Почетна / Други пишу / Драгомир Анђелковић: О новом ЕУ ултиматуму и «Влади националног спаса»

Драгомир Анђелковић: О новом ЕУ ултиматуму и «Влади националног спаса»

Сви српски политички актери добро знају да евроатлантски центри моћи, од којих зависи наставак евроинтеграција Србије, начелно од официјелног Београда очекују не само да прихвати «независност» Косова, већ и да се сложи са његовим «територијалним интегритетом». Другим речима, познато је да се од српских власти (садашњих и потенцијалних) тражи да, макар и без формалног признања, Косово третирају као «државу» те да прихвате да се њена јурисдикција прошири и на северни део наше јужне покрајине, где Срби имају већину и контролу на терену, односно где и даље функционишу многе институције српске државе (док приштински сецесионисти немају ни једну једину). Да видимо какве импликације на формирање и деловање нове Владе има актуелна радикализација захтева ЕУ, односно њихов трансфер из области начелног у зону оног што се од наших власти очекује да убрзано ураде?

КОСОВСКА ФЛЕКА ДС-а

Досадашња Влада и бивши председник Србије, ради лично-партијских интереса али и робовања »евроинтегративној идеологији», били су спремни да прихвате «државност» Косова јужно од Ибра, па и да се поигравају са судбином северног дела КиМ-а. Ипак, ни они нису били вољни да на нескривен начин преузму последице препуштања шиптарској самозваној Влади, четири севернокосовске општине (Лепосавић, Звечан, Зубин Поток. Северна Митровица), те да ризикују да десетине хиљада српских избеглица запљусну остатак Србије, са свим експлозивним потенцијалом који то има.

ДС-ов режим је лагао и варао српску јавност али и Запад, настојећи да одложи отварање проблема севера Косова. При томе, несумњиво, није имао јасан план па ни одржив циљ. Само се радило о томе да није имао храбрости да се јасно и доследно успротиви Вашингтону и Бриселу ни по питању северног Косова – чак ни када су они, у лето прошле године, допустили покушај Приштине да отпочне «интеграцију» тог дела КиМ-а, «јуришом» на административне прелазе. С друге стране, режим није, изгледа, био спреман ни да иде толико далеко у ниподаштавању националних интереса, да и тај скоро стопостотно српски део наше јужне покрајине, препусти Приштини. У складу са тим, имали смо анемичну београдску одбрану севера Косова, које се одржало само захваљујући јунаштву тамошњих Срба.

РАДИКАЛИЗАЦИЈА БРИСЕЛСКИХ ПРИТИСАКА

Манипулишући колико год је била у стању са свим учесницима «косовског маратона», мувајући где год је могла, жута власт је настојала да проблем севера Косова одложи док тамошњи Срби сукцесивно не омекшају толико да прихвате неки вид аутономне интеграције у састав косовске квазидржаве, или, док се, којим случајем, не деси чудо, па они који су на нас извршили отворену агресију 1999. године, те наставили да је спроводе 2007-2008. године на мирнодопским основама, не умилостиве и оставе макар север Косова на миру.

Сада је, стиче се утисак, дошао крај таквој игри ДС-а. Запад је увидео да је врх те странке озбиљно рањен Тадићевим поразом, па су му на категорички начин уручили ултиматум. Више нема простора за врдање. У Београд је пре неки дан дошао изасланик ЕУ, Мирослав Лајчак, да још актуелном режиму пренесе захтев оних који у ЕУ одлучују о нашој судбини, да у најкраћем року морамо да укинемо све наше институције на Косову и Метохији, ако желимо да наставимо кретање ЕУ стазом. Вероватно, у свему постоји и додатна, партијско-тајна порука: ослабљеном ДС-у се нуди помоћ да настави да влада Србијом ако сада без околишења испуни оно што је својевремено обећавао да ће урадити једног дана.

Но, ако је веровати добро обавештеним изворима, Тадић је одбио ултиматум. Можда је пораз донекле деловао отрежњујуће на лидера ДС и његово окружење. Увидели су колико је мали корак између моћи и политичког ништавила. У њега још нису потпуно потонули, и свакако би им добро дошла инострана помоћ да се извуку са стрмине којом се котрљају, али можда су почели да схватају да чињењем додатних национално штетних уступака Унији, неће добити ништа друго осим кратке паузе у силаску са власти, а после ће уследити још болније приземљење!

ОТРЕЖЊУЈУЋИ ТАДИЋЕВ ПОРАЗ?

Запад, по правилу, оне који за њега одраде прљаве послове на рачун своје нације, пошто престану да буду корисни, бескрупулозно отпише. А помоћ коју ДС и Тадић, евентуално, у наредном периоду добију од Брисела и Вашингтона – да поновим – само ће прикочити њихов суноврат али ће он после бити још гори. Не само да ће отићи у политичко ништавило и дубине неизбрисиве историјске срамоте, већ рескирају и да, пре или касније, буквално буду прогутани од вира социјалног и националног незадовољства народа.

То све важи и за неку другу Владу која би се чак и у блажој варијанти понашала као претходна, тј. која би ради лично-партијских рачуна оних који је воде и ирационалне тежње ка уласку у ЕУ по сваку цену, прихватила да реализује захтеве ЕУ који се косе са интересима наше државе и нације. Ипак, охрабрујуће је досадашње држање донедавног лидера СНС-а – могућег носећег стуба неке друге начелно «проевропске» Владе – а новог председника Србије. Он се у сваком погледу понаша државнички и много одговорније од свог претходника.

Не само да је Томислав Николић мандат отпочео испуњавањем обећања (давањем партијске оставке) да ће, бар формално, бити искључиво председник свих грађана Србије већ је, у пар дана, подвукао своје државотворне намере. Истакао је да му је Косово важније од ЕУ, и, током посете Москви, потврдио приврженост политици војне неутралности, тј. неуласка у НАТО. Ко зна, можда је зато Лајчак појурио у Београд, да ДС-у понуди сламку «спаса» у замену за обављање следеће фазе атлантске агресије на КиМ, односно да спречи могућу национално-конструктивну мобилизацију партијских снага Србије.

НАЦИОНАЛНИ КОНСЕНЗУС

Надам се да овај пут спремност Тадићевог режима да не прихвате такву, до краја државно деструктивну колаборацију, није само позерске природе. А треба стално имати на уму, и свака друга Влада која буде показивала некритичку склоност ка политици евро-интеграција, и са њом скопчану попустљивост, брзо би се нашла под сличним притиском. Запад је, очито, одлучио да убрза мрцварење Србије. Шта је у таквим околностима спасоносно решење за нашу земљу и водеће политичке актере, од којих се очекује да предводе Владу у некој од могућих комбинација?

У условима радикализације спољног притиска, то је хитно постизање – и то пред јавношћу – консензуса око питања Косова и Метохије, те свега другог што се од нас тражи ради наставка политике тзв. ЕУ интеграција. ДС и СНС, али и СПС као и свака друга странка која се залаже за улазак у Унију али и ефективно очување (бар дела) Косова у саставу Србије, морале би да потпишу «уговор» којим се обавезују да ни због чега неће направити више ни један уступак у вези са деинсталирањем српских институција на КиМ-у или другим видовима угрожавања преосталих српских позиција у јужној покрајини.

Тек ако Бриселу и Вашингтону буде јасно да нема више места унутрашњополитичким натезањима у вези са судбином КиМ-а, те да нико релевантан, био у власти или опозицији, неће ићи испод декларисане црвене линије, престаће да мрцваре српску Владу, ко год у њој био, у вези са препуштањем севера Косова. Знаће на чему су, а онда ћемо брзо знати и ми, макар у толико што ће бити јасно да ли се наш тзв. евро-интегративни пут одмах прекида или се наставља без даљег условљавања Косовом (што не значи и да ћемо ући у кризом пољуљану ЕУ).

Коначно, ако наше партије немају саме довољно одважности да донесу категоричку одлуку, нек се договоре око расписивања референдума на коме би грађани одговорили на питање: «Да ли сте због наставка евроинтеграија Србије спремни да прихватите препуштање Срба на Косову и Метохији власти Приштине?» Сигуран сам да би одговор било громогласно НЕ. Но, да се осврнемо у контексту реченог и на формирање нове Владе.

КОНЦЕНТРАЦИЈА НАЦИОНАЛНЕ ЕНЕРГИЈЕ

Србија се налази пред новом фазом мирнодопске агресије, какву год Владу да добије. Уз то, суочавамо се са метастазом досадашње неодговорне економске политике, чије последице су само драматизоване глобалном економском кризом (али она није прави узрок наших економско-социјалних тешкоћа). У таквим околностима за земљу је најбоље решење формирање Владе «националног спаса», о чему сам својевремено већ детаљно писао.

Када се државе суоче са неком великом опасношћу, било унутрашње или спољње природе, некада се у циљу обједињавања свих снага формира концентрациона Влада, која се неретко именује и као «Влада националног спаса». У њу улазе бар представници релевантних партија ако не и свих парламентарних странака, како би привремено биле превазиђене унутрашње поделе и тако све националне снаге биле усредсређене на борбу са претњом која се надвила над народом и државом.

«Влада националног спаса» била би једина истински «велика коалиција», и морала би да буде отворена за сваку странку која прихвати пакет национално спасоносних принципа. А они подразумевају, уз све оно што се односи на очување наших позиција на Косову и генерално одбрану територијалног интегритета, и одлучне мере са циљем да наша привреда буде консолидована, што мора да подразумева ригорозне системске захвате. Србија ће у том случају најлакше моћи да истраје у одбрани своје државности, територије и егзистенције грађана.

ИНИЦИРАЊЕ И НУЖНИ УСЛОВ ОБЈЕДИЊАВАЊА СНАГА

Знам да многима делује шокантно и сама помисао да опозиција направи Владу са онима који су Србију довели до стања у коме се сада налази. Опет, не можемо да поништимо ДС и чињеницу да је та странка са другим чиниоцима режима добила много гласова (ако је већину чак и стекла крађом). Ипак, ако се ДС-у омогућава да ради себе и државе уђе у «Владу националног спаса», то не значи да та партија не би морала да се сама подвргне «хируршком» захвату.

Не треба ни рећи, да би се кренуло путем враћања поверења у власт, односно државу, морају – за пример другим политичко-економским моћницима, али и ради охрабрења народа коме предстоје озбиљна одрицања пре него што Србија стане на ноге – да пред суд буду изведени и драконски кажњени бар неки од највећих криваца за оно што нас је снашло. Ако желе да уђу у Владу националног спаса, на то ће морати да пристану странке садашњег режима, или макар оне међу њима, које у целини нису труле као што је нпр. Г-17 плус. Сигурно би и тада били далеко од правде, али бар неке партијске главе би се – фигуративно речено – откотрљале.

Иначе, предлог да се крене путем образовања «Владе националног спаса», и то на горе поменутим принципима, најлогичније би било да потекне од председника Републике. Поготово што се издигао изнад страначке перспективе. Надам се да би такав предлог подржале странке које су ван садашњег режима, а исказивале су спремност да буду катализатори одговорније националне и социјалне политике. То су СНС и ДСС. Што се ДС-а и СПС-а тиче, ако имају иоле «разума», појуриле би да прихвате понуђену руку (и плате бар део дуга из прошлости). А ЛДП? Па та, до сада непоменута странка, заговара комадање Србије, па како онда може да буде део «Владе националног спаса»? (То важи и са симбол накарадне економске политике коју смо до сада имали – Г-17 плус.)

ДРУГИ ПУТ ДО ВЛАДЕ

У околностима када нам предстоји покушај завршног косовског ударца, Србија теоријски има две могућности да сабере снаге у вези са даљом одбраном Косова. Видели смо каква је прва, и наговестили другу. То је постизање националног консензуса по питању КиМ-а, а онда, уз његово уважавање, формирање владе око ДС-а или СНС-а. Али, у том случају простор за то је већ озбиљно сужен због, у поменутом контексту, неизбежног искључивања ЛДП-а (који не може да фигурира као коалициони партнер ДС-а ако се он стварно успротивио «Лајчаковом ултиматуму»).

А да ДС и успе да образује Владу са СПС-ом и Г-17 плус, те да на неки волшебан начин те странке самостално реше да окрену неку своју «поштену» страницу, владајућа коалиција би била врло рањива у условима када би морала да повлачи, по много грађане, болне потезе а не би имала ЕУ иза себе. Због мање и асиметричне оптерећености негативним наслеђем садашње Владе – али сигурно и много већег капацитета за ефикасну сарадњу са председником Републике – у бољем положају била би коалиција СНС-а, ДСС-а и СПС-а. Њен кредибилитет би био свакако већи (чак га и СПС, избори су то показали, у знатно већој мери има од других чланица садашње Владе), али би такође била врло рањива с обзиром на то шта би све морала да уради у предстојећем периоду.

КОСОВО И ЕКНОМСКО-СИСТЕМСКА КОНОСЛИДАЦИЈА

Када се све сабере и одузме, у оквирима реалности (шта год о њој мислили), једино озбиљно решење да покушамо да се искобељамо из ужасног положаја у коме се у свим аспектима налазимо, јесте формирање «Владе националног спаса». Без обзира на то какав став њени чиниоци имају према ЕУ или било ком другом спољнополитичком фактору (а прихвате «косовски консензус»), ако Брисел не одустане од захтева да се одрекнемо и преосталих позиција на Косову, она би била принуђена да интензивира сарадњу са Русијом и другим државама које не угрожавају територијални интегритет Србије, те да се дистанцира од Уније.

То више није питање идеологије већ једина могућност ако се одбаце лично-партијски мотиви и поведе одговорна национална политика. Можда је зато – мислећи баш на такво обједињавање српске партијске енергије – током недавне Николићеве посете Москви, Путин поручио новом српском председнику да поздрави бившег шефа државе, Тадића. Штавише, и Николићу је председник Русије нагласио своја надања, не само да доследно испуни оно што је обећао током кампање, већ и оно што српски народ од њега очекује. Досадашње понашање Т. Николића – охрабрује. Но, треба да будемо свесни да ће се он ускоро наћи под снажним притиском Брисела, и важно је да услед тога не почне да попушта и прилагођава се жељама тамошњих моћника уместо да посвећено ради у складу са очекивањима већине Срба. А они, несумњиво, желе национално јединство на линији промишљене, прагматичне и одлучне одбране наших виталних интереса. То је добро за Србију, али и за Русију.

ПРАВА ЕУ МЕРА

Наравно, ако ЕУ, суочена са српском слогом око минимума националних интереса, одустане од даљег условљавања политике евро-интеграција, деинсталирањем српских институција на Косову и Метохији – и због избегавања нарушавања националног јединства (у условима када је већина странака начелно за улазак у ЕУ) али и веће могућности за спољнополитичко деловање – не треба одбацивати евентуални улазак у Унију. И тада се истрајност у чврстој одбрани важних државних позиција подразумева, али би у поменутом случају «Влада националног спаса» – без одбацивања пута ка ЕУ, али и без ирационалног стављања истог у први план у околностима када је јасно да до даљњег није реално да очекујемо улазак у Унију – имала као приоритетни задатак да спроведе неопходне мере на плану консолидације наше привреде и унапређења друштвеног амбијента. Разуме се, у контексту избалансиране и плодотворне сарадње са свим земљама (од Русије и Кине до чланица ЕУ) где за тим постоји обострани интерес

Пошто се то у реалном року, без штетног дневнополитичког страначког калкулисања, уради, били би расписани нови парламентарни избори. Нек цвета и хиљаду партијских цветоваса свим импликацијама које то има на наше могуће интегративне токове, али да прво спасемо државу. ЕУ или било шта друго само је средство да Србији и Србима буде боље! Видели смо до чега нас је довело безумно стављање југословенства изнад српства. Крајње је време да схватимо да такве грешке не смемо да понављамо.

ПАРТИЈСКИ РУЛЕТ

Многе државе су тако поступале – правећи «Владе националног јединства» док се «бура» не стиша – када су биле озбиљно угрожене. Ту не треба измишљати топлу воду, и губити време на јалове приче ко ће са ким у Владу, већ покушати да се поступи на начин који за нас може да буде спасоносан. Србија није у нормалном већ ненормалном стању, а шта год мислили о појединим странкама, избори су показале какав је однос снага на нашој политичкој сцени, и то, на по државу (а не примарно странке и њихове врхове) плодотворним принципима, морамо да уважимо. Иначе, рескирамо да свака владајућа комбинација буде ризична и за земљу, а не само за оне странке који је буду чиниле!

Нек нас ултиматум који је Лајчак донео у Београд подстакне да о томе размислимо, ако и раније већ то нисмо учинили! Партије које имамо, такве су какве су, и ако формирају «Владу националног спаса», са њима нам неће бити сјајно и бајно. Али, ако се на описани начин обједине – шта год о некима од њих мислили – много су веће шансе да избегнем фаталну клопку пред којом се налазимо, него ако једни буду, чак и са колико-толико добром намером, водили Србију, а други вребали сваку прилику да им нанесу партијски ударац.

ОД ВЕЛИКЕ КОАЛИЦИЈЕ ДО КОНЦЕНТРАЦИОНЕ ВЛАДЕ

Пред крај, још нешто да не би било забуне. Морамо да се осврнемо и на једно могуће међурешење. То је коалиција ДС-а и СНС-а. Она свакако не би представљала «Владу националног спаса» већ обичан партијски кабинет, и то без већег утемељења у грађанству од Владе могуће око ДС-а или оне око СНС-а (у оба случаја са СПС-ом). Ипак, ако би деловала на основу поменутог транспарентног консензуса о одбрани српских позиција на КиМ-у (који би био резултат споразума тих и других странака) и воље да се ухвате у коштац са системским девијацијама и економским проблемима – можда би могла у ограниченом обиму да глуми «Владу националног спаса». Али, не би ДС-у и СНС-у било лако да убеде јавност (а посебно оне који су за њих гласали) да су се удружили због Србије а не својих интереса. И када би се којим случајем десило чудо, па се ДС одрекао досадашње праксе а СНС понашао до краја у складу са оним што је током кампање обећао – с обзиром шта су једни о другима до јуче говорили, а ако до њиховог обједињавања не дође у ширим размерама које би лакше могле да се схвате у државотворном контексту – над њима би лебдела мрачна сенка непринципијелности.

Много тога би њихова Влада морала да уради и то у кратком року, да би својим носиоцима компензовала иницијалну штету. Нешто боље, у погледу ширине бирачког тела на коју се ослања али и капацитета да се представи као мини «Влада националног спаса», стајала би извршна власт СНС-а, ДС-а и СПС-а. Међутим, и ту би увек остала основана сумња да су популистички настројени и маркетиншки вешти социјалисти, примљени у друштво «напредњака» и «демократа», пре свега због њиховог потенцијала да на основу незадовољства народа нарасту и после неког времена угрозе примат ДС-а и СНС-а. Штавише, постављало би се и питање ако је кабинет широког опсега формиран да спашава Србију противно вољи евроатлантксих моћника, зашто у њену није и ДСС? Та странка би додатно повећала утемељеност Владе у бирачком телу, те би посведочила о њеној одлучности да брани наше позиције на Косову и Метохији.

УДРУЖЕНИ СРПСКИ ИЛИ АНТИСРПСКИ ПОДУХВАТ?

У ситуацији смо да делује да нам спаса нема, али знамо да не смемо да пропаднемо. Ради тога, најмање што наше партије које се нису и формално декларисале као антисрпске, јесте да поделе одговорност око одбране Косова и Метохије. Томислав Николић је то предлагао док је био у опозицији, а сада на томе треба да настави да инсистира са позиције председника Републике. Ко не прихвати консензус око КиМ-а, тај према земљи нема добре намере. А ако је стварно Тадић одбио ултиматум који је Лајчак донео, онда је искључена могућност да не прихвати «косовски консензус». Опет, ако га одбије, онда је цела прича око Лајчака нови «удружени антисрпски подухват» Брисела и ДС-а.

На темељу «косовског консензуса» али и «СОС социјално-економског пакета «, најбоље би било да се образује «Влада националног спаса» од СНС-а, ДС-а, СПС-а и ДСС-а (и предизборних коалиционих партнера прве три странке који се у њу уклапају). Она би, уз све неизбежне мане, имала потенцијал да више доброг уради за земљу него нека друга могућа владина комбинација. Што се тиче других опција, ако би оне полазиле од «косовског консензуса», у било којој варијанти биле би боље од садашње Владе. Но, готово над сваком од таквих владајућих коалиција, висио би оштри Демоклов мач (тешким изазовима појачана опасност од опозиције). Ипак, вероватно је и све то повољно за земљу спрам, и те како реалне могућности, да њом без икаквог «косовског консензуса», на неодговоран начин као до сада, настави да влада ДС, само овај пут са Тадићем у улози премијера (и можда чак у коалицији са ЛДП-ом).

Све што је до сада речено засновано је на тврдњама да је врх ДС-а недвосмислено одбио «Лајчаков ултиматум». Да ли је стварно било тако или се само ради о договореном са ЕУ покушају нове преваре српске јавности од стране ДС-а, сличне онима коме смо имали са пројектовањем Јеремићевог «патриотизма» или играма око упућивања и повлачења резолуције ОУН? Ускоро ћемо знати одговор, али ми, пошто се Тадић кандидовао за премијера, отпочињање новог циклуса агресивног понашања «демократа» према конкурентима на политичкој сцени, нажалост, не улива оптимизам!

Извор: „Фонд стратешке културе“ (srb.fondsk.ru)

3 коментара

  1. Ovaj tekst odise VISOKIM PATRIOTIZAMOM i ima neuobicajno veliku dozu KONTRADIKTORNOSTI. Jako mi lici na onaj vic“….piva, cevapi, pomfri,salata= 100 dinara….gdje? Nigdje , al je jeftino“ Uzeti cu za primjer ex predsjednika TADICA. Nikada nitko od njega vise nece napaviti PATRIOTU. Bude li se on poceo stvarno ponasati PATRIOTSKI,zapadnjacima je dovoljno da objelodane (dokumentima,video i audio zapisima, itd) ono sto su stvarno dogovarali sa njim, i da ga pometu u roku ODMAH.
    Ostalo mu je samo da nastavi istim putem podrzavan od istih saveznik,jos perfidnije i podmuklije.Isto vazi i za partije…..Treba biti gotovo bolesno optimistican, pa reci da je NIKOLIC dobro poceo. Novi predsjednik je PATRIOTA jer je veliki unutrasnji pritisak na njega. Sta ce se dogoditi kada ga sa druge strane „stisnu“ i EU i Ameri. Sve sto je do sada ucinio i izjavio uopce ne uljeva poverenje. Nelogicne koalicije nikada nisu dale dobar rezultat, pa makar se zvale „VLADA NACIONALNOG SPASA“ Opet ce DS da brani iskljucivo svoje interese,podrzane zapadom, ne pitajuci koliko ce to kostati srpski narod.Promjena kursa za DSovce znaci da prije ili kasnije zavrse u zatvoru bez igdje icega.
    Za dobro SRBIJE, nadam se da sam u svemu pogresio!




    0



    0
    • SRBija ce biti postovana i od svijeta priznata samo onoliko koliko ona bude sama postovala i priznavala sebe, i koliko ona bude spremna da se zrtvuje u odbrani svojih interesa.

      Ocekivati od drugih da oni umjesto samih SRBa stite i brane SRBske interese – nije realno,i to vodi politickom samoubistvu i unistenju SRBije kao drzave!




      0



      0
  2. ZAR I TI BRATE BRUTE!!!

    Gospodine An]elkovicu, do sada sam cenio Vase tekstove al ovim ste napravili kosarkaskim zargonom receno “korake“, tako da cu u buduce sa rezervom prihvatati vase ideje, stavove …

    Koja vlada, koja skupstina, koje obecanje…….

    ON, tako ga sad yovem, ne po imenu ili po polozaju vec samo “ON“ jer posle danasnjeg de fakto prihvatanja lazni rezultata, laznih izbora za mene a bogami pokazace se vrlo brzo , do nove godine, da ce da leti sa svojim pajtosima iz DS-a, ON je obecao da ce prvo narediti novo prebrojavanje glasova da se utvrdi istina i ako se dokaze a svi znamo da bi se dokazalo, da ce raspisati nove izbore i nece dozvoliti konstituisanje skupstine…

    Zato gospodine dragio ovaj tekst Vam je jedna velika “NULA“. Umesto da ste opleli svim neoborivim dokazima po njemu vi nam sad prodajete m… za bubrege.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *