Почетна / Други пишу / Јелена Пустовојтова: ТРАНСФОРМАЦИЈА СНАГА

Јелена Пустовојтова: ТРАНСФОРМАЦИЈА СНАГА

Пред нашим очима вектор економске снаге глобализма који је већ две деценије усмерен ка САД мења правац и упорно стреми према азијском колосу – великој „Поднебеској“.

Економска снага Кине још увек нам изгледа несхватљиво, али Кинези су ствар узели у своје руке, на пример – производњу ретких метала и сада, пошто одреде квоту за њихову продају иностранству, лако регулишу њихову цену на спољном тржишту. Учешће Кине у производњи ретких метала у свету износи 97%! А ретки метали – то су и електроника, и војна производња, и енергетика из секундарних сировина.

Нема петнаестак дана како су САД, Јапан и Европска унија поднеле Светској трговинској организацији тужбу против Кине због њене одлуке да уведе ограничење свог извоза како би могла да смањи цену сопственој индустрији која тај материјал врло много користи. И – повећала је своје приходе од његове продаје иностранству. Управо зато што су увели ограничење цене њихове цене су почетком 2011. скочиле 5 пута. Сада је, како саопштава Ројтерс, Пекинг објавио да формира јединствену асоцијацију за грану производње ретких метала у циљу „убрзања консолидације у тој сфери“.

Кина се већ изборила за доминантне позиције на тржиштима
Европе, Северне Америке, Африке, Јужне Америке и Аустралије. Падају у очи спољноекономски успеси Кине у правцима као што су производња компликоване опреме на најсавременијем технолошком нивоу и изузетно сложени производи.

Истовремено кинески масмедији много пишу о односу Пекинга према америчком економском диктату, од кога дрхти већина других престоница. „САД су опет, пред почетак председничке кампање, почеле да критикују Кину – пише „Женмин жибао“. –Кандидати предузимају грубе мере, окривљујући КНР за „вођење неправедне трговине“ надајући се да ће тиме да „заштите могућност Американаца да запошљавају своје раднике“. Кинеска индустрија је по ко зна који пут постала „дежурни кривац“ у унутрашњој политичкој игри САД. Од мултилатералних путева Светске трговинске организације до билатералних канала Кине и САД, од критике нових правних органа за заштиту трговине Кине све до одлука којима се дозвољава узимање компензационих царина, „ујка Сем“ се труди да удари практично по свим областима кинеско-америчке трговине. КНР представља најкрупнијег на свету произвођача, и преко 70% антикомпензационих истраживања има везе са Кином. Међутим, да се иде против прописа Светске трговинске организације, да се уводе забрањене супсидије према Кини зато што се губи лична добит – то је једноставно необјективно. Развој производних грана Кине представља резултат ефикасности економије и по сразмерама, и по разноликости, као и резултат врло усмереног напредовања наших индустријских грана и предузећа… Америчке компаније би морале да преузимају наше искуство, а не да притискају кинеске структуре. У антикомпензационим споровима у фотоелектричној индустрији САД окривљују кинеску владу зато што преко ниских цена земље и струје и повлашћених кредита помажу својим предузећима, тако да америчке компаније раде у неправедној конкурентској средини. У стварности таква критика не поседује рационални смисао, јер такве повластице постоје и у САД када се ради о њиховим предузећима. Управо зато, пошто је америчка страна поднела антикомпензациони захтев за фотоелектричну индустрију, Министарство за комерцијалне послове КНР је почело истрагу трговинских баријера САД, државне подршке и субсидија у области секундарних енергетских сировина.

Тешко да се данас може наћи још нека земља која је у стању да потпуно мирно враћа шамаре Сједињеним Државама. „Ујка Сем“ мора да схвати да су озбиљни проблеми у производној сфери САД пре свега повезани са унутрашњом ситуацијом у земљи“ – закључује „Женмин жибао“.

А шта је одговорила Кина (уосталом – једногласно са Русијом) поводом бриселских дажбина авиопревозницима због избацивања угљендиоксида у атмосферу? Ево шта је о томе написала“Коријере дела сера“: „Свет ризикује да се врати неколико деценија уназад: робе и путници ће се превозити много спорије. То ће се десити уколико Русија и Кина буду упорни у вези са мерама којима ће одговорити на дажбине, а о којима су већ обавестили Европску унију. .. Руска влада је изјавила да забрањује прелетање преко њене територије за 19 од укупно 30 летова авионима који превозе само робу, и то онима који у Кину, Јапан, Тајван и Јужну Кореју превозе немачку робу. Немачки авиопревозници ће морати да бирају дужи пут, а то ће да утиче на висину цена и неизбежне губитке за Дојчланд а.г. Исти проблем ће се појавити и у путничком трафикингу из Италије према Пекингу, Шангају и Токију… Можда ће најсуровији бити одговор Пекинга који је већ саопштио да забрањује приземљење у Шангају „ербусу 380“ који је немачка авиокомпанија закупила за летове Франнкфурт – Шангај: инвестиција од 240 милиона долара је била непотребна. Кинеска влада је такође својим авиокомпанијама забранила да купује европске авионе, и авиокомпаније су сторнирале куповину скоро 40 „ербус“ авиона.

То је оно што се назива „суви остатак“. И уопште не мислим да ће произвођачи авиотехнике опростити Бриселу горку таблету са опорезивањем авиопревозника због угљендиоксида.

Западна невладина организација „Плеј фер“ се дала у потрагу у две кинеске фабрике које производе сувенире за олимпијаду у Лондону, по наруџбини Лондона, саопштава „Коријере дела сера“. Наравно, открила је да ће „купци да погледају у сувенире и да помисле како су слатки, али неће знати колико је муке и зноја проливено, колико су ниске плате и како су гадну храну јели они који су их произвели“. Али – све то је цијукање миша испод ногу „главног произвођача“ на свету. А тамо где се говори о правим стварима – о нафти и гасу – никоме није до сувенира. Кинеска нафтна компанија Petro China је према резултатима 2011. године постала најкрупнији светски произвођач нафте, чиме је прескочила америчког гиганта Exxon Mobil, али и даље наставља да купује активе по читавом свету. У прошлој години она је произвела 886,1 милиона барела нафте, при чему је просечна дневна експлоатација износила 2,43 милиона барела.

Где би Кинези вадили нафту, ако је у Кини баш и нема много? Аналитичари IHS World Markets Energy су израчунали да је до повећања експлоатације дошло захваљујући кинеском развоју гигантског налазишта Румејла у Ираку. И тврде да ће „у будућности раст производње да се дешава захваљујући нафтним пољима Халфаја у Ираку, као и нафтним пешчарима из Канаде. Осим тога, наставља се рад на пројектима у Казахстану и Индонезији. „Петро Чајна“ своју предност над Ексон Мобил-ом може да одржава још дуго.“

Пре годину и по дана руководство Petro China је објавило да има намеру да следећих десет година инвестира у стицање актива од минимално 60 милијарди долара у читавом свету. Исте године компанија је купила 60% учешћа у пројекту за експлоатацију угљоводоника из нафтоносних пешчара Mac Kay Rivery канадске Athabasca Oil Sands. А почетком ове године Кинезима је опционо припало и преосталих 40% пројекта чија је укупна вредност 2,5 милијарде долара. Како је изјавио врховни руководилац Petro China Цзјан Цземин компанија има намеру да сакупи већину актива: „Фокусирани смо према кинеском тржишту, али у дугорочној перспективи имамо намеру да се ширимо и ван граница Кине“, – рекао је он.

А како се Кина односи према суседним земљама, то се види на примеру Бурме (Мјанме). Мјанма коју од Кине дели граница укупне дужине преко две хиљаде километара, која је први пут у двадесет година дозволила да на изборима учествује и опозиција, сада од Запада чека, у замену за „политичке реформе“ , да јој се укину међународне економске санкције. И државна секретарка САД Хилари Клинтон је већ изјавила да САД „теже да подржавају реформе које земља спроводи“ мислећи на то да је опозиција на изборима од 48 слободних места у парламенту добила 47. Међутим, рекло би се да су „јенки“ са својим реформама закаснили: у годинама блокаде Мјанма се фактички претворила у економски протекторат Кине. И сада не зависи од Вашингтона, већ од Пекинга, колико ће сито у тој држави да живи „народ који је победио на изборима“.

Данас Кина показује да ће поштовати само јаке суседе. То, наравно, још увек не представља изазов Русији – то је, једноставно, услов за мир и стабилност Евроазије.

Извор: „Фонд стратешке културе“ (srb.fondsk.ru)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *