Почетна / Други пишу / Јелена ПУСТОВОЈТОВА: ТВРДОГЛАВОСТ

Јелена ПУСТОВОЈТОВА: ТВРДОГЛАВОСТ

Изгледа да је апсолутно неопходно да се бившим савезницима СССР-а у Источној Европи, баш као и неким бившим совјетским социјалистичким републикама, разбије глава о илузију западноевропског раја, како би им се вратила трезвеност.

Да ме не би окривили због необјективности позваћу се на ауторитет Кристин Лагард, руководиоца ММФ-а, која одлично познаје економску ситуацију у Европи: „Без обзира на мере, предузете ради превазилажења финансијске кризе, за сада Европа није успела да изађе из ње“. А ако вам је то мало – ево вам и председника Европске комисије Жозе Мануел Барозуа: он сматра да је „као и до сада“ – садашња ситуација у европској економији – „проблематична“. Поборницима прекоатланских рецепата за Стари свет ћемо понудити интервју познатог берзанског шпекуланта Џорџа Сороша новинама Le Figaro, али пре тога да ипак разјаснимо: Кристин Лагард сматра да је Европа захваљујући појачаним мерама успела да учврсти своје позиције у финансијској и кредитној сфери, као и у сфери управљања, али да би се наставило оздрављење економије у региону управљачка директорка ММФ-а је ипак позвала све лидере европских земаља да „да би дошло до буџетске консолидације – покажу одлучност у реализацији вишегодишњих планова“.

А ево шта каже Џорџ Сорош, са његовим огромним искуством берзанског посредника, који савршено добро зна да он никада неће моћи да има више новца, уколико пре тога некоме не смањи његову количину новца. „Криза се сваког дана све више појачава. Политичари су прерано изјавили да је она прошла, јер то није тачно. Заједно са почетком ове године наступио је и најтежи тренутак – наравно да су ванредне мере Европске централне банке, која је из два пута банкама Европске уније поделила трогодишње јефтине кредите у укупном износу од билион евра, омогућиле да се ситуација побољша, и тако индиректно подржале државне зајмове, мада је све то помогло да се добије само мало времена.“

После Грчке и Ирске Португал је постао трећа земља евро-зоне која се нашла у врло јакој дужничкој кризи. Можда је зато она прва у евро-зони и ратификовала споразум о јачању буџетске дисциплине. Фискални пакт ЕУ предвиђа да се против оних земаља које дозвољавају да се премаши минимални ниво буџетског дефицита, са којим они, пошто више не поседују националну валуту (јер су везани за евро), те не поседују ни своје – националне – финансијске инструменте којима би слабили кризу ликвидности, просто обавезни да секу реалне доходке свог становништва како би задовољили банкарски капитал. Пакт треба да ратификује најмање 12 земаља које су га потписале. А потписало га је 25 земаља Европске уније од 27.

Премијер Холандије, Рите, је краљици Беатрикс поднео оставку пошто партије са власти – Либерална и Хришћанских демократа – нису успеле да се договоре са својим савезником – Партијом слободе – по питању смањења буџетских трошкова за 16 милијарди евра. Та је мера неопходна како би дефицит буџета дошао до границе од 3% БДП-а. Коалиција која је на власти се распала, а Холандији, чији је државни дуг дошао до 28 милијарди евра сада прете нови избори.

И судбина Шпаније је у опасности. Њена Централна банка је изјавила да се у првом тромесечју БДП смањио за пола процента у односу на претходно тромесечје. Зато сада може да се говори о рецесији у Шпанији, четвртој економији зоне евра. Шпански дугови и дефицит њеног буџета на нивоу од 8,5% БДП-а и за њу, и за читаву евро-зону значе једноставну чињеницу: економски систем који се ослања на наднационалне структуре које управљају из Брисела, не ради!

То разумеју чак и они са супротне стране глобуса – Јапанци. Тамо је берзанско трговање 26. априла завршено снижењем индекса Nikkei за три четвртине процента. Разлог негативног кретања акција је политичка нестабилност у Европи. Инвеститори се плаше да политичка напрегнутост у Европској унији може да утиче на могућност низа држава да отплаћују државна дуговања.

Најзад, са оне стране Атланског океана грчеве Европе са трагичним изразом лица посматрају: јединствена Европа за САД – то је јединствено тржиште, за које је Американцима отворен улаз. The Wall Street Journal пише да је „председничка изборна кампања у Француској постала права парада тамних страница политике“ управо зато што су, одговарајући на протесте становника сопствене земље, француски политичари принуђени ако ништа друго, а оно да се праве да штите суверениет своје земље од „Европске централне банке“… Данас постоје и сведоци чињенице да једна од најнеуспешнијих идеја која је дата у току кампање може да се развије и у другим европским земљама“.

Костур Европске уније се клати из основа: како пишу немачке новине Süddeutsche Zeitung, министар унутрашњих послова Немачке Ханс-Петер Фридрих (Hans-Peter Friedrich) и његов француски колега Клод Геан (Claude Guéant) су се обратили руководству Европске уније са молбом да земљама дозволи да уведу унутрашњу граничну контролу на 30 дана на оним местима, где, по њиховом мишљењу, безбедност спољних граница није довољна. Шенгену – збогом! Управо се тако изражавају у Европи о споразуму из 1985. године, који у очима нешенгенаца изгледа као једно од највећих достигнућа ЕУ. Наравно, Шенген ће помоћи развоју и трговине и туризма, па ће чак „створити врло опипљив утисак да је Европа нешто више него обичан скуп држава који је сачињавају.“ Међутим, и он отвара пут експропријацији власти националних држава од стране безнационалне бриселске надградње, која ради помоћу булдожера крупних транснационалних корпорација, које су под себе почистиле европљане. Није случајно у борби за гласове својих бирача који се не односе баш добро према имигрантима Саркози припретио да ће чак своју земљу да изведе из Шенгенске зоне, уколико текст споразума не буде преиспитан у оном делу који се односи на мере које би требало да допринесу да се може изаћи на крај са илегалном миграцијом. Годину дана пре тога француске власти су већ враћале и оне који су долазили возом са мигрантима из Италије, када је око 25.000 североафриканаца кренуло на Лампедузу.

А ове године већ и Немачка – економска локомотива Европе – изјављује д су јој „потребне мере унутрашње пограничне контроле не само за време догађаја какви су фудбалске утакмице и велики догађаји, на које се у кратком времену окупља велика маса људи, већ и када суседне земље демонстрирају неспособност да извршавају своје обавезе.“

Јасно је да се те европске страсти уопште не тичу Американаца. Више их узнемирава то, што Стари Свет престаје да размишља „на новосветски начин“. The New York Times при том претпоставља да се не ради о томе, да „људи себе лишавају живота јер се нађу у очајању зато што су незапослени, и у послу не могу да постигну успех“. То је , „срцепарајући синдром“, али се не ради толико о појединцима, колико о чврстој намери европских лидера да до економског самоубиства доведу цео континент.“

С оне стране океана Европљане подсећају да је „крајем јесени прошле године Европска централна банка, аналог Федералном систему резерви, дошла у помоћ континенту. Она је европским банкама понудила временски неограничену кредитну линију под условом да се као обезбеђење користе облигације европских влада; то је значило директну подршку банкама и индиректну владама, те је тако паника заустављена. У то време питање је било да ли ће тај храбри и ефикасни корак да буде почетак ширег, другачијег осмишљавања, да ли ће европски лидери да искористе простор који им је банка створила за маневрисање, како би преиспитали политику која их је довела у кризу. Међутим – они га нису искористили. Уместо тога, почели су са дупло више снаге да и даље протурају своју неуспелу политику и своје погрешне идеје. И све је теже поверовати да ће их било када неко натерати да промене курс“.

Чак и најтврдоглавији евроинтегратори све чешће исказују скепсу: „Европа неколико година води програм чврсте економије, а њене резултате су историчари предвидели одавно: такви програми трају депресивне економисте у још јачу депресију. А обзиром да инвеститори гледају на стање економије тако што процењују њене могућности за враћање дугова, програми чврсте економије за сада нису још постали ни начин да се смањи цена кредита. Каква је алтернатива? Највероватније: излаз из евро-зоне и повратак националним валутама. Можете да кажете да је то незамисливо и – стварно – такав корак ће бити потпуно рушилачки не само у економском, већ и у политичком смислу. Мада: једино што је заиста незамисливо – то је настављање садашњег курса, јачање мера економије у земљама које су већ у незапослености на нивоу Депресије“.

Европска економија тешко да је у стању да се избави из оквира „слободног тржишта“ – најбитнијег елемента економске филозофије Запада. Ту може мало шта да зачуди, али чуди нешто сасвим друго: како читавих шест земаља које су направиле ред за пријем у Европску унију (Исланд, Македонија, Србија, Турска, Хрватска и Црна Гора) очајнички покушава да ухвати реп „евро-жар-птице“ а да при том не примећују да то није жар-птица, већ само очерупана чавка. Чуди да украјинци (мислим на оне који се чврсто држе власти, обзиром да велики део народа тамо неће ни у НАТО, ни у ЕУ) полако пузе према ногама измишљеног идола.

Пре два месеца је Андреј Кљујев, секретар Савета за националну безбедност и одбрану Украјине изјавио да „…тежња ка потпуном зближавању са ЕУ остаје неизмениви стратешки приоритет развоја Украјине и један од најбитнијих питања националне безбедности.“ А према подацима који су добијени анкетирањем јавног мњења пре четири месеца само 40% Украјинаца подржава ступање Украјине у ЕУ. Без обзира на то, 30. марта је већ обављено парафирање Споразума о придруживању и као следећи корак – Кијев планира потписивање придруживања ЕУ.

У октобру прошле године статус кандидата на ступање у Европску унију дат је Србији, Црној Гори и Македонији. Све три земље бивше Југославије, по мишљењу Европске комисије, постигле су значајан прогрес са гледишта политичких и економских критеријума. Србија је погнуте главе Међународном трибуналу предала своје хероје – Ратка Младића и Горана Хаџића – и све се више навикава на бруку са Косовом… Шта да се ради, ступање у чланство ЕУ је посуто са много услова, међу којима су и заиста понижавајући. А најважнији је потчињеност економском диктату Брисела, одакле се и кроји судбина народа „који ступају у цивилизацију“.

Уместо закључка хоћу да подсетим читаоца финала лепе бајке „о Европској унији“ коју већ осам година причају Мађарима. За тих неколико година, бојећи се да ће свеопшти штрајк доктора да паралише рад установа за лечење људи у земљи, влада је први пут лекарима повећала плату. У Мађарској у болницама постоји хронични недостатак медицинског особља; почетници – лекари добијају плату која је мања од плате неквалификованих радника у производњи, а студенти који су завршили медицинске високе школе у стотинама одлазе из земље да посао нађу у иностранству. Руководилац институције за питања здравства Мађарске Микловш Сочка каже: „Треба да се схвати да у категорију лекара који добијају повећане додатке на плату, спада 80% интерниста, који хоће да иду из Мађарске. Тај процес ми треба да зауставимо.“

Паметно питање – у какво то иностранство, ако је Мађарска примљена у ЕУ још 2004. године? И зашто у „мађарској Европској унији“ од 68.000 лекара 90% на руке прима, када се одузму сви одбици, испод 300 евра месечно. Па зато, што баш брига Брисел за мађарске лекаре. Исто као и за било ког Мађара. Најважније је – само нека нам западне банке лепо живе …

Извор: „Фонд стратешке културе“ (srb.fondsk.ru)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *