Почетна / Други пишу / Драган Петровић: Промена елите предуслов националног препорода Србије

Драган Петровић: Промена елите предуслов националног препорода Србије

Током своје историје срски народ се налазио много пута у великим и тешким искушењима која су тражила напрезања и улагања практично свих чланова заједнице да би се обезбедио даљи опстанак и егзистенција у ратним условима, односно напредак и повећање благостања у миру. Мирне епохе просперитета, смењивали су периоди турбуленције и криза. Важан фактор напретка сваког народа и заједнице посматрано кроз целокупну историју представља елита, која се управо и потврђивала, смењивала или губила у савлађивању изазова који су се постављали испред целокупне заједнице. Елита заправо представља слој појединаца који се посебно истичу у остварењу општедруштвеног добра у оквиру једне заједнице. Дакле елита не постоји сама због себе, а најмање због привилегија које би ипак требало да буду извесна статусна и материјална сатисфакција коју добијају од заједнице за допринос општем добру.

Иако су изазови пред којим се налази српски народ данас веома велики ту не треба тражити пресудан разлог свеопште кризе и назадка, јер је тешко доказиво да су околности окружења наших предака биле знатно повољније. Заправо у највећем, у питању је неспособност данашње српске елите, и то посебно у Србији да нађе адекватне одговоре на савремене изазове пред којима се налазимо пре свега у политичкој сфери, али и у вођењу економије, социјалне и културне политике и другив важних друштвених питања.

Након Другог светског рата у полувековном периоду Титоизма, створена је анационална и утилитарна елита на једнопартијском и интернационалнистичком обрасцу. Титова владавина је у политичком смислу била наводно анационална, али свака анализа убедљиво говори да је она заправо афирмисала остале југословенске народе, неке и створила и чак измислила, а заправо суштински била антисрпска, са тешким последицама које ће испаштати и будуће генерације, пошто су под Титом одређене федеративне границе биле нуклеус будућих сукоба и суштинског слабљења Срба. У том правцу, за време његове вишедеценијске владавине, створена је, пре свега у Београду, нова тзв. елита, слој становништва утилитарно, материјално и сталешки фаворизован, индоктриниран по обрасцу супротстављања српском фактору, без обзира што су га чинили већином етнички Срби. Ушушкана у полтронству и култу личности, једнопартизму и изнад свега интернационализму, као дежурна брана према обнови и јављању сваког српског национализма, она је и након Титове смрти наставила да се репродукује и прилагођава новонасталим политичким и друштвеним околностима, веома мало спремна да напусти основне обрасце на којима је претходно стварана. Неотитоисти су потом пригрлили глобализам и америчку хегемонију као могућност настављања свог паразитског деловања, као континуитет своје вишедеценијске платформе у обуздавања српског национа.

Права српска елита, институционално и медијски потиснута, по својим достигнућима далеко је надмоћнија у интелектуалном и стваралачком виду од ових компрадора, али нема политичку и медијску моћ која стоји иза њих и коју надиру странци. У том правцу изостаје јавно и медијско, дакле тржишно, надметање концепта и идеја, јер се зна какав би био исход, што није у интересу странаца и компрадора на власти. Стога се ми налазимо, гледано у целини, у неком облику меке окупације или чак протектората.

Протекли парламентарни и председнички избори представљају у суштини тежак морални и политички пораз владајућег дела елите у Србији. Са једне стране додатно је раскринкан њен недемократски начин владања (изборне неправилности) и медијско једноумље. Са друге стране избором Томислава Николића за српског председника у будућем петогодишњем мандату и чињеницом да ДС није освојила највише мандата у Народној скупштини, озбиљно је уздрман и начет досадашњи политички монопол анационалне и неотитоистичке, односно постоктобарске и проглобалистичке елите у Србији.

Померање светског поретка од монополарног са доминацијом само једне светске суперсиле САД, ка мултиполарном са паралелним егзистираањем више великих светских сила од којих је Америка и даље водећа, али без могућности самосталног одређивања главних праваца планетарне политике, са тенденцијама даљег слабљења и у перспективи постепеног нестајања америчког планетарног вођства, велика је шанса и за српски фактор на Балакну. Управо су САД и Британија од свих великих сила најмање наклоњени Србима, што смо могли на својој кожи да осетимо у протекле две деценије, када су се Вашингтон и Лондон непосредно или посредно ставили на чело свих делања уперених против егзистенцијалних српских интереса. Постепено олабављење стега и америчког присуства на Балкану велика је шанса у перспективи да се у самој Србији додатно усправимо у односу на компрадоре. То је и шанса, да у интересу наших потомака, вођење и управљање осиромашеном и осакаћеном земљом и преосталим ресурсима, поново и у потпуности повратимо у српске руке. Пример може да нам буде Република Српска која се у далеко тежим околностима од Србије успешно бори за своје и свесрпске есенцијалне интересе, као и српси народ, Срби и Црногорци у Црној Гори који у изузетно тешким условима бране своју егзистенцију, идентитет и опстанак. Што је веома важно и српски народ у Републици Српској, баш као и Срби и Црногорци у Црној Гори своје тешке борбе последњих година воде без континуиране и организоване помоћи од званичне Србије. Србија је у исто време на тешком искушењу услед унутрашњих и спољашњих притисака које трпи од компрадорсеког дела елите и странаца.

Србија је претходних година доведена плански у веома тешку економску, политичку, социјалну и културно-просветну позицију. Економски смо девастирани систематском и неселективном применом неолибералног економског пројекта, који је доживео свој крах и у практичном и у теоретском смислу широм света. Монетаристичка теорија која инсистира на чврстом курсу валуте и девизног курса као кључних показатеља економске успешности, што за своју последицу има пад привредних активности, раст увоза и пад извоза дала је катастрофалне резултате у Србији, паралелно са распродајем индустрије и других важних привредних и природних ресурса странцима. Томе треба додати препуштање највећег дела банкарског сектора странцима и што је веома важно изостанку улагања добијених средстава од приватизације, дознака наших запослених у иностранству, као и средстава од бројних задуживања управо у конкретне инвестиционе подухвате, већ су та за наше услове огромна средства отишла махом у потрошњу и отуђена на различите начине од компрадорске елите. Приспели дугови и они који нас тек очекују, могу збрисати остатке привредног система Србије по грчком сценарију, што је све заједно био изгледа и изрежирани циљ страног фактора и његових домаћих извршитеља.

У политичком домену процес одвајања Косова и Метохије се нашао фактички у последњим фазама, и отуда „мамузање“ од стране странаца да се по сваку цену и без обзира на изборне резултате формира влада на челу са Тадићем и ДС, да би се овај посао довео готово до краја, без обзира што ће то за њихове експоненте да представља вероватно и неславан политички крај. У исто време се подстиче даљи процес подржављења Војводине, као и дистанца званичног Београда од помоћи српском елементу у Црној Гори који је изложен нечувеном притиску у правду губитка идентитета (културном геноциду) од стране запада створеног монтенегријског концепта. Такође се све чини да се и Република Српска што више ослаби. Пројектовани концепт Динкићевих региона требало би да путем измене Устава доведе земљу у стање тоталног распада.

У социјалном смислу одмакло се далеко у пауперизацији широких слојева становништва, где се можда први пут у историји богате Србије између осталог ствара све већи слој бескућника. Великим притиском медија који су махом под контролом странаца подстиче се дебилизација и дух отуђења нашег народа, напуштања основних хришћанских принципа и солидарности. Тако мали слој богатих и тајкуна, те компрадора блиских властима, све више представља свет за себе, окренут монденском животу и уживањима, све мање заинтересован за судбину највећег дела становништва које тавори, или чак има угрожену саму егзистенцију. Отварање коцкарница, фаворизовање и рекламирање у медијима конзумирања пива, па и других алкохолних пића, цигарета, постицање потрошње и лаке забаве, додатно утиче на развој социјалне патологије у друштву.

Култура је озбиљно девастирана и то плански, путем притисака, негативне селекције, медија и опште дебилизације. Културне установе попут позоришта, филма, налазе се у рукама дела фаворизоване компрадорске елите, која често у стваралачком смислу сатанизује свој народ. Слично је и у књижевности, као и у науци која је под контролом власти и утицајем страног фактора, посебно друштвене науке. Насупрот томе према већем делу стваралаца у области науке и културе који се није приклонио наметнутом мондијалном и антинационалном обрасцу, на различити начин се омета рад и стваралаштво, а посебно презентација својих достигнућа. Делом као последица опште кризе у земљи, а посебно пада стандарда и тешком положају нижих социјалних слојева, демографски суноврат узима свој данак и бела куга је у замаху. Војска Србије је плански умањена и девастирана, а такав пројекат се наставља. Тако за 2012. издвојена су за њу средства за трећину мања него у претходној години. За науку се издваја мање од пола процента БДП, што је око шест пута мање процентуално издвајање него у земљама ЕУ, где је опет основица тих средстава несразмерно већа.

Са друге стране компрадорска елита у Србији озбиљно је уздрмана одмаклим процесу преласка светског поретка ка мултиполаризму и сталног слабљења америчке доминације, као и општом кризом и даљом неизвесношћу пројекта ЕУ. Тоталан крах владајуће политичке гарнитуре у последње четири године на пољу вршења власти, као и укупним неуспехом тзв. „Постоктобарског концепта“, употпуњен је новом кризом коју представљају мајски избори у целини. Озбиљне изборне неправилности, (заправо у много чему права изборна крађа), победа у председничкој трци Томислава Николића, односно пораз Бориса Тадића, уз чињеницу да је фаворизована ДС освојила мање мандата од СНС, (и неупоредиво мање него што је сама ДС освојила на изборима 2008), уз срамотну злоупотребу медија, показало је све заједно колико је актуелни режим ослабљен и чак у сржи недемократски.

Под притиском својих спољних ментора вероватно ће се формирати влада у којој ће осовину чинити ДС, а њен премијер бити Тадић. Таква влада имаће задатак у односу на своје стране спонзоре да финализује процес одвајања Косова и Метохије од Србије, као и да настави друге своје већ започете квислиншке задатке. Ова влада, заправо слична претходној, већ је показала своју потпуну немоћ и у привредном домену, па је јасно да неће моћи услед социјалног незадовољства да издржи дуго. У исто време због напред наведених разлога њен легитимитет, а и легалитет је већ доведен у питање и пре него што је створена. То све даје велику шансу опозиционом деловању. Права српска елита, која је квантитативно и посебно квалитативно јача од компрадора, у новонасталим околностима их може у перспективи потиснути, и на тај начин заиста после толико времена, поново повратити судбину Србије у српске руке. Српска елита, односно њен део који није компрадорски и опортун, мора деловати и устати из учмалости, заузети своје место у јавном животу, паралелно са одвијањем парламентарног надметања.

Страни фактор и компрадорски део елите имао је главни стратешки циљ протеклих година да што више одвоји широке слојеве српског народа од суштинског интересовања и активности за политику. На тај начин је народ заправо дистанциран од политичких дешавања. Пошто су суштински потези странаца и њима лојалних компрадора уперени против есенцијалних интереса српског народа, то је њихов успех евидентан у одвијању процеса одељивања политике од интересовања и ангажовања широких слојева народа. То се постиже путем медија који скрећу есенцијална питања читаве заједнице на споредне теме, а ту су и чете плаћених и у том правцу одабраних аналитичара, који и служе за „залуђивање народа“ и амнестирања власти и странаца од погубних потеза које чине на српским просторима.

Политичке странке у параламентарном систему имају пресудну улогу у вођењу власти, али елита може и мора деловати и паралелно са страначким животом, путем јавности, својим професионалним и стваралачким опусом који се дотиче питања друштва, патриотским невладиним организацијама и покретима, у медијима, за чије се ослобођење и сама мора непосредно ангажованости. Заправо њен важан задатак је да на отвореној сцени у свему надмаши фаворизовану и од народа отуђену компрадорску елиту, за шта српски део елите има потенцијала, а и околности све више иду на смањење фаворизоване премоћи коју су до сада у медијском и материјалном смислу имали компрадори. Поред тога најважнији циљ је да српска елита успостави везу и подигне успаване широке слојеве српског народа, укаже им на озбиљности ситуације, разлоге зашто је то тако, и што је суштгински, понуди права решења за излазак из овако тешке позиције у којој се сви налазимо, а где је највећа одговорност управо пред српском елитом. Нешто повољније међународне, па и унутрашње околности у том правцу, додатно обавезују и мотивишу за акцију. У таквим околностима пасивност такође може представљати неодговорност, стога је крајње време да се предузме делање. Та битка, између још увек у много чему ускраћене српске елите у Србији и компрадора, у многоме ће одредити даљу судбину српског народа у целини. Без победе на овом правцу ни наше укупно ослобођење, културна, али и политичка и економска еманципација Срба неће бити могућа и потпуна.

Зато је ово вероватно највећи изазов пред српским делом друштвене елите у Србији у последњим деценијама, чији исход у многоме може одредити судбину и нашег народа као целине у дужем периоду који следи.

Извор: http://www.vidovdan.org

2 коментара

  1. da, grubom rezonovanju nekih, toboznjih „antifasista“ – da je sve sto je ‘desnije’ samo „klero-fasizam“ – mora doci kraj ?! Srbija ima citavu plejadu ‘skrajnutih’ intelektualaca – kako kroz istoriju tako i danas – koji kroz ‘srpsko stanoviste’ – ne protivrece univerzalnim, trajnim vrednostima ?!




    0



    0
  2. Poslednja stvar kojom SRBIJA treba da se trenutno bavi, jeste podjela na DESNICU i LEVICU. Kada je u pitanju nacionalni inters, ne postoji DESNICA I LEVICA. To se najbolje moglo vidjeti upravo u SRBIJI prilikom raspada bivse zajednicke drzave. Najhrabriju odbranu DRZAVNIH i NACIONALNIH interesa, pruzili su SLOBODAN MILOSEVIC i VOJISLAV SESELJ. Nije dozvoljena divlja privatizacija,koja je poslije presla u klasicnu pljacku,sacuvan je NACINALNI bankarski sistem, pa je SRBIJA ostala svoja na svome, vojska je i poslije bombardovanja ostala jaka, stvoreni su svi preduslovi da se zadrzi KOSMET u granicama SRBIJE (R 1244, Kumanovski sporazum….)itd. itd.Veoma se gledalo i drzalo do DRZAVNICKOG I NACIONALNOG DOSTOJANSTVA…. Dakle, direktni nasljednik S K J ili kako bi to neki pogrdno rekli „komunjara“, zajedno sa DESNICAREM Seseljem, ucinili su najvise sto su mogli u datom momentu uciniti. Zlo je doslo poslije, dolaskom laznih DEMOKRATA, LIBERALA, i svih onih koji su deklarativno vrlo daleko od LIJEVOGA……….kao da su time dokazali svoje postenje i rodoljublje Rezultat je svima vidljiv….Treba se drzati univerzalnih vrijednosti, kada se govori o drustveoj i drzavnoj eliti. Dobar, posten i patriota koristan je i pozeljan bez obzira na ideoloski predznak.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *