Почетна / Свет / „Фарса“ и „смеће“ еврозоне

„Фарса“ и „смеће“ еврозоне

Пише Момир Булатовић

Грчка би се изван еврозоне могла опоравити од постојећег финансијског шока. Али, тада би било немогуће убедити Италијане и Шпанце да би требало да плаћају веће порезе и стално штеде, оправдавају растућу незапосленост. Ако би се то догодило, Европска унија би имала финансијске последице које би биле много пута теже од оних које би произвела сама Грчка

 

Онима који пишу о свјетској економској кризи најпотребније су вјештине које су развили успјешни аутори криминалистичких романа. Они нас уводе у хорде мрачних људи, чији су мотиви похлепа и моћ. У том свијету, морал је оно на што се мало ко обазире, а лаж је основно средство комуникације. На сцени су и праве, правцате жртве, галерија сумњиваца и вјечито питање – ко је убица? Мајсторство аутора садржано је у вођењу радње, стварању напетости и дозирању аргумената, како би се, у великом финалу, пронашло коначно откровење.

ЗАУЗИМАЊЕ ПОЗИЦИЈА
Европа је у свеколиком превирању изазваном финансијском кризом произведеном у Америци прије готово пуне четири године. Упркос упозорењима (истина слабим и пригушеним), шта се може очекивати у случају нечињења, инкубација је прошла неометано, тако да је агонија избила пуном снагом. Али, у тој заглушујућој буци, као да смо све даље од тога да се открије ко је, заиста, „убица“. Више нико не говори о похлепи свјетских банкара, што је била главна тема крајем прве године кризе. Заборављена су дата обећања и ријечи праведног гњева упућене берзантским мешетарима и финансијским преварантима. Банкари су се издигли на трон (званичне) недодирљивости, а сукоб се прелио између држава, регија и социјалних слојева.
Европска унија, ма колико лијепо мислила о самој себи, нашла се пред дилемом опстанка. Одлучне ријечи њених, све уплашенијих функционера, не иду у корак са стварношћу која се, из недјеље у недјељу, мијења на горе. Уколико жели да задржи своје највеће достигнуће – евро, она би морала да у области економије уради оно што јој је немогуће у домену политике. Да би све било још компликованије, све и да одлучи да се претвори у супранационалну државу под диктатом Њемачке, ЕУ је потрошила вријеме одређено дужничким таксиметром, будући да су већ откуцане цифре које неминовно доводе до банкрота.
Једна за другом, у жижу интересовања свјетске јавности долазе и проказане (PIIGS) и оне дуге чланице ЕУ. Бројни аналитичари су као готову чињеницу узели излазак Грчке („Grexit“) из зоне евра. Уколико о томе не одлуче сами Грци на скорашњим изборима, отворено препоручују њено избацивање. Угледни амерички сајт за инвестициони консалтинг (Money Morning, M. Hutchinson), нескривено изнервиран политичким превирањима у Грчкој, користи ријечи „фарса“ и „смеће“ еврозоне. Он изражава страх америчких парајлија да ће Волстрит доживјети катастрофалне губитке уколико у Грчкој побједи политика која не пристаје на дужничко ропство, у којем ова држава и њени житељи пливају и преко главе. Он се плаши да ће ЕУ бирократија процијенити да су трошкови њеног изласка из зоне евра већи од додатне помоћи коју би затражила уз истовремено одбијање наметнутог програма штедње. Закључак је неминован: „То би био страшан преседан. Сваки сањиви популиста у јужној Европи би видио ‘Европску централну банку’ и њемачке пореске обвезнике као бескрајан извор фондова за своје безумне шеме, док би обећања о реформама и штедњи била заувијек избјегнута“. У наставку, аутор указује на Француску и њеног новог предсједника. Уплашен и његовим избором, умирује своје читаоце надом да он неће испунити своја предизборна обећања и да ће кадровским рјешењима (умјерени социјалисти у влади) одустати од, за њега најболније тачке, повећања пореза на дохотке богатих до 75 одсто. Пријетња је и овдје обавијена надом да ће француски предсједник, уколико не буде радио оно због чега је изабран, „можда избјећи озбиљне невоље“.
Надаље, трошкови „избацивања“ Грчке из зоне евра не би били велики. Шпанија и Италија (Француска да се и не спомиње) не би могле бити дисциплиноване на исти начин. Стога, Грчка мора да постане примјер послушности, да не би прерасла у путоказ слободе.

СЦЕНАРИЈИ ЗА ГРЧКУ

[restrictedarea]

Ако се напусти терен пријетњи и уцјена глађу и општом изолацијом, ствари се виде знатно јасније. По класичној економској шеми, Грчка би могла да евро замијени драхмом. Овој новој/старој новчаној јединици било би допуштено да изгуби на вриједности, чиме би њена економија одмах постала конкурентнија. Унутрашња плаћања у Грчкој (плате, пензије, социјална давања…) постала би уредна, истина на нивоу нижем за степен депресијације драхме у односу на евро. Грчки туризам би постао јефтинији, рецимо за тридесет одсто, што би за многе посјетиоце представљало најбољи посао године. Из таквог бума и повећаног запошљавања, услиједиле би и стабилне државне финансије. Грчка за неколико година излази из кризе. Да је тако, потврђује примјер Аргентине и Исланда који су, на овај начин, за годину или двије, постигли боље стање својих економија него док су бранили дотадашње валуте.
И шта у томе може бити лоше? Може! И то двије ствари. Лондонски „Тајм“ (Michaael Sivy) претпоставља да се Грчка може веома брзо опоравити од постојећег финансијског шока и предвиђа да би и остале угрожене чланице могле кренути њеним стопама. Заиста, било би немогуће италијанској влади да убиједи народ да би требало да плаћа веће порезе и стално штеди или шпанској да оправдава растућу незапосленост, уколико би Грчкој било очигледно боље изван еврозоне. Резултат: Укупна Европска унија би се могла расплести са финансијским посљедицама које би биле много пута теже од оних које би произвела сама Грчка.
Овај озбиљан закључак неодољиво личи на логичку грешку. Како, наиме, спас једне државе, који наведе и друге да пронађу излаз из зачараног круга привредне депресије и материјалног сиромаштва, може да има катастрофалне глобалне финансијске посљедице? Како превладавање кризе у државама чланицама ЕУ, па и по цијену дезинтеграције тог политичког пројекта, може бити оцијењено као пропаст у односу на постојеће стање које се, такође, цијени као неодрживо и неиздржљиво у сваком друштвеном смислу?

ПИТАЊЕ ДУГА
Напуштање евра на унутрашњем плану не ствара много проблема и сви су они, показују то упоредне анализе, релативно лако рјешиви. То не важи за питања страног дуга и заштите интереса међународних повјерилаца. Они би могли да претрпе озбиљне губитке, а они то не желе ни да чују, а камоли да доживе. По правилима, у таквим приликама воде се преговори између националне владе и представника главних повјерилаца. Ови други, не пристају да се њихова потраживања конвертују у (ослабљену) драхму, већ траже исплату у чврстој валути. Влада то не може да испуни и могући су правни спорови и арбитраже. Све то може трајати мјесецима и годинама, све и под условом да се зна по чијим се законима спорови рјешавају, односно ко је надлежан за поједини спор. У међувремену, неке банке које су Грчкој позајмљивале новац ће банкротирати, неке ће бити припојене већима, а највеће ће санирати њихове матичне државе будући да ће бити представљене као превелике да би пропале. Дакле, да би се Грчка ријешила бремена дугова мора га пребацити у дворишта одакле је новац и дошао. То и не би морало бити толико опасно (уз разумни степен контроле и споразума), а било би много праведније од постојећег стања. Међутим, постоји једна друга невоља. Ово рјешење није могуће. Њега не дозвољава стање у свјетским финансијама, односно опасност да овим буде покренута ланчана реакција везана уз финансијске деривате.
Много је људи чуло да постоје сложена, синтетичка, финансијска осигурања вриједносних папира – тзв. деривати, које је чувени маг Ворен Бафет успјешно назвао „финансијским оружјем за масовно уништење“. С друге стране, екстремно мали број људи (чак и унутар струке) разумије о чему се овдје уопште ради. Али, без бриге, то је стога што се на овом подручју монетарна наука користи да би сакрила суштину појава и процеса. Низом компликованих израза, поступака и обрачуна, ствара се привид да се ради о вриједносним папирима који са собом носе нула ризика, а обећавају замашне приносе. Али, то су они исти папири који су узроковали кризу средином 2008. године. Криза је настала када се испоставило да су они суштински безвриједни, односно када се показало да, без обзира на све гаранције и осигурања, њихове берзанска вриједност јесте равна нули. У тренутку избијања кризе, по најскромнијим процјенама, они су номинално гласили на 50 трилиона долара, али умјесто да буду поништени, што би налагао макар здрав разум, одонда су наставили незадрживо да расту. Постоје процјене да су се попели до нивоа од 600 трилиона УС долара, али много вјероватнија је истинитост тврдње (око које се познаваоци готово и не споре), да нико не зна која је цифра у питању и да је немогуће сазнати ко, колико и коме дугује.
Обвезнице грчког државног дуга (које се протестују по законима Грчке) могле су бити стављене у залогу за новац уложен у лондонском Ситију (спорови се рјешавају по законима УК), а затим препродат на Волстриту (за који важе правила САД). Уколико Грчка прогласи банкрот и/ли напусти еврозону, њене обвезнице које су у снопу са бројним другим, контаминирају деривате (ЦДС) много већег износа од њеног дуга. Више се не вјерује ни обвезницама које садрже дуг Шпаније или Италије и … ланац пуца. У кули од карата, што данас јесте глобални финансијски систем, извлачењем једне, падају све остале карте. Зато би Грчку требало третирати строго и одлучно. Да плати пуну цијену туђих глупости, као и да сноси посљедице што се, њеним поводом, показује да се све велике ријечи и заклињања у сигурност и одржавање добре зараде, ипак, односе само на кулу од карата.

„ОПЕРАЦИЈА ШПАНИЈА“
У (детективској) „потрази  за убицом“ свјетског финансијског система, ваља испитати и случај другооптуженог – Шпаније. Идући испред аргумената, он ће набоље потврдити суштинску невиност Грчке.
Шпанија је доспјела у финансијску ситуацију која је идентична Грчкој. Али, она је ту стигла из сасвим супротног правца. Ако су према Грчкој званичници ЕУ понекад показивали подозрење, Шпанија је била свијетли примјер успјешности европских реформи. Савјет министара ЕУ додијелио јој је три златне звијездице и годишњу похвалу указујући да „њена буџетска стратегија представља добар примјер фискалне политике“. Ријечи похвале стигле су у времену када су токсични кредити (претежно њемачких банака) достигли ниво узбуне црвеног свјетла. Лондонски „Телеграф“ (A. Evans-Pritchard) о овом пише под убједљивим насловом „Европска паклена машина је осакатила Шпанију“. Шпанија је у вртлогу нарастајућих дугова и дефлације. Стопа незапослености је рекордна и због пада производње показује тенденцију раста. Јавни дуг је у фази експлозије, уз највећу опасност да поцијепа државу по основу сукоба региона. Валенсија касни са плаћањем својих рачуна више од годину дана, дугујући углавном фармацеутским кућама и установама јавног здравља. Дугови региона достигли су 135 милијарди евра, представљајући 12,6 процената БДП. Каталонски шеф Артур Мас је објавио да нема више новца за било каква плаћања, чиме се односи између Барселоне и Мадрида балансирају на ивици рата. Више од милион и по Шпанаца је престало са плаћањем стамбених хипотека и оставши без ичега живи од уштеђевина или од привремене државне подршке од 420 евра мјесечно.
Али, поновимо, Шпанија је урадила све како је од ње тражено. Сложила се и са планом који је стајао каријере Силвија Берлусконија. На крају, национализовала је „Банкиу“, четврту по величини домаћу банку, смјестивши у њу готово 30 милијарди евра токсичних хипотекарних кредита. Увела је оштре мјере (социјалне) штедње, али и недавно одлучила да из буџета обезбиједи  додатних 23,5 милијарди за њену докапитализацију. Средином маја објављено је да је за ову намјену потребно мање од пет милијарди, двије недјеље касније било је 19 милијарди, да би коначна цифра била пропраћена циничним увјеравањем званичника банке да се не ради о операцији спасавања, него о доброј инвестицији у (пропалу) банку. Дакле, на пензијама и љековима мора да се штеди. У банкама које вртоглаво гурају у пропаст, неколико десетина милијарди евра више или мање, не изазива посебно узбуђење.
Упркос свему, влада Шпаније нема новца и мора да се додатно задужује. Цијена њених десетогодишњих државних обвезница (стандардни облик којим се држава задужује на тржишту капитала) само у посљедњој недјељи је порасла за двадесет процентних поена и износи 6,5 одсто годишње. У теорији и пракси, установљена је граница (шест одсто) до које се овим дуговима може управљати. Све преко тога је зона презадужености и сигнал инвеститорима да бјеже. Узгред, исте обвезнице италијанске владе, у истој недјељи, порасле су до нивоа од 5,87 одсто.
Будући да нико више не жели да купује тако слабе вриједносне папире, а неко мора – јер би Шпанија банкротирала, њена влада приморава домаће банке да то раде. Највероватније уз обећање да ће им помоћи да савладају сасвим извјесне губитке. Њемачке банке, које су донедавно биле главни кредитори, масовно бјеже из ових обвезница, што, додатно, врши притисак на раст цијене задуживања држава европске периферије. Истовремено, ствара се привид да привреде централне зоне ЕУ стоје сјајно, јер њихове обвезнице (али, пазите и оне се стално и додатно задужују) бивају јефтиније. Разумије се да је у питању тек краткотрајни привид, што ће будући мјесеци несумњиво потврдити.

КУПОВИНА ВРЕМЕНА
„Европска централна банка“ је разгласила своју одлучност да са хиљаду милијарди (трилион) евра стабилизује европски банкарски систем. Већ у фебруару банке су позајмиле преко 220 милијарди, да би наредног мјесеца пораст задужености код ЕЦБ био 86 одсто и достигао 316 милијарди евра. Да би зауставила овај махнити раст ЕЦБ је поставила строжије услове, захтијевајући да банке обезбиједе сопствена средства (испуне рацио адекватности) од девет одсто. Према процјенама ММФ-а, европским банкама ће до јуна ове године бити потребно додатних 152 милијарде да би досегле овај ниво покривености. Уколико то не успију, на наплату ће доспјети, значи биће ненаплативо, укупно три трилиона евра зајмова и депозита. Јун је пред вратима, новца изгледа нема, а нова кула од карата излази на промају.
„Центар за студије европске политике“ (ЦЕПС) мисли да ће шпанске банке бити присиљене да отпишу 270 милијарди евра ненаплативих потраживања. Иначе, оне су на бази депозита од 1,2, трилиона дале зајмове у износу од преко два трилиона евра. Само ова цифра отрежњујуће утиче на могућност да позајмљивачи угасе свјетско тржиште капитала. У покушају извлачења из ове невоље, шпанске банке су већ од ЕЦБ-а позајмиле 316 милијарди евра.
Шта ради шпанска влада? Суочена са сличном невољом свака би суверена влада промијенила своје политике и то на свим нивоима. Али, ова не може да девалвира своју валуту. Не може да смањи рате отплате или да штампа новац. Не може да ангажује гаранта посљедњег уточишта (своју Централну банку) да би спријечила национални банкрот. Једино што може, јесте да ламентира. „Европа је морала да нађе неки одговор, будући да ми више дуго не можемо да наставимо овако“, рекао је њен предсједник Мариано Рајол. ЕУ му је наредила да свој буџетски дефицит среже са 8,9 на 5,3 процента БДП. Овај пут због терапеутских разлога.

УБИЦА ЈЕ…
На основу овакве „сцене злочина“ истрага може бити приведена крају. Мотив је ту. У питању је новац и то огроман. Јер, у свијету финансија се не ствара нова вриједност. Једна страна мора да изгуби да би друга добила. Једини који зарађују у овом бесмисленом ужасу су „велики момци“ са Волстрита и лондонског Ситија. Међу њима су први људи великих банака које намећу услове свима осталима. Злочин је извршен на крајње једноставан и дрзак начин. Истим средствима као и на самом почетку кризе.
„Велики момци“ пакују финансијске деривате (ЦДС) и продају их инвеститорима. Они наплаћују и осигурање против банкрота било којег папира у снопу. То веома подсјећа на поступак у којем ви закључите осигурање против пожара на кућу првог комшије, а онда ту кућу запалите и лијепо зарадите.
Када се прочује да су неке државне обвезнице несигурне, трошкови њиховог осигурања значајно порасту. То утиче на раст опште цијене задуживања и спирала почиње да се окреће. Прави играчи имају моћ да створе и покрену такве процесе. Њихова офанзива се састоји у гурању трошкова задуживања Грчке, Шпаније, Италије… или кога они сами одреде. При томе они зараде веома много будући да, као искусни финансијски гусари, знају да ће ЕЦБ или националне владе устати у одбрану својих обвезница. Али, њихова вјештина је да се на вријеме измакну од тако створеног токсичног отпада. У правом тренутку, они ће продати све своје снопове (ЦДС) одлазећи што даље од шпанских дугова и увјеравајући све остале да је у питању фер игра.
То како банке стварају новац изнад је сваког разума, али је у потпуности у складу са законима и банкарском регулативом. Све што оне раде саставни је дио система. А зашто се тако накарадни систем одржава и усавршава требало би да одговоре политичари, на основу чијих гласова је сва регулатива направљена управо тако. Они то неће урадити у датом персоналном саставу, будући да су одавно корумпирани од „великих момака“.
Сав новац који постоји створен је на бази дуга који држава, корпорације и грађани имају према банкама. Банке позајмљују новац који није њихов, јер он у стварности и не постоји. Постоји само дописана вриједност на нечијем рачуну. Када узмете кредит за потрошњу, куповину стана или путовање једино што је реално јесте ваша обавеза да наредних година, од својих примања, издвајате за рате отплате. Банка вам није дала ништа, а узеће вам све што знате или и не слутите. Једнако је са државним дугом. Оно што се код њега купује и продаје међу „великим момцима“, јесу будућа давања која ће бити прикупљена суровим методама попут оних у Грчкој, Шпанији… Зато, када политичари данас говоре о „новцу пореских обвезника“ о којима мора да се води рачуна, разуман човјек мора да уздахне: „Боже, како то подло звучи“!

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Proglasite bankrot, vratite drahmu i čekajte da vas oni sami izbace iz evrozone. Ovde se kaže da će cena biti mala… čisto sumnjam… jer posledice po njih same (u smislu držanja u eksploatatorskim kandžama svojih bankara ostalih ekonomija…)biće katastrofalne! Od tog udara, nemačka „mrtva ruka“ pući će kao kula od karata i vrlo brzo će njene ultimatume ostatak evrozone odbacivati sa prezirom! Uvešće im sankcije?! Ne budite smešni! Vrlo lako može da se desi da bude izolovana, pa čak i da joj francuska okrene leđa i pridruži se ostalima, zbog svojih interesa! Dakle, ne uzbuđujte se, na vama se odlučuje sudbina evropske unije, grobnice slobodarskih naroda, koju će nemačka braniti do zadnjeg Grka, Španca, Portugalca, Irca… i svih drugih samo ne njihovih lešinarskih zarada!




    0



    0
  2. Naftna rublja?
    Златна рубља?
    Житна рубља?
    Можда све заједно?
    Увођење оваквих валута иза којих би стала ова велика и независна држава као гарант, би било једно од решења за међународну штедњу (ја би првих све своје евре заменио у ове валуте).
    Мислим да је сада право време када долар урушава евро зато што нико нормалан више нема поверење у оне који га штампају.
    Довиђења до ослобођења!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *