Почетна / Колумне / Грчки случај

Грчки случај

Пише Милован Данојлић

За промену друштвеног модела нису спремне ни управљачке екипе, ни радне масе. Она захтева одустајање од напредовања у данашњем безумном ритму, успоставу нових мерила у оцењивању квалитета живота, рехабилитацију скромности и штедљивости, завођење опште запослености уз смањење плата и цена, оживљавање духовне вертикале. Ко би се усудио да ово као програм изнесе пред гласаче? И колико би гласова освојио?

 

Eвропа се закочила и уплашила; Грчка јој се испречила као кост у грлу. У ствари, Европа је сама себи постала несносан терет, а Грчка јој је додатна и непотребна мука. Друштвени поредак и финансијско устројство Запада дошли су у ћорсокак, што се код Грка до непристојности јасно открило. Ако почне осипање домина, ко зна где ће се зауставити… У крајњој линији, колевка европске демократије није важна. (Који мали народ то јесте?) У питању је судбина освештаног капиталистичког поретка, изван којег се нико не усуђује да гледа и да мисли. Чак ни комунисти, тј. оно што је остало од њих.

*
Опсесивна мисао елите либералног друштва је: како се вратити на годишњу стопу раста од четири одсто? Повећању продуктивности, ефикасности, потрошње, учинка, извоза и богаћења нема, и не сме бити краја! А управо је та захуктала трка, помножена са дивљањем финансијског сектора, довела до садашњег слома. Владе су се бациле на учвршћивање пропалих банака; уложене су стотине милијарди свеже наштампаног новца да би се наставило по старом. Напред, напред, и напред! Сваке године, за четири процента. Кроз пола века би се, по тој рачуници, маса производа повећала за око 200 пута. Нико се не пита да ли су људи и природа способни за такво подвижништво. Луда трка, у саобраћајном промету, најчешће води у смрт.
За промену друштвеног модела нису спремне ни управљачке екипе, ни радне масе. Она захтева одустајање од напредовања у данашњем безумном ритму, успоставу нових мерила у оцењивању квалитета живота, рехабилитацију скромности и штедљивости, завођење опште запослености уз смањење плата и цена, оживљавање духовне вертикале. Ко би се усудио да ово као програм изнесе пред гласаче? И колико би гласова освојио?

[restrictedarea]

*
Одвојен од човека и рада, Новац је ушао у канцерозни процес самооплодње; његова фиктивна маса се увећала до распрснућа и поништења. Нико не зна куда су отишле стотине милијарди евра позајмљене Грцима. Нису их, ваљда, спискали на сувлаки и на рецину? Систем се распао у врху, а њих је лупио по репу.

*
Историчари подсећају да се сличан лом десио средином XIV века, са банкротом фирентинских банака Барди и Перуци. Те су банке биле ајкуле у водама финансијског монопола што га је држала Млетачка република. У оном тренутку није било држава-нација да обуздају алавост славне Serenissime; зато се и данас све чини да се моћ држава ослаби. За зеленаштво, које су све три монотеистичке религије осуђивале као смртни грех, у XIV веку је предложен статус обичног људског порока. Млетачки цекин је постао неприкосновено платежно средство краљева, царева и кнежева. Данте је у „Божанственој комедији“ закачио и нашег краља Уроша, што је, тамо негде, у Рашкој, на Балкану, починио светогрђе ковањем сопственог новца, чиме је бацио сенку на млетачки дукат. Новац је позајмљиван по цену одустајања од економске самосталности задужених региона и њихових владара. Венеција је управљала својом клијентелом отприлике онако како то данас чине лондонски Сити, Волстрит, ММФ и разни Сороши. Један савременик је записао како она non arat, non seminat, non vendemiat (не оре, не сеје и не жање), али зато млати паре. Уз финансијски монопол, била је освојила искључиво право увоза важних сировина, а згртала је богатство и заменом прецењеног сребра за јефтино злато из Азије и Африке.
Експлозијом фирентинских банака систем се заљуљао, да се почетком XV века распадне. Године 1401. шпански краљ Мартин I протерује италијанске банкаре; нешто касније енглески Хенрик IV им намеће строга ограничења; ђеновљански банкари у Фландрији су једноставно похапшени, док је Париз протерао италијанске трговачке представнике. Крајем XX века „контроверзни“ руски књижевник Едуард Лимонов је у једном памфлету предложио масовно стрељање берзанских шпекуланата Старог и Новог света. Не верујем да би Грци овом предлогу нашли замерку.

*
Ако је веровати „Ле Монду“, у Атини се појавила десничарска странка Златно свануће. Мене је тај назив подсетио на Хомерову ружопрсту зору, док је дописник „угледног“ листа, који ретко и са гадљивошћу узимам у руке, имао мање поетичну асоцијацију, па је странки пришио епитет неонацистичка. Грци нацисти? Нацизам је једно од достигнућа западноевропске цивилизације: Грци су се у Другом светском рату љуто одупрли Мусолинију и Хитлеру. Из чланка се не види какав је програм патриотске партије, али зато знамо шта би о њој требало мислити. У духу насилничке, вредносне реторике, оцена је заменила информацију. Садашње невоље са Европом Грци доживљавају као нову окупацију, па су се у најбољој ратној традицији појавила два покрета отпора. На левој страни најгласнији су стари комуниста Глезос и остарели композитор Теодоракис. Њих је тешко прогласити за нацисте, па их дописник не помиње.
Европа је с разлогом бесна. Златна кока, предвиђена да у бескрај отплаћује камате, ударила је у протестно кокодакање и још прети да ће да напусти кокошарник. Банкарски империјализам је постао жртва своје прождрљивости, па баца анатему на цео један мали народ.

*
У питању је, очигледно, неспоразум између две културе, две традиције, два погледа на свет. Још од оснивања модерне државе, Грци имају тешкоћа са прихватањем основних финансијских погодби капиталистичког пословања, а уз то су склони бучном изражавању незадовољства. Отуда, у нашем народу, две изреке: „Дужан као Грчка“ и „Буни се као Грк у апсу.“ Својевремено сам једну свеску сатиричних стихова насловио „Грк у затвору“. Кад сам свом драгом пријатељу, покојном Кости Папајоануу, професору париске EPHE, објаснио порекло и значење синтагме, он је праснуо у необуздан смех: „Сјајно! Срби су нас прочитали…“
Сличан се сличном радује. На улазу у село Бољковци, на споредном путу који из Љига води у Горњи Милановац, видео сам деведесетих година металну таблу са добродошлицом на грчком језику. Тако, за случај да онуда наиђе неки Грк, чије изненађење могу само да замислим.

*
Затвореник се побунио, а чувар затвора је запрепашћен због његове дрскости. Мали народ би требало да ћути и да се покорава, по обрасцу што га је католичка врхушка утврдила за верујуће масе: Моли се, плаћај и слушај! У језику господара света та се формула, зарад лакшег памћења, римује: Pray, pay and obey! Грци су, пре више од хиљаду година, напустили цивилизацијски круг у којем се ова наредба безусловно извршава. Они који, данас, од шизматика траже послушност на коју су навикли у колонијама, не узимају у обзир узроке и последице раскола.

*
Непознавање историје и психологије малих народа, које је и овде дошло до изражаја, није ствар неспособности за учење; оно је плод надмености и омаловажавања. Емил М. Сиоран, у „Писму далеком пријатељу“ објављеном пре много година у „Nouvelle Revue française“ је, у неколико речи, поводом мађарског устанка из 1956, сажео однос богате Европе према сиротој источњачкој рођаци: „Нећу вам говорити о реаговању западњака: они нас презиру, и презир је једини напор за који су још способни. Изволели су показати нешто дивљења према нашим суседима, будући да их то ни на шта не обавезује, изузме ли се мало пљескања без одјека у будућности, те површног и јаловог преиспитивања савести. Уследиће заборав, темељ њихове политике и кључ њиховог материјалног благостања.“
Луцидни Румун, који је на Западу стекао светску књижевну славу, а у земљи Волтера и Флобера углед сјајног стилисте, знао је о чему говори. Нешто од његовог знања добро би дошло нашим еврофанатицима, убеђеним да ће у ЕУ бити равноправни са онима који су их колико јуче бомбардовали.

*
Преци данашњих Грка имали су на десетине богова, задужених за свакојаке људске и небеске послове; Новац, међу тим божанствима, није заузимао видно место. Тако се даде објаснити лакомисленост с којом су трошили европске кредите. Да смо имали прилике, и ми бисмо им се радо придружили. Ратна парола једног Ћопићевог јунака, четничког локалпатриоте, гласила је: „У име Срба и Грка, нека се крка!“ То јест, докле има, нека клима, кад нестане, нек престане!
А нестало је код зајмодавца; позајмљивач је колатерална жртва.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Postovani, zar nije, u dugoj, pisanoj istoriji Grka, jos za stare ere bio slucaj, da su se predimenzionirani dugovi – otpisivali ?!… A druga, vaznija stvar jeste, da Jelinima – Romejima – ni jedna ‘unija’ nije donela dobra ( a ova, poslednja – vidljiva je, valjda, svima ?! ) ?! U tom ‘kontekstu’ je i mrznja latina, prema svetim srpskim, nemanjickim vladarima – koji su osujetili neke ranije ‘unije’ ?! Pa kada Dante u ‘njegov’ Pakao ( a ko mu to dade ‘kjuceve’ ???) smesta velike srpske branitelje pravoslavlja – toboz zbog ‘loseg novca’ ( a da je suprotno – u odnosu na ‘cekine’ – moze se izvesti i naucna ekspertiza ?!) – da li je on (Dante) – samo ‘lose obavesten’ – ili, podrzava obmanu ???
    A ‘selektivna’ teologija ponesto i ‘smece’ s uma ?! Onaj, koji je ( na grckom) zapisao to „ora et labora“ – rece i to, da je nasa borba, ne protiv ljudi vec protiv raznih zloduha, koji se propinju cak do podnebesja ?! I nicim nije ni nagovestio kako starozavetni proproci, poput Jeremije – koji su prosto ‘grmeli’ protiv bezboznickog puta u prokletstvo i propast – nisu bili u pravu ?! Ili da je borba Izrailja – protih tudjina i njihovih mrskih „bozanstava“ – nesto ‘neopravdano’ ili manje vazno od „ora et labora“ ???! “ Radujte se svagda“ – a ko i pokusa Grka Zorbu i Srbina da ‘uci’ veselju – zaludan posao radi ?!
    ……. // Da parafraziramo Katon(ica) : „uostalom smatram, da lihvare treba u’apsiti …“ ?! // 🙂




    0



    0
  2. Gornjem tekstu prikljucujem sledece prigodne reci nobelovca i liberala Pola Krugmana iz knjige „Povratak ekonomije depresije i svetska kriza 2008“, poglavlje 1 („Trijumf kapitalizma“):

    “ … zivimo u svetu u kome se prava svojine i slobodnog trzista smatraju fundamentalnim nacelima, ne mrskim koristoljubivim smicalicama; gde se neprijatni aspekti trzisnog sistema – neravnopravnost, nezaposlenost, nepravda – prihvataju kao zivotne cinjenice. … kapitalizam je siguran ne samo zahvaljujuci svojim uspesima … nego i zato sto niko ne nudi zadovoljavajucu alternativu.

    Takva situacija nece vecno trajati. Sigurno ce biti drugih ideologija, drugih snova; a pojavice se utoliko pre ukoliko ekonomska kriza potraje i produbi se. Za sada, kapitalizam vlada svetom bez takmaca.“




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *