Др Миљенко Мартић: Дехуманизовани предатори

Разговарала Мара Кнежевић Керн

Сва постојећа сазнања о одбрамбеној стратегији падају у воду пред неслућеним могућностима да се уз помоћ невидљивих честица униште читави народи, а да о томе не остане никакав „доказни материјал“. Да ли Србија има институције које могу на професионалан начин да обављају мониторинг зрачења, разговарамо са др Миљенком Мартићем, стручњаком за гама спектроскопију

 

Др Миљенко Мартић је доктор физичко-хемијских наука (област радиоекологија), са преко 35 година радног искуства у научним институтима и лабораторијама (од послова у здравству до истраживачког рада). Годинама је радио у Винчи, а његове колеге кажу да је један од пет највећих стручњака за гама спектроскопију у бившој Југославији

Живимо у епохи која нас је затекла неспремне да се носимо са изазовима високе технологије, стављене у службу дехуманизованих предатора који злоупотребљавају научну баштину плејаде великана попут Николе Тесле, Алберта Ајнштајна и других, да би је ставили у службу необјављеног, невидљивог рата усмереног против „некорисног“ дела човечанства. Сва постојећа сазнања о одбрамбеној стратегији падају у воду пред неслућеним могућностима да се уз помоћ невидљивих честица униште читави народи, а да о томе не остане никакав „доказни материјал“.
Замолили смо др Миљенка Мартића да нас проведе кроз лавиринте „одбрамбене војне силе“ Србије, сконцентрисане у савременим караулама: институтима, агенцијама, мерним станицама, лабораторијама… чији би рад морао да буде стављен под контролу врховног команданта Војске Србије.

Код нас још не постоји свест о димензијама планетарне агресије невидљивим и неопипљивим оружјем, и потреби да се брига о државној безбедности пресели из гарнизона у научне лабораторије. Ви сте недавно подигли глас у својству „обичног грађанина“, забринути због чињенице да је одбрана становништва поверена „регрутима“. А, Ви, ипак нисте „обичан грађанин“.
Ако под „регрутима“ подразумевате Агенцију за заштиту од јонизујућег зрачења и нуклеарну сигурност Србије, онда сте у праву. Довољно је погледати обим и значај послова поверен групи од петнаестак људи, незнано каквог искуства и знања, а о професионалној етици и да не говоримо. Ово о чему разговарамо је директан доказ недопустиве лакоће злоупотребе указаног им поверења. И лаику је очигледно кршење сопственог подзаконског акта, а шта рећи тек о суштинском разлогу њиховог постојања – обавештавања јавности о могућој угрожености нежељеним нуклеарним догађањима (сетимо се само информација Агенције после несреће у Фукушими). А, као обичан грађанин иступио сам зато што ни у којем погледу, ни лично, ни као сарадник институције у којој сам запослен нисам зависан од њих у смислу добијања лиценце и новца за обављање послова. Што, наравно, не могу да учине они који се деценијама професионално баве пословима са радиоактивним материјалима. Сетите се само, ових дана актуелних прича о лиценци за рад ЈП „Нуклеарни објекти Србије“ (НОС) и претњи од стране Агенције у вези са питањем одузимања постојеће лиценце, што директно имплицира одузимања права на рад предузећу и угрожавање егзистенције запослених.
Пратећи „Службени гласник РС“, у бр. 49/2012. пажњу ми је привукао део који се односи на мерење јачине амбијенталне еквивалентне дозе. Свестан значаја ове процедуре и одговорности коју Лабораторија преузима на себе, пронашао сам на Интернету њихову акредитацију (по СРПС ИСО/ИЕЦ 17025:2006), Ак.бр.01-167 од 15.03.2012, и утврдио да Лабораторија нема акредитацију за методу испитивања за коју су добили овлашћење, што је у супротности са Правилником који регулише те активности. Одлучио сам да се у писаној форми (мејлом) обратим Агенцији за заштиту од јонизујућег зрачења и нуклеарну сигурност Србије (17. маја 2012), с молбом да ми разјасне овај „детаљ“, у нади да сам превидео неку ставку. Одговор који сам добио од руководиоца Групе за лиценцирање Оливере Маринковић, био је крајње непрецизан, па сам 18. маја послао нови допис, упозоривши је да се њихова „слободна интерпретација“ акредитовања метода заснива на аналогији која нема утемељење у документу који је издао АТС (Акредитационо тело Србије).

Објасните нам шта значи термин амбијентална еквивалентна доза?
То је основни параметар који у рутинској контроли могуће промене радиоактивности амбијента (ваздуха) даје грубу слику, на основу чега се предузимају даља прецизнија мерења. С обзиром на то да у Обиму акредитације под ставком: предмет испитивања – „ваздух“, није наведена метода везана за дозу јонизујућег зрачења, Лабораторија нема акредитовану методу за мерење, како они наводе, „мерење јачине амбијенталног еквивалента дозе“. Лабораторија је добила акредитацију за мерење дозе јонизујућег зрачења за предмет испитивања „индустријског и грађевинског материјала и предмета опште употребе“.

Због чега не прихватате аргумент Агенције да су јединице за мерење исте?
Да се нашалимо: то је као да телесну температуру болесном детету мерите угломером (у степенима), а при изради домаћег задатка из геометрије му дате термометар (опет степени)!

Оспорили сте и ставку из Овлашћења датог у истом „Службеном гласнику“, којом се Лабораторија овлашћује да врши стручну обуку кадрова.
Лабораторија не испуњава кадровске и материјалне услове за ту делатност, што се тврди и у Овлашћењу, док је Правилник ту крајње јасан и не поштује се.

На основу чега изражавате сумњу у исправност одлука Агенције?
Како исто тело (Агенција) може да доноси пропис, даје његово тумачење и издаје решења по том пропису, а да га при том и сама не поштује?
Персонализовано то изгледа овако: ректор Универзитета у Новом Саду, доскорашњи високи службеник Владе, истовремено је и шеф предметне Лабораторије, чији је технички руководилац истовремено и руководилац Катедре којој Лабораторија припада, а и председник је Управног одбора Агенције, те је својим потписом верификовао Правилник. А директор Агенције, такође владин службеник, доношењем ових решења, свесно прекршивши исти Правилник, затвара уски круг законодавне и извршне власти. Овакво, очигледно осионо демонстрирање личне моћи неколицине овлашћених људи, преко институција система, мора да забрине професионалце, а шта рећи о осталим необавештеним људима ове земље чије здравље зависи од тог круга људи. Не би требало заборавити да се новчана средства за мониторинг издвајају из буџета, а расподелу врши Агенција по горе описаном моделу.

А кад Агенција, после овога, каже да повишеног зрачења нема, можемо ли јој веровати?
Ја сигурно не!

На основу чега је Агенција остала при ставу да се њено решење, објављено у „Службеном  гласнику“, „не може мењати“?
У допису ме обавештавају да је Агенција дала овлашћење Лабораторији да мери јачину амбијенталног еквивалента дозе у ваздуху, на основу добијене акредитације за мерење јачине амбијенталног еквивалента дозе у ваздуху у околини индустријског и грађевинског материјала и предмета опште употребе (за вашу информацију, под предмете опште употребе спадају шерпе, лонци и слично). При том су се оградили од сваке одговорности, позивајући се на АТС „који ће обавестити Агенцију када неком оспори издати сертификат“. Моје питање гласи: како да га оспори када га није ни издало? Остао сам у уверењу да се ово мора и може исправити, и да се не може доводити у опасност становништво због процедуралних, бирократских „сметњи“.

Могу ли се ова, по вама, спорна и на брзину донета Овлашћења повезати са вестима о томе да су скенерима и уређајима за радиотерапију, као и изворима зрачења у индустрији, војсци и другим областима управо истекле лиценце?
Представник Агенције за заштиту од јонизујућег зрачења каже да су „затрпани захтевима“ за лиценцу. С обзиром на то да не постоји регистар извора зрачења и установа које те уређаје поседују, може се очекивати „неочекивани“ велики прилив новца у буџет који фиктивно „утерује“ Агенција.

У игри је очигледно велики новац, с обзиром на то да ће чак и стоматолошке ординације морати да имају лиценцу, уколико желе да се баве снимањем зуба. Наплаћиваће се и лиценце и обука. Да ли Србија има довољно кадрова за преузимање овако обимне контроле?
Лабораторија у Новом Саду је добила, са моје стране, оспоравано решење. Написаће Агенција овлашћења колико је потребно. Знате „Службени гласник РС“ излази у томовима, неколико пута недељно. Лабораторија у Новом Саду може да очекује такође велики прилив новца, јер за обуку рентген техничара који већ ради на апарату (а најмање их је троје по уређају) захтева се курс који кошта 20.000 динара по особи. У трансферу новца у буџет (издавање лиценце) и из буџета (државна установа која има уређај који емитује јонизујуће зрачење), једини обрт са приходом, у пуном износу, оствариће само Лабораторија. Битна је напомена да је број ових апарата у приватном власништву мали, па је и стварна зарада Агенције безначајна.

Будући да сте годинама радили у Винчи, а Ваше колеге кажу да сте један од пет највећих стручњака за гама спектроскопију у бившој Југославији, да ли бисте прокоментарисали натписе у штампи у вези са недавним инцидентом?
Мислим да се у Винчи ништа није променило за последњих двадесетак година. Биологија је урадила смену. Некадашњи најлошији асистенти сада су могли да постану руководиоци и то су „одрадили“, а тај положај одражавају уз помоћ колега са стране. Када их неко помери из њихове „фотеље“ дижу галаму и траже заштиту од државе (Комисије), са циљем да се „народ“ увери да је неопходно постојање Агенције. Комисија која је испитивала дешавања у ЈП НОС-у је закључила: Институт „Винча“, НОС и Агенција за заштиту од јонизујућег зрачења, баве се изузетно деликатним стварима и њихов рад се мора стално преиспитивати и унапређивати. Чини ми се да се „бара заталасала“ када се од радника тражило да раде. Да су у пекари правили би бурек, а у НОС-у збрињавају радиоактивни отпад или се обучавају да то једног дана раде рутински.

Застрашује помисао да се контрола ваздуха, воде, земље претворила у уносан бизнис. Постоје ли механизми да се овај посао, од животне важности за безбедност становника Србије, стави под контролу и обезбеди поштовање постојећих закона?
Постоје. Оснивање независне лабораторије која би била супервизор свих лабораторија у земљи које обављају мониторинг зрачења.

Шта бисте поручили министарству задуженом за ову област и на шта бисте упозорили актуелног министра?
Област контроле јонизујућег зрачења и нуклеарне сигурности потпада под два ресора (заштита животне средине и просвете са науком и технологијом). Прво министарство је инспекцијским пословима покрило јонизујуће зрачење, док просвета није основала инспекцију за нуклеарну сигурност. То је довело до збрке при поменутим догађањима у Винчи око надлежности, па је зато формирана Комисија. И тако се догодило да су се поједини чланови Комисије нашли у сукобу интереса, па ни њихове одлуке не могу да буду валидне. Да закључим начелно: Ову Агенцију би требало укинути, а стручну помоћ министарствима, као и до сада, могу да пруже институције које се баве одговарајућим пословима.

________________

Др Миљенко Мартић је доктор физичко-хемијских наука (област радиоекологија), са преко 35 година радног искуства у научним институтима и лабораторијама (од послова у здравству до истраживачког рада). Годинама је радио у Винчи, а његове колеге кажу да је један од пет највећих стручњака за гама спектроскопију у бившој Југославији

Један коментар

  1. Molim Vas da di odgovorite u kojoj ustanovi trenutno radi kolega Miljenko Martic?
    s postovanjem
    dr Ilija Plecas, naucni savetnik
    Institut za Nuklearne Nauke “Vinca”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *