Јуриј РУБЦОВ: ФУНДАМЕНТАЛНИ РАД О ВЕЛИКОМ ОТАЏБИНСКОМ РАТУ СОВЈЕТСКОГ САВЕЗА

Уочи 70-годишњице од почетка Великог отаџбинског рата, ове, 2011. године је у Русији стартовао фундаментални научни пројект – из штампе је изашао први том вишетомног Зборника „Велики отаџбински рат 1941 – 1945. године“. А последњи, 12-ти, треба да из штампе изађе у мају 2015, уочи 70-годишњице Велике победе.

Овакви пројекти на руском језику се нису појављивали од почетка 80-х година 20.века , када је остварен ништа мањи, такође у 12 томова, зборник „Историја другог светског рата 1939 – 1945.г.“ А још раније је, шездесетих година 20. века, био припремљен зборник у 6 томова „Историја Великог отаџбинског рата Совјетског Савеза 1941 – 1945.“ Ту спада и рад од 4 тома „Велики отаџбински рат. 1941 – 1945. Војно-историјски огледи“ – објављен почетком десете деценије 20.века. Он је писан у потпуно измењеним друштвено-политичким условима – после распада Совјетског Савеза, када су се у Русији формирали принципијелно другачије социјално-економско уређење, политички систем и друштвена клима. Без обзира на то – научни рад, започет у совјетско време, у значајној мери је одразио дотадашње прилазе, карактеристичне за совјетску историјску науку.

Две претходне деценије су биле довољне да се створе услови за писање новог фундаменталног рада о великом рату и Великој победи. А потреба да се то уради је била баш велика. Како показују подаци социолошких анкета, и данас, 67 година после Победе, убедљиво највећи број Руса за главни догађај 20. века сматра Велики отаџбински рат, баш као и раније.

Рад на новом издању о историји СССР-а у првој половини 5.деценије 20.века је започет захваљујући наређењу председника Русије В.В.Путина од 5.маја 2008.године, које је гласило „Издавање фундаменталног вишетомног рада „Велики отаџбински рат 1941. – 1945.г.“ На бази те наредбе, а под руководством Министарства одбране Руске Федерације, експерти из војних високих школа, цивилних високих школа, из више института Руске академије наука (РАН) и државних и гранских архива су почели су да раде тај огромни пројекат.

У раду на том пројекту, као највеће војне и цивилне организације учествују и Институт опште историје РАН-а, Институт руске историје РАН-а, Институт економије РАН-а, Академија војних наука, Војни универзитет МО РФ, МГИМО, Московски државни универзитет „Ломоносов“, Војна академија ВС РФ и други.

До концепције самог пројекта није било једноставно доћи. Он је ризиковао да се претвори углавном у описивање ратних дејстава – на штету политичке, дипломатске, социјалне компоненте и уз очигледно омаловажавање васпитног аспекта војне историје и њеног погледа на свет уопште. Понеко је, уопште се не шалећи, предлагао да се измени и сам назив рада. Да се уместо „Великог отаџбинског…“ назове „СССР у Другом светском рату“. Исто тако су поступили и немачки историчари који су објавили свој рад из више књига о учествовању Трећег рајха у догађајима 1939. – 1945.године. Међутим, Немци су прибегли тој уопштеној формулацији како би ублажили агресивни, освајачки карактер рата са њихове снаге, а Руси, ако би кренули путем безглавог копирања свог бившег противника би потпуно изобличили праведан, ослободилачки карактер смртне битке са фашизмом. Такве сумњиве прилазе је Главна редакциона комисија, на срећу, одбацила.

Потреба за новим научним радом о Отаџбинском рату се појавила и као неминовност због читавог таласа фалсификата и извртања његове историје. „Прескочити – прећи“, „надиграти“ Велики отаџбински рат, пошто се до танчина преиспитају његови узроци, карактер и резултати – то су хтели да остваре фалсификатори, борећи се за популарно „ново читање“ историје. Главни правац рада фалсификатора је постао рад и укорењивање у друштвену свест антиисторијске доктрине „подједнаке одговорности нацистичког и Стаљиновог режима“ за започињање Другог светског рата. Најјачи израз те тенденције је широко позната резолуција Парламентарне Скупштине Савета Европе која је донета у јулу 2009. године. На жалост, мишљењу европских парламентараца се придружило и мишљење Савета за развој грађанског друштва и људских права при Кабинету Председнику РФ, које је изложено кроз скандалозно познате предлоге о
„детоталитаризацији“ (односно „дестаљинизацији“, „десовјетизацији“) руског друштва.

Фалсификатори се труде из све снаге да омаловаже, ликвидирају, избаце из свести људи и сам појам „Велики отаџбински рат“, замењујући га изразима „Совјетско-немачки“, „нацистичко-совјетски“ рат. Присталице тзв. „савременог читања“ историје одбацују било какво помињање о поштеном, ослободилачком карактеру Великог отаџбинског рата, он се приказује као „рат два режима која су подједнако мрзела човека“, као и „борба два тоталитаризма“. За Велики отаџбински рат кажу да је то „највећа бајка“ совјетске епохе, у бајке покушавају да сврстају и јединство народа СССР-а из година рата, свенародни карактер борбе у непријатељској позадини, масовни хероизам совјетских људи, њихово самопожртвовање. Истовремено представници „нове“ историографије нештедимице користе догађаје који се тичу репресија, пораза Црвене армије, губитака, заробљавања, казнених јединица, радних градитељских одреда затвореника.

Паралелно са овим одређене политичке снаге из бивших република СССР-а – Украјине, Молдавије, балтичких земаља, Грузије, Узбекистана и других, сада независних држава, теже да закопају успомену народа тих земаља о томе, како су се пре седам деценија оне у саставу Савеза ССР бориле против хитлеризма. Њихова историографија се труди, у некима од њих у већој, у некима у мањој мери, да избрише успомену на постојање јединствене заједнице совјетских народа као једног од најважнијих фактора победе. Формирају се бесмислене представе о некаквом „самосталном доприносу“ бивших совјетских република у „победи Уједињених нација у Другом светском рату“, а у ствари ово „новаторство“ се изражава у одрицању заједничке борбе народа СССР са нацистичким агресором и укорењивање у свест друштва лажи о борби „етноса-носилаца“ ове или оне совјетске републике за „национално ослобођење од бољшевистичког режима“.

Тим и осталим правцима фалсификовања историје аутори дела од дванаест томова ће давати чврст и аргументован отпор.

Неколико речи о структури овог дела. Она је следећа: 1. том – „Главни догађаји у рату“, 2. Том – „Порекло и почетак рата“, 3. – „Одлучујуће битке“, 4. – „Ослобођење територије СССР-а, 5. – „Победоносно финале. Последње операције Великог отаџбинског рата. Рат са Јапаном“, 6. – „Политика и стратегија победе. Стратешко вођење рата и Оружаних снага у годинама рата“, 7. – „Тајни рат. Шпијунажа и контрашпијунажа у Великом отаџбинском рату“, 8. – „Економија и оружје у рату“, 9. – Уметност на границама могућег. Спољна политика и дипломатија Совјетског Савеза у ратним годинама “, 10. – „Антихитлеровска коалиција“, 11. – „Власт, друштво и рат“, 12. – „Закључци и поуке, добијене од рата“.

Ових дана се завршава припрема другог тома, који обухвата предисторију и прва три месеца Великог отаџбинског рата.

У њему колектив аутора први пут у радовима ове врсте покушава да реши цео низ крупних научних проблема:

• Истраживање и раскривање агресије фашистичке Немачке и њених савезника против СССР-а, и њену условљеност културно-историјским факторима.Први пут, ослањајући се на недавно откривени оригинал генералног плана „Ост“ који је саставила немачка команда, испоставља се да је главна идеја Хитлерове врхушке народе источнословенске цивилизације лишавала њиховог места у светској цивилизацији. Појавом Совјетског Савеза на карти света традиционална немачка агресија против Русије, која се поуздано запажала још од 13. века, стекла је још и јаку идеолошку обојеност;

• Превазилажење евроцентризма у опису предисторије Великог отаџбинског рата, избалансирано приказивање чворишта међудржавних противуречности и жаришта светског рата, и у Европи, и у Азији;

• Откривање предисторије антихитлеровске коалиције, која је настала не нападом Немачке на СССР, како је сматрано, већ као резултат дугачких преговора са Енглеском и САД, које је совјетска влада водила од октобра 1939. године;

• Да се на бази докумената, који су поново унети као научни списи, негира верзија савремених ревизиониста о плановима за превентивни рат против Немачке, за које се тврди да су, као, постојали у СССР;

• Да се размотре догађаји на фронту и у позадини првих месеци рата као целовити процес преласка совјетског друштва из мирног постојања на ратно стање са свим његовим компликацијама и противуречностима, да се покаже значај почетног периода Великог отаџбинског рата за обрт у војном супротстављању фашистичкој Немачкој, који се тада назирао;

• Да се обелодане друштвено-психолошке особине прелаза народа уопште, појединачних социјалних група и појединаца из стања мира у стање рата; да се покаже улога Цркве која се јасно оцртала од почетка рата:

• Да се дубоко и објективно анализирају узроци пораза совјетских Оружаних снага 1941.године.

У центру пажње историчара који су правили други том овог Зборника је подвиг народа, јединство фронта и позадине, ослањање руководства земље на широке народне масе, херојство бораца и команди 1941.године, који су својом чврстином и храброшћу спасили Отаџбину, многе земље и континенте од фашистичког ропства. Други том ће изаћи из штампе за годишњицу Велике победе.