Како је пропао српски радник

Радници су некад за шест плата могли да купе ауто, а данас 80 одсто просечне плате троше на храну и рачуне, пише Курир у мини анализи четири последње деценије из угла запосленог.

 

 

Кад ће се вратити седамдесете, питају се запослени у Србији довољно стари да се сећају “златног доба” овдашњег социјализма.

О квалитету живота из седамдесетих година прошлог века данашњи радници могу само да маштају! Тад су најбоље живели, кредити су били јефтини, куповали су аутомобиле, плацеве, ишли на летовање…, пише Курир.

Запослени данас 80 одсто плате троше на храну и рачуне, а како тврде њихови синдикални представници, до тога је дошло због пропасти привреде и индустријске производње.

Љубисав Орбовић, председник Савеза самосталних синдиката Србије, сматра да је за пропаст српског радника најзаслужнија лоша приватизација.

За раднике је најбоље било седамдесетих, кад су имали пристојна примања, могли су да школују децу, имали су станове, били су поштовани. Суноврат српске привреде почео је осамдесетих година, да би кроз хиперинфлацију деведесетих и после 2002. године дошло до потпуног колапса.

“Једна потпуно погрешна приватизација, повезана с корупцијом, крађом и прањем новца, довела је до уништавања фирми – каже Орбовић.

Бранислав Чанак, лидер УГС Независност, каже да је некад за шест плата могао да купи аутомобил.

“Сад се ни плате не исплаћују, ништа не функционише”, каже Чанак.

Да се радницима не пише добро у скорије време, сматра и економиста Горан Николић.

“Запосленост у Србији наставиће да се смањује у наредном периоду. Кад је реч о платама, тешко да ће ситуација бити боља, имајући у виду релативно лоше показатеље стања домаће економије”, каже Николић.

Ранка Савић, председница АСНС, присећа се да су некад радници живели боље од колега у суседним социјалистичким земљама.

“Седамдесетих па све до 1985. године живели смо као западноевропски радници. Ишли смо на летовања и зимовања с децом бесплатно или за мале паре. Имали смо домаће банке и без проблема узимали кредите с разумним каматама. Онда су дошли ратови, хиперинфлација, бомбардовање”, истиче Савићева.

Према просечним платама у региону лепо се види колико је ниско пао српски радник, као и отприлике колико се Србија у транзицији примакла земљама ЕУ.

Просечна зарада у Словенији је 988 евра, у Хрватској је 27 одсто мања, а у Црној Гори је то тек половина словеначке.

По економским параметрима следећа би требало да буде Србија али не и по плати запослених јер се на овој табели Курира испред ње налазе и запослени у БиХ на 42 одсто словеначке зараде и Албанци на 38 одсто.

Србија је на табели претпоследња, јер 362 евра колика је просечна плата, што је нешто више од трећине плате једног “просечног” Словенца, боље је само од македонских 338 евра.

Курир даје и деценијски преглед “радничког стања” у протеклих четрдесетак година.

“Веселих седамдесетих” просечна плата је била 300 до 500 западнонемачких марака, млади су посао добијали и са двадесет година, куповали су се аутомобили и плацеви, кредити су се отплачивали без проблема а летовало се на мору сваке године.

Деведесете су почеле са платом од 550 марака и повољним кредитима за аутомобиле али су се наставиле крахом динара, хипреинфлацијом у којој се платом могло купити килограм јабука.

Двехиљадитих се динар (политички) стабилизује, плата је 150 евра, креће приватизација и вишак радника у добрим предузећима остаје без посла а у лошим фирмама или са лошим новим “газдама”, отказ добијају сви запослени.

Данас је плата 360 евра (март 2012.), али три четвртине одлази на храну. Кредита има али су камате зеленашке. Велики број људи нема свој кров над главом а незапослених радника је око милион.

Извор: http://www.svevesti.com