Ирски пример

Пише Милован Данојлић

Историја ове старе келтске земље мучна је као и наша, па бисмо од Ираца имали штошта да научимо, између осталог како бисмо се морали држати у данашњој несрећи. Нас је, од пре неког времена, сустигла бела куга, док су Ирци демографску катастрофу доживели средином XIX века… Ирци су два пута одбијали потврђивање Бриселског устава, који би наши управљачи жмурећки потписали… Европа целом свету дели лекције из демократије, а кад је демографија у питању – ћути. Ту би имала шта да научи од жилаве келтске расе, од њених непокорних људи и радосне деце…

 

За Васкршњи распуст по трећи пут се обрех у Ирској. Први пут сам у њој боравио пре четрдесетак, други пут пре тридесетак година. Као аутостопер, са ранцем на леђима. Млад, лудо знатижељан, нисам знао за умор и страх, ни за болове који су ми се, од прошлог лета, увукли у леву ногу. Чим бих нашао мало времена и новца, запућивао сам се према некој замишљеној тачки с оне стране хоризонта. Чинило ми се да сваки кутак планете заслужује моју благонаклону пажњу.

*
Рекнем ли да сам, у таквом расположењу, прошао кроз Алжир, Америку, Аргентину, Аустрију, Белгију, Бразил, Бугарску, Грчку, Еквадор, Енглеску, Индију, Ирску, Италију, Југославију (постојала је и таква земља, па сам, као савесни патриота, увртео себи у главу да морам упознати све њене крајеве!), Канаду, Колумбију, Мађарску, Мароко, Мексико, Немачку, Непал, Перу, Пољску, Румунију, Русију, Тунис, Француску, Чехословачку, Чиле, Швајцарску, Шведску, Шкотску и Шпанију, начинићу беживотни географски именик који ми се чини помало невероватан. Био сам у Аргентини и Бразилу, а као да нисам; нисам ишао у Јапан и Кину, а с обзиром на све што о тим земљама знам, као да јесам.
Оно што данас носим у сећању у слабој је вези са географијом и историјом. Као рибе у претрпаном акваријуму, кроз свест промичу искидани призори, истргнути сусрети, лица изван простора, тренуци изван времена. Јурио сам, не тражећи застанка и мира. Бивало је да се, приспевши у неко место после вишедневног напорног батргања, у њему задржим дан-два или сат-два, да бих поново забацио ранац и заграбио низ пут, као да ме иза прве окуке чекају невиђена чуда.

[restrictedarea]

*
Свака је земља чудесна, а Ирска је најчудеснија. Цео свет на једну страну, а она, сама, на другу. При упознавању ми је као водич служио В. Б. Јејтс; Џојса сам онда слабије познавао. Године 1970. у даблинским књижарама се „Уликс“ није могао наћи. Забрана је, у међувремену, скинута, и писцу је, на углу главне престоничке улице, подигнут споменик. Узвитлана фигура, са штапом. И сâм сам се, почетком маја, у улици О’Конел поштапао, па ме је Сања усликала у друштву са бронзаним колегом.
Пре тога сам обишао Јејтсову кулу, привремено затворену због неке поплаве од пре две године. Свратио сам у Јејтсов Меморијални центар, у Слајгоу, и обишао гроб, у Драмклифу. Проста четвртаста плоча, од недалеко извађеног камена, како је одредио у тестаменту. „Бедно“, рекла је постарија госпа, бацивши презрив поглед на песников надгробник, утолико поноснија на породичну гробницу својих ближих и даљих предака, изграђену по освештаном грађанском укусу.
Толико, што се тиче књижевности.

*
Од живе друштвене стварности у очи су ми, као и пре четрдесет година, најпре запала деца. Нигде их, у Европи, толико не воле и не тетоше, нити им толико пуштају на вољу. Деца су принчеви и принцезе Ирске, лепа, насмејана, несташна, зајапурених лица, свеприсутна и свугде добродошла. Цикћу и кликћу, промећу се кроз паркове и игралишта, кроз трговине и крчме, радују се свету, и свет им се радује. Одрасли поштују њихову слободу и независност, као да је и она део државне осамостаљености освојене двадесетих година прошлог века. У неким пабовима могу се видети удубљене високе столице поређане крај шанка, да се и најмлађи гости имају у шта сместити и испијати цуцле, док им се родитељи часте густим „guinessom“.
Ирска, данас, има најмлађу популацију у Европи. Чух, преко телевизије, да се сваког минута роди по једна беба.

*
Историја ове старе келтске земље мучна је као и наша, па бисмо од Ираца имали штошта да научимо, између осталог како бисмо се морали држати у данашњој несрећи. Нас је, од пре неког времена, сустигла бела куга, док су Ирци демографску катастрофу доживели средином XIX века. До избијања Кромпирске кризе и Велике глади на острву је живело око девет милиона душа; данас их је мање од четири милиона. Остало су однели глад, помори и исељавања у САД. Континуирани одлив народа заустављен је током привредног полета крајем прошлог и почетком нашег века. Капиталистичка ренесанса у оквиру Европске уније показала се кратког даха. Развој је стао, исељавање се наставља, али се наставља и борба за наталитет. У кризи је Унија, не и живот. Ирци су два пута одбијали потврђивање Бриселског устава, који би наши управљачи жмурећки потписали. Сад, око Васкрса, у јеку је била кампања да се устав прихвати. Тако се Европа бори против лоше промишљене народне воље: гласаче би требало изгонити на изборе све донде док се не уморе и не легну на руду!
Европа целом свету дели лекције из демократије, а кад је демографија у питању – ћути. Ту би имала шта да научи од жилаве келтске расе, од њених непокорних људи и радосне деце. Она, међутим, има друге, надживотне приоритете. Она, а и ми са њом.

*
Немам политичког, економског, националног, ни културног програма за излазак из беспућа у којем чамимо. Кад бих знао шта и како би требало чинити, ушао бих у арену да се борим. Не знам. То не знају ни многи који се активно баве политиком, али њих надахњује властољубље. Вишњи ме није обдарио том врлином или пороком, зависно ко и одакле гледа. Стојим постранце, пратим шта се ради, слушам шта се говори. Одмеравам и  упоређујем. Биће да све странке које се оглашавају у јавности желе добро Србији и њеном народу, а разликују се по начину на који би то да постигну. Послушници Империје полазе од уверења да се лепота и сврха земаљског живота освајају у покорности јакима, успешнима и богатима, под чијим ће покровитељством и они освојити благостање. У послушности према планетарним господарима они налазе извор поноса и спокоја. Као писац, могу да замислим самопоуздање што га сиротој души доноси такво потчињавање. Као потомак побуњеника и страдалника, у разумевању њихових разлога не идем даље од сажаљења и презира. Ирски образац отпора туђинској власти има много сличности са нашим колективним искуством. Семантичко оптерећење речи suppers (они који кусају вечеру) истоветно је са Његошевом кованицом лижисахани; њу разрађује народна изрека „продати веру за вечеру“. Тачне, спасоносне речи осветљавају кутак помрчине, али не могу заменити акцију. Ко ће је, с које стране, повести?

*
Не могу, немам, не умем, али једно знам: да би се живело, живот би требало волети. Ирци нам, у томе, дају подстицајан узор. Волети стварну земљу, која храни живот, и њене људе, онакве какви су, какви су им преци били, какви би опет могли бити. Волети безбројне ситнице, од којих је сачињено постојање. Љубав је оно што нам данас превасходно недостаје. Љубав према ономе што човек неимар предузима, према лепоти и могућем смислу, и, посебно, љубав према деци. Тамо где се запусти та, основна љубавна дужност, почиње обесмишљавање свега осталог.
Ако је судити по хрпама пластичних кеса и боца разбацаних дуж наших друмова и река, као и према стању језичке културе, Србију данас њени житељи не воле. Безобзирно загађивање наше природне околине и нашег лепог језика, и препуштање повртарства генетски модификованим семенима тешко је довести у везу са просветљеним родољубљем. Шта тек рећи о онима који се отворено радују нашим поразима и понижењима? Ниподаштавање доприноса што су га наши преци дали у борби за остваривање великих људских идеала правде и слободе, одраз је нихилистичког безнађа које нам је вероватно наметнуто од наших непријатеља. Антинационално држање дела елите свакако долази из самоубилачких склоности очајника које је велики свет помео и понизио…
Само, бела куга нам није дошла из белог света. Одустајање од рађања је живи доказ недостатка љубави према животу, знак лености и малодушности. Материјална оскудица је климав изговор. Наше мајке су подизале синове…
У зло доба, у гладне године
на преслицу и десницу руку,
и уз сву муку, живот им је био испуњенији и смисленији него несрећницама које је модерно доба стерилизовало, а погодности размазиле. Ко чека идеалне услове за настављање врсте, никад их неће дочекати. Према једној муслиманској мудрости, свако дете, у часу рођења, доноси на свет храну коју ће до краја живота појести и одећу коју ће подерати. Оно ће, голим рукама, прокрчити пут кроз живот, и крчећи га, ослободити простор за општи напредак.
Заволети живот: читав један уопштени, свеобухватни програм. Још само кад бисмо знали од чега да почнемо…

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Avatar

    Hvala Vam gospodine na ovom predivnom clanku. Volela bih da Vas citam u svakom “Pecatu.”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *