Почетна / Култура / КАПОР О НОГУ Грумен злата

КАПОР О НОГУ Грумен злата

Момо Капор о Рајку Петрову Ногу и његовој поезији

 

Ја у животу нисам написао ниједну песму. Све што сам научио о поезији у последњих десетак-петнаест година, научио сам од Рајка Петрова Нога у разлупаним џиповима, дотрајалим пуховима, расклиматаним аутобусима када смо путовали на фронт. Онда је он као путујућа антологија рецитовао стихове, наравно – увек туђе, никада своје – од народне, о којој је направио чувену антологију, па до Томаса Елиота и до најмодернијих англосаксонских и француских песника. Није било песника чије стихове он није знао. То је био један путујући поетски универзитет. А спавали смо по разним местима: у напуштеним кућама, рововима, по касарнама.
Будући да је Рајко Петров Ного сироче и да је одрастао у домовима за сирочад, он је имао једну особину, а има је и данас, а то је да спреми кревет кад устане – а устаје врло рано. Тако сам се једном у Билећи, у касарни, у соби са десетак-дванаестак кревета, пробудио и видео генерала Радована Грубача са официрима како показује један беспрекорно намештен кревет, кревет за дивљење. То је био кревет Рајка Петрова Нога. Можете мислити како су се чудиле црнкиње, собарице у „Хилтону“, у Чикагу кад би ујутру ушле у собу и затекле на сиротињски начин спремљен кревет, са посувраћеним троуглом.
Рајко Петров Ного је са астмом, нарушеног здравља, са пушачким ногама, болесном кичмом, са читавим низом мањих и већих болести, вукао ту своју антологију по ратиштима. А његова поезија је за то време остајала у сенци. Иначе, то је једна чудесна поезија. Уз поезију Матије Бећковића, то је једина поезија коју заиста волим. То је поезија космоса, којом у исто време круже људске судбине, речи, али и траве, јагоде, борови – као куполе замишљених, срушених цркава, као звоници; поезија где се ветар меша са жубором потока, где се појављују најчудније, већ заборављене речи. То је, наиме, поезија у којој се човек, у том језику, једноставно окупа, и тај језик спере из вас све наслаге ружних, лоших, досадних, од употребе излизаних речи, међу којима нажалост живимо. Поезија томе, мислим, и служи, јер песници су чувари језика. Баш по томе се истиче Рајко Петров Ного, чија је поезија потекла из брда око Калиновика и која има све особине тог језичког чистог блага, које сија као грумен злата или драгог камена. Човек се, дакле, очисти и препороди слушајући ту поезију. А читава прича око ње је прича о традицији, до које је он долазио полако и мукотрпно – почев од младалачких песама које су биле шездесетосмашке, пуне досетки, жестине,  гнева и пркоса – док се то све није смирило, умотало и прекрило маховинама његовог родног краја, чинећи једну меку, дивну материју. Врхунац те поезије је песниково откриће стећака, поновно откривање тих порука уклесаних у камен; трагање за везом са праоцима, са тим некрополама по херцеговачким врлетима које стоје, са својим уклесаним фигурама, којима се Рајко најзад враћа тражећи своје поетско порекло и своју арс-поетику.
Изговорено у филму о Р. П. Ногу, „Завод за уџбенике у Источном Сарајеву“, 2006. године

 

Један коментар

  1. Velicina svih postenih i velikih ljudi je u priznavanju postojanja drugih Velikih i postenih.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *