… и Косово, али стварно

Пише Миодраг Зарковић

Док се победа Томислава Николића на председничким изборима премерава уздуж и попреко у погледу даљих „европских перспектива“ Србије, београдски медији и аналитичари масовно занемарују то да је пораз Бориса Тадића ојачао српске позиције на другом, много важнијем фронту: косовско-метохијском

 

Изборни пораз Бориса Тадића видно је узнемирио дежурне београдске еврометре, тј. новинаре и аналитичаре вечито замишљене над античким питањем приближавања Европској унији: у данима после другог круга председничких избора, по овдашњим гласилима, како електронским, тако и штампаним, практично се расправљало само о томе да ли ће се и колико смена на Андрићевом венцу одразити на „европске перспективе“ Србије. Мада је та какофонија, па још онако монотона, неминовно ишла на живце гледаоцима, слушаоцима и читаоцима, не може се рећи да је била нелогична или неочекивана, с обзиром на то да се политика пораженог Тадића у највећој, скоро искључивој мери, ослањала управо на „европеизацију“ и била посвећена истој.
На другој страни, о томе како ће се новоуспостављени однос политичких снага одразити на све ужареније стање на Косову и Метохији једва да се и проговарало, а и тада без икаквог залажења у суштину. Негде је, међутим, и то логично, иако се поражени Тадић декларативно заклињао да му је питање Косова једнако важно као и питање Европе: Тадићеву посвећеност Косову и Метохији тешко да је узимао за озбиљно ико ко се не презива Јеремић. Одлукама, изјавама и целокупним понашањем, Тадић је довео до тога да је од слогана којим је победио на председничким изборима 2008. године – „И Косово и Европа“ – кредибилним сматран само други део.

ДРАКОНСКА УРЕДБА
Просто речено, ма колико европски званичници можда немали поверења у новоизабраног председника Србије, неупоредиво је већа и озбиљнија сумња коју су према старом шефу државе осећали лојални српски држављани из јужне покрајине. Већина косметских Срба никада није ни полагала икакве наде у Бориса Тадића, а нарочито од када је бивши председник поставио Борка Стефановића на чело преговарачког тима. Уосталом, сигурно нису онолико славили Тадићев пораз зато што су били наклоњени челнику Демократске странке.
„Расположење међу људима је много боље од како је Тома Николић победио Тадића“, каже за „Печат“ Небојша Минић, члан Општинског већа Косовске Митровице.
„Просто се на сваком кораку осећа више енергије, позитивне енергије.
На Косову и Метохији, авај, позитивно расположење никада није било довољно да би вас спасило најстрашнијих искушења и одбранило од непријатеља. Тако тамошњи Срби и ових дана пажљиво прате најаве пристигле преко Ибра, са подручја које је у рукама Хашима Тачија, зато што оданде пристижу прилично претећи тонови. Овог пута су те претње орочене. И опет су повезане са нечим што је Борис Тадић урадио за време својих мандата: везане су за први јун, када ће, упозорава Приштина, почети примена Стефановићевих споразума са Едитом Тахири, па и споразума о матичним књигама, по којем нашим држављанима са Космета престају да важе сва лична документа издата од стране Србије.“
„Као Србину, односно као грађанину Србије са Косова и Метохије, мени тај први јун не значи ништа, зато што нико и не зна шта је све Борис Тадић преко својих изасланика договорио са Бриселом и Приштином“, оцењује Минић. „О тим њиховим разговорима и договорима нико нема конкретне податке и коначне закључке. О њима нису обавештени ни Парламент, ни скупштински Одбор за Косово и Метохију, ни ми који живимо на Космету. Дакле, први јун званично нема никакву посебну важност.“

[restrictedarea]

Минић је ипак свестан да приштинске претње и провокације, попут запаљивих изјава Бајрама Реџепија и саопштења његовог министарства, неизбежно узнемиравају јавност у четири северне општине.
„Штефан Филе је такође рекао, пре неких двадесетак дана, да ће сачекати да прођу избори, а да ће после тога разговарати са српским властима о спровођењу договорених споразума. Поново се, дакле, прича о спровођењу и примени тих споразума, које нико још није у целости видео. А уз све то, имате и уредбу Владе Србије по којој смо дужни да користимо такозване интегрисане прелазе.“
Уредба о којој говори Минић јесте она коју је, децембра прошле године, потписао Ивица Дачић, тада у својству заменика премијера (што је била дужност коју је обављао уз министровање полицијом). По тој уредби, за прелазак административне линије ван места одређеног за то (наведено их је 11), предвиђена је казна у износу од 15 до чак 150 хиљада динара. Од непрестане, заглушујуће буке о европском путу Србије, сасвим је могуће да уредбу о косовско-метохијским путевима нисте ни приметили. Нашим грађанима настањеним у јужној покрајини, међутим, та уредба је врло често у мислима. Када год се упуте ка средишњем делу Србије, морају да одлуче да ли ће користити ‘прописане’ прелазне тачке и тако испоштовати државно штетан (или барем сумњив, утолико што је сакривен) споразум или ће ризиковати да буду кажњени драконским мерама наведеним у дотичној уредби.

ПОВРАТАК УСТАВУ
О томе какав је неред у косметском заплету оставила за собом власт Бориса Тадића, сведочи и Крстимир Пантић, председник Скупштине Косовске Митровице, тачније, северног дела овог града. Одговарајући на питање како очекује да се Тадићев силазак са положаја после осам година одрази на стратешки положај, али и свакодневицу Митровице и других српских средина на Космету, Пантић каже:
„Избор новог председника може само да ојача положај Србије и Срба на Косову и Метохији. Уосталом, Томислав Николић је више пута рекао да ће се као председник држати Устава, као и да ће дати да се испитају сви споразуми постигнути са Бриселом и Приштином.“
Поново смо, дакле, код споразума, непрелазних препрека у свим разговорима о даљој борби за српску државност на Косову и Метохији. Ко се сећа, ти споразуми својевремено су представљани као нешто што ће олакшати и побољшати положај како Србије, тако и самих Срба у јужној покрајини. Данас, као што можемо да приметимо, на Стефановићеве споразуме позивају се и Шиптари и странци, који су изгледа и имали прилике да их виде, док се Срби углавном ограђују од њих.
„Те споразуме ми и нисмо видели у целости, већ смо се сналазили на разне начине и добијали их парцијално“, појашњава Пантић. „Нешто смо добили од самог Стефановића, рецимо његов споразум са Билером, али до осталих смо дошли неким другим, незваничнијим каналима. Мислим да ни посланици досадашњег сазива Скупштине нису упознати са текстовима тих споразума. Зато смо ми са севера Косова и затражили од Уставног суда да утврди уставност Стефановићевих споразума, да бисмо видели да ли је неки од њих и у чему супротан нашем Уставу и нашим законима.“
Пантић не узима олако претње и провокације Приштине, али уверен је да Срби против њих имају делотворна средства:
„Реџепи је хтео још почетком априла да нама са севера Косова наметне приштинска документа. Албанци већ 13 година покушавају да силом постигну оно што нису до тада. Али ипак не успевају. Сви су, па и међународна заједница, сада схватили да се Срби никада неће одрећи своје државе. Што се тиче личних исправа и таблица, сам Борко Стефановић је безброј пута рекао да се тај споразум не односи на четири општине на северу покрајине. Заиста сам уверен да нас одавде ништа и нико не може да натера да се одрекнемо докумената која користимо од када знамо за себе. Што се тиче алтернативних путева, ја као председник општине и даље користим само њих. Не идем преко Јариња и Брњака. И никада нисам имао проблема због тога. Сигуран сам да ми држава Србија неће оспоравати право да се користим путевима којима хоћу и којима сам навикао да идем“, закључује Пантић.

ЧЕКА СЕ БЕОГРАД
Да је ситуација у јужној покрајини напета, можда и пред пуцањем, показује податак волшебно сакривен од српске јавности. Последњих дана априла, наиме, појачање од око 700 немачких и аустријских војника пристигло је саставу КФОР-а на Космету. Та вест је објављена у свим српским гласилима, тада иначе претежно затрпаним предизборним садржајима. Нигде, међутим, није наведен можда и најалармантнији податак, да је у вези са дотичним појачањем реч о јединицама за биолошку, хемијску и нуклеарну заштиту.
С обзиром на то ко је, одакле, и где дошао, јасно је да та чињеница, прећутана у београдским медијима, носи са собом одређену злокобност.
„Мени то говори да су они очекивали демонстрације и немире на северу“, оцењује за „Печат“ Мирослав Лазански, војнополитички коментатор дневног листа „Политика“. „То су војници који су обучени да дејствују у условима масовних протеста и нереда, када се употребљавају сузавци и друга средства за разбијање демонстрација. Исто се могло закључити још крајем прошле године, када су Немци упутили на Косово два, три возила ‘лукс’, намењена такође дејствовању против демонстрација. Косовско-метохијске законитости су већ увелико познате: када странци очекују какав неповољан и погибељан расплет, он скоро никада и не изостане. Овог пута је, можда, исход председничких избора у Србији одложио сукобе на Космету. Вероватно се Јелена Триван не би сложила, али сасвим је могуће да је баш пораз Бориса Тадића, пораз који је онемогућио брзо формирање унапред договорене извршне власти, за сада спречио или одложио ако не рат, а онда свакако тешке инциденте и нереде.“
„Не мислим да ће се ишта догађати пре формирања Владе у Београду. Шиптари могу да крену само када им Американци дају зелено светло. Немају Тачи и Приштина неку своју вољу, па да раде шта им падне на памет. Ма какви, они морају да слушају своје менторе. А када би почео напад на север Косова пре него што је формирана Влада у Београду, то би био гадан сигнал Србији, за који не верујем да га ико жели у овом тренутку. Потези Запада, а самим тим и Приштине, зависиће од тога каква ће бити Влада. Сви ће они сачекати унутрашњи расплет у Београду“, каже Лазански.
Као и небројено пута до сада, према томе, положај Срба и других лојалних грађана са Косова и Метохије зависиће од дешавања у Београду. Тако је било и током протекле четири године, за време неограничене власти Демократске странке и њеног челника Бориса Тадића, када су косметски Срби малтене били и престали да се надају повољним вестима из престонице којој су остали верни. Данас, управо због изборног пораза човека чија је политика изазвала толико метежа, застоја, аутоголова и неуспеха у борби за очување Косова и Метохије, тамошњи Срби ипак могу макар да одахну, знајући да би вести које очекују свакако биле много неповољније да је маневар са „скраћивањем“ другог донео Тадићу и трећи мандат.

___________

Искреније са Русима

Још један од сасвим занемарених аспеката спољне политике јесу односи Србије са највећом државом света, Русијом. О односима Москве и Београда у новонасталим околностима тешко да ћете чути и једно слово у небројеним политичким „анализама“ на београдским телевизијама.
Ко зна зашто је то добро. Можда та тишина у овом случају најављује погодан даљи развој ситуације:
„Још после првог круга избора рекао сам да се у војном смислу ништа неће променити, тј. да ће Београд задржати садашње односе према Бриселу и Вашингтону“, коментарише Мирослав Лазански.
„Е сад, победа Томислава Николића вероватно ће утицати на односе Београда са Москвом. Верујем да ће ти односи убудуће бити и интензивнији и искренији. До сада се доста причало како су ти односи на некаквом високом нивоу, али то уопште није било тачно, нарочито у погледу војних односа. Сетите се, рецимо, да је руски министар одбране Седјуков отказао посету Београду само два дана пре него што је требало да дође, због свеопштих напада на амбасадора Конузина. Рекао бих да су српско-руски односи били на леду, много пре него да су били добри. Знате, нису Руси мутави. Знају они колико је сати, када виде да се званични Београд грли и љуби са Бриселом и Вашингтоном. Сада мислим да ће то ипак бити промењено. Као што сам рекао већ много пута, Србија нема бољи извозни производ од свог геостратешког положаја. Какав ‘Фијат’, какве малине, управо је политичка и војна неутралност нешто што можемо убедљиво највише да наплатимо. Е сад, како ћемо и од кога да је наплатимо, то зависи од београдских политичара и њихове вештине. Тито је то сјајно радио у доба Југославије, а видимо да се нови ‘хладни рат’ захуктава, па ћемо ваљда бити у стању да извучемо поуке из прошлости.“

[/restrictedarea]