Драган Милосављевић: И ДАНАС ЋЕ БИТИ ЈУЧЕ, А СУТРА ДАНАС

Србија је на Ђурђев дан још једном показала да радије понавља грешке него што на њима учи. Ако деведесетих, заокупљена ‘‘еуфоријом’‘ лажних националиста и новокомпонованих четника није видела пад Берлинског зида, сада, уведена у нови круг политичког шибицарења, не примећује да се руши бриселска кула од карата.

Жртва непосусталих криптокомуниста, тренутно наводно различитих политичких опција, она и даље зури у исту мету: ЕУ. При том, не мења јој се ни одстојање од те творевине, која ће у задатом року (за десетак година) постати, што својевремено казао један већ заборављени политичар, ‘‘заблуда од илузије’‘.

Но, захваљујући медијском ‘‘оглаву’‘, где једно око контролише Тијанић а друго Бујошевић, бирачко тело је без већих проблема упрегнуто у још један круг клацкања ка самопоништењу Срба као народа, и Србије као државе.

Успех тој деструктивној политици утрла је наиме послушност титоистичких српских кадрова и њихових крвних и идеолошких наследника, и једних и других духом и памећу истих од 1944. до данас. Засад, Они само федерализују Србију – да би је, у виду нахија, даље распродавали. Игроказом су се прво ‘‘поделили’‘ на Осмој седници да би, задржавши цео политички простор за себе (ни мрве радној или руралној Србији), после декаде пљачке под Слобином фракцијом, и друге под Ђинђићевом, ушли у нагодбе зарад трајног очување плена.

Само таквом грамзивошћу, и последичним слепилом које се потом спинује у бирачко тело, да се објаснити зашто нико у Србији није озбиљније обавестио јавност да Европа – која треба да нас дочека медом и млеком, ако не већ хлебом и сољу – не постоји. Штавише, из те бриселске пећине покушавају да умакну и стари чланови – Грчка, Италија, Португалија, Шпанија, а ни Француска није пресрећна – које већ мељу чељусти огромних дугова и надуваних камата. Засад се то расуло назива отпором ‘‘великонемачком’‘ концепту штедње по сваку цену – штедње, нажалост, за отплате банкарима, не за развој.

Бриселски банкари успели су да у три земље муњевито и без избора пошаљу нове премијере, који су пак, именовали владе ‘‘експерата’‘ за увођење ванредног стања не само у економији, с налогом да нико не сме, ни по коју цену, да доведе сам систем у питање. Али, у Фрацуској је то немогуће. Јер, повратак левици у безмало потпуно ‘‘саркозираном’‘ друштву је потез који је, можда у последњем тренутку, ту европску нацију најбогатију искуствима и монархије и републике, а минимално склону фашизму, тргао из сна.

Пренула се и Грчка, која се ослободила ујдурме сличне оној каква је наметнута Србији. И њу музу и пљачкају наизменично две групације истих несита који су је, у сарадњи са банкарском интернационалом, задужили за 400 милијарди долара. Но управо тим путем, јединим могућим у постојећем распореду снага и политичких и других апетита, поћи ће и Србија у коју се, како је с радошћу најављено пред саме изборе, враћа ММФ. То јест, чим буде састављена нова влада којој ће моћи да диктира продају преосталих националних и породичних цркавица, снижење пензија и плата, те нова отпуштања.

Све ће Они прихватити кад формално поново зајашу: између робије због пљачки, и даљег ударничког рада у корист народне штете изабраће, наравно, ово друго. Ето и даље Њих – још богатијих, пијанијих од моћи и осионијих – да, докле буде требало, држе власт. Биће и још невиђеног пада ионако мале производње и све већих уцена, те нових  задуживања – све до уговорене лозинке када ће се Екипа или покупити у чамце за спасавање или склонити у цитаделе отворених окупатора, или предати сластима тоталитаризма јужноамеричког типа.

Одједном ће ова јавност, која је изборе дочекала слуђена безочним порукама, лажима, најогавнијим, пијачним увредама шарлатанске елите, схватитити да је повлачење страних банака – са последњим резервама из њених сламарица, и од распродаја њених некретнина које су за багателу пазарили домаћи тајкуни, данас дужни милијарде долара страним банкарима – заправо најава смака државе.

Но пре тога треба одрадити још један круг избора за Председника где се Мајстор Ђепето и његов посинак, као, отимају за исто место – што, како се чини овом новинару са 40 година стажа пробијања кроз шуме и гудуре политике тврдог и меког комунизма, исувише личи на потпуни сумрак нада у било какво ослобођење и демократизацију Србије. Друкчије би наиме могло бити једино, и то можда, ако би макар ти избори пропали услед масовне апстиненције – што би се, опет можда, десило и да је правовремено бирачима пренето да се на Косову НАТО специјалци спремају да, поред осталог, ‘‘увежбавају трупе сиријске опозиције’‘, те да је Космет крцат вехабијама (’‘непријатељима’‘ САД а истинским антисрпским терористима), као и да је погубљење четворице пецароша и једног сведока у Македонији потврда речи турског председника, да ће његова земља и ‘‘војно помоћи праведне тежње за ослобођење Албанаца и стварање њихове компактне државе’‘ (Велике Албаније), нису, попут изјава ‘‘наших’‘ ‘‘државника’‘, тек пуштање ветрова у ветар.

Можда би се – поново то можда – нешто међу нама ипак покренуло да нам се отворено саопшти да је Турска, писац резолуције о Сребреници, схватила да јој пут према Каквазу запречује Путин, који је обећао да ће унапредити 80 посто руског наоружања, и заклео се на ‘‘безрезервну верност мајци Русији’‘ а не на неупитну сарадњу са Вашингтоном. Тако је наиме и Јосиф Висарионовић поступио када је био притеран уза зид од ондашњих глобалних фашиста, знајући да милости за Словене неће бити ни у једном ‘‘Новом’‘ поретку.

Шта вреди, међутим, што то веома добро знају и на Дедињу, Сењаку и у ‘‘Кругу Двојке’‘, кад им је свеједно јер немају отаџбине, мимо банковне. Ако су, наиме, Кавказ и Сибир тренутно ван дохвата Америке, а Русима Турска партнер за Јужни ток, ако је Кина с Турском склопила уговоре о градњи десетина хиљада километара трансазијских железница, ако САД жели Албанце за савезнике а не Србе, и види Велику Албанију као свој ‘‘носач авиона’‘ и ‘‘капију’‘ за усмеравање панисламизма и Муслиманске браће у Европу, ако Немачка хоће цео Дунав и приде Војводину, онда оних чувених стубова Тадићеве спољне политке једноставно нема.

У свему томе Србија неумитно и срамно постаје чардак, и то пре на магловитом небу него у издишућој Европи. Али о томе наредних дана свакако нећете чути ни прочитати ни речи. Но, ако смогнете снаге да погасите телевизоре, препустите непрочитане новине рециклажи право са киосака, и покушате да погледате кроз нешто мање унеређен прозор интернета, можда ћете и ви јасније видети шта се заиста догађа око вас.

Тиме бисте, можда, макар себи уштедели још један грех према отаџбини, и властитим прецима и потомцима.

 

Србија чардак,  пре на небу него у Европи

Извор: http://www.srpskilist.net