), УРС и СПС (плус ЈС и ПУПС) у збиру добили 6,5 одсто гласова мање него на последњим изборима, у новом ће Парламенту имати 127 посланика уместо досадашњих 118. Док, појачани „Преокретом“, имају заиста уверљиву већину од 147 посланика, упркос томе што су у збиру добили мање од 50 одсто гласова српских бирача. Насупрот њима, опозиција је са 108 спала на свега 94 посланичка мандата, 73 СНС-а и 21 ДСС-а. А да и не спомињемо још један у низу ђурђевданских парадокса, да макар половина Срба не подржава учлањење Србије у ЕУ, а да ту опцију у Парламенту заступају само посланици ДСС-а.
И све нас то доводи до суштине изборног инжењеринга после којег је ДС, иако са значајно умањеним бројем посланика, доспео у неупоредиво лагоднију позицију од оне из 2008, и година које су уследиле. Уситњавање непријатељске им, патриотске опозиције, као и останак радикала и (унапред очекивани, а можда и пројектовани) „Двери“ тик испод цензуса, произвели су двоструки ефекат: ем преживела парламентарна опозиција (СНС, ДСС) не може ни да сања о формирању владе јер нема трећег који им недостаје (УРС је рекао да неће са СНС-ом, СПС да неће са ДСС-ом), уз безмало 10 одсто „бачених“ гласова, ем је ДС добио више резервних играча за састављање владе који сада једни другима обарају цену.
Зато је толико и опао Дачићев оптимизам из веселе изборне ноћи, када је прилично неувијено, опијен цифрама које су стизале са бирачких места, најавио да премијерско место припада њему. Тражио је и да, у замену за подршку Борису Тадићу на председничким изборима, договор о новој Влади Србије буде утаначен пре другог круга. А онда су полетном Ивици Дачићу почели да се нижу пехови. Контролисани српски медији, тако, открили су му Александра Вавића, осуђиваног вођу групе „Партизанових“ навијача „Алкатраз“, на СПС-овој прослави изборног успеха, и министра српске полиције спровели кроз краткотрајни, али ефектни бараж негативним публицитетом, чисто да му се покаже шта га чека ако буде незајажљив; онда је ПУПС саопштио да ће самостално, са својих 12 посланика, одлучивати о постизборној коалицији којој ће се прикључити, да би одмах за странком двојице Кркобабића трећи из Дачићеве коалиције, лидер Јединствене Србије Драган Палма Марковић, отишао и корак даље и јавно обзнанио своју подршку Борису Тадићу, пре него што је икакав разговор Дачића и Тадића обављен. Тиме је неоспоравани победник ђурђевданског гласања, Ивица Дачић, сведен на праву меру посланика које контролише, 44 минус 12 ПУПС-ових минус седам Палминих, тј. 25 СПС-ових. Тако да би, без Кркобабића и Палме, Дачићев СПС у новој влади могли да замене „Преокрет“, УРС и мањине. А да несуђени премијер наједном остане празних шака, у опозицији, јер све и да хоће, сам са СНС-ом и ДСС-ом нема ни математичку већину. И, гле чуда, само јутро после Тадићевог сусрета с Палмом у Јагодини, већ ове среде, председнички кандидат ДС-а и лидер СПС-а састају се и постижу договор о СПС-овој подршци Тадићу у другом кругу избора и постизборној коалицији на свим нивоима, без конкретног договора о саставу њихове Владе Србије и ко ће је водити, а Дачић потом скромно изјављује да би „хтео да остане министар полиције“…
Тако да Тадићевој партији, која је прво Дачићу снизила цену, сад преостаје слатка мука да између „Преокрета“ и УРС-а изабере преосталог коалиционог партнера у будућој влади. Млађан Динкић је, искусно, у изборној ноћи најавио могућност да у овом дељењу карата остане у опозицији, знајући да је начелни договор ДС-а и СПС-а са ЛДП-ом (и сателитима) одавно постигнут – и „Печат“ је, подсећања ради, упозоравао на то – а могуће је да лидер УРС-а има и додатну, нешто дугорочнију калкулацију: он зна да наредну владу чека економски суноврат, после којег би се он, чувени експерт, појавио као чудотворац и избавитељ… Чедомир Јовановић је, с друге стране, још пре неколико месеци затражио фотељу министра спољних послова у новој влади, незванични канали говоре и о Министарству правде, а коначну ће одлуку о преосталом коалиционом партнеру врх ДС-а донети кад Јовановић и Динкић један другом склоност ка министарским и директорским фотељама сузбију на довољну меру.
Исто тако, кад смо код комбинаторике на коју немамо утицаја, слутимо да ће се пажљиво анализирати и окршаји који су се на овим изборима водили унутар Демократске странке. Борис Тадић, на изборима за председника Србије, јесте добио више гласова него Демократска странка на изборима за Парламент, јесте Тадић тиме победио ДС, али је Драган Ђилас у Београду, водећи кампању у којој није било ни „д“ од ДС-а, ни „т“ од Тадића, победио и ДС и Тадића. И то уверљиво. На кога ли је Борис Тадић мислио када је, већ у постизборни понедељак, рекао: „Људи који у систему ДС-а раде за своју појединачну ствар су моји непријатељи баш као што су ми политички непријатељи они други. Већи су ми непријатељи они који раде за своју личну ствар у ДС-у, него што су ми противници Тома Николић и остали“. У сваком случају, ако и буде изабран по трећи пут за председника Србије, ако 20. маја победи лидера напредњака Томислава Николића, Борису Тадићу тек следи борба са сопственом странком око именовања премијера. Прошли пут, 2008, успео је да их надмудри и да на то место доведе Мирка Цветковића, човека који се није мешао у своје надлежности. Хоће ли Тадићу, буде ли у прилици, успети да наметне неког новог Цветковића? За то му је, пре свега, потребан успех 20. маја, а за тај успех му је неопходна помоћ Демократске странке…

НАТО ВРАТА
Али све је то нешто што се тиче само њих. Ко год уђе у владу, ко год међу њима буде наш премијер, нама ће бити исто. Лоше; баш лоше. Економски заиста немамо чему добром да се надамо, са Динкићем или без њега у новој влади; уосталом, да знају и да желе да учине нешто (и) за наше џепове, у ове би четири године то и урадили, уместо што су нас учинили беднијима и од Албанаца. Са Косовом ће преговори у Бриселу бити настављени чим се формира нова влада, и независно ће Косово, уз прећутно одобрење Србије, по „моделу две Немачке“, доспети и до чланства у Уједињеним нацијама.  А Србија до чланства у НАТО. То нам је, уочи избора, обећала Елизабет Шервуд Рендал, специјална саветница за националну безбедност председника САД-а: „Ако Србија настави свој реформски пут и ако српски народ одлучи да следи даље евроатлантске интеграције, врата НАТО-а ће бити отворена. Ми смо имали разговоре са Србијом око сарадње са НАТО-ом и велики број савезника подржава ту сарадњу“. А Тадић је Американцима одавно поверио, односно „више пута и снажно тврдио да је интеграција Србије у НАТО његов приоритет број један“, како је наведено у америчкој депеши 07BELGRADE158. Насупрот НАТО-у, пак, ЕУ нам неће постати много ближа, открио је ове среде Венсан Дежер, шеф Делегације ЕУ у Београду, изразивши наду да ће Србија „ако до 2020. године не буде у ЕУ, макар бити јако близу“… Али ће нам зато Војводина бити још и даља, макар за своју законодавну, извршну и судску власт које тражи ДС-ов коалициони партнер Ненад Чанак. Али за Војводину ће, баш као и за Косово, претходно бити неопходна промена Устава Србије; двотрећинској већини у Парламенту заговорницима обарања Коштуничиног устава недостаје само десет посланика, и то под условом да СНС одлучно стане с ДСС-ом у одбрану тог устава. А мандати, захваљујући изменама легислативе које је иницирала ЕУ, припадају посланицима, који су сад слободни да свој глас продају ономе ко да више…
Ипак, немамо право да негодујемо. На Ђурђевдан смо гласали да нас се догоди све ово. Или нисмо? „Двери“ тврде да су избори покрадени, истоветну тврдњу још и жешће износе челници СНС-а, а можда и понајжешће један из њиховог табора, председник СВМ-а Иштван Пастор. А опет, не буду ли све ове оптужбе доказане, и не изборимо ли се за одбрану својих гласова ако се докаже да су покрадени, ствар ће се свести на исто – да ће нам бити лоше таман колико смо (им) допустили да нам буде лоше. И нећемо имати право да се жалимо ни на шта осим на саме себе.