Почетна / Колумне / Деинсталирање „барби бонапартизма“

Деинсталирање „барби бонапартизма“

Пише Драгомир Анђелковић

(Не)изласком на изборе и (и)рационалним опредељивањем на њима, посредно или непосредно, бирамо не само нову власт, већ и то да ли прихватамо да будемо пуки поданици или инсистирамо на статусу поштованих грађана

 

Да ли је у року од годину дана могуће успоставити истинску демократију и владавину права? Одговор је НЕ. Могуће је у нормативном погледу заменити отворено „партијску државу“ вишепартијским системом, али дуг је пут дубинске промене конкретних друштвених стурктура, док нова реалност уистину не заживи тако да би могли да кажемо да је успостављена истинска демократија. Србија је тим тешким путем друштвено-политичке трансформације – додатно отежаним сукобима на постјугословенском простору, агресијом Запада против српског фактора, економским санкцијама, јаким унутрашњополитичким антагонизмима   –  ишла током деведесетих година. Далеко је од тога да смо тада успели да заокружимо „параметре“ демократије, али немало тога ипак је урађено. Спрам садашњег стања, тек примера ради, ниво медијског плурализма девeдесетих, односно отворености канала јавног утицаја за опозицију – готово да делује идилично!

РЕТРОГРАДНА ТРАНСФОРМАЦИЈА
После 5. октобра 2000. године – који је велики део нације наивно доживео као увод у демократски, економски и културно-идентитетски „бум“ – готово на свим пољима кренули смо уназад. О томе како је ДС, који је почетком новог миленијума узурпирао гро власти, доживљавао демократију, најбоље говори акција „Сабља“, када су многи прогањани само зато што су били неистомишљеници режима. Хапшења, мучења, па, изгледа, и убиства, одвијала су се око нас готово као да живимо у некој од тоталитарних држава тридесетих година прошлог века. Срећом, иако је ДС имао снаге за такав брутални трзај, није био у стању да одржи власт. Ни све системске манипулације нису биле довољне да та странка не потоне на изборима одржаним крајем 2003. године. Доминантну улогу у власти преузео је ДСС, а Србија је поново кренула путем демократске трансформације.
Несумњиво, од 2004. до 2008. године много тога је урађено. Довољно је сетити се како су се током прошлих парламентарних избора понашали медији на које власт има утицај, а како то раде сада, када се тзв. Јавни сервис Србије или РРА, чини ми се, и у Малију – који тек што је превазишао војни удар – наводе као примери праксе која у демократији не би смела да постоји. ДС је својим понашањем толико компромитовао демократију (по којој се и зове), да је и сам њен помен многе грађане, нажалост, почео да асоцира на лоповлук, криминал, корупцију и разне друге девијације. Уосталом, како се каже: „Вук длаку мења али не и ћуд“. Шта су бирачи могли да очекују од оних које су нешто раније већ видели на лошем делу? Зар је имало смисла поверовати у метаморфозу оних за које су се уверили да су били повезани са организованим криминалом, односно који су владали као да су Хунта, а не Влада макар и номинално демократске земље? Многи Срби (Српкиње) допустили су да их заварају лепо лице Тадића и опијајућа обећања врха ДС-а, и због тога сада плаћају огроман цех. А када срушимо режим, уместо да се усредсредимо на спасавање економије и заштиту виталних националних интереса, уз то нам поново предстоји и посао који је започет 1990. године.

НЕОФЕУДАЛНИ БАРОНИ

Поредак који постоји у садашњој Србији можемо да назовемо: „барби бонапартизам“. Под бонапартизмом се подразумева систем у којем се недемократски режим крије иза демократских кулиса; у којем се власт у много чему понаша аутократски, ниподаштавајући демократске вредности, док се све време позива на њих и наводну вољу народа. Зар би требало доказивати да у српској квазидемократији владајућа политичка и са њом повезана тајкунска клика жари и пали, док су грађани заправо поданици и база за експлоатацију? Зар ико има дилеме око тога да код нас влада пука воља естаблишмента, клановски дух и кумовске везе, а не закони? Но, ту се налази и кључна специфичност српског бонапартизма.
Што се и из самог термина види, он вуче корене од Наполеона Бонапарте. У име „права народа“ он је изневерио многе тековине Француске револуције и, бар у неким аспектима слично као некадашњи француски краљеви, народ је посматрао кроз поданичку, а не грађанску призму. Како је, према мемоарима једне његове савременице, наводно сам рекао: „Нашао сам француску круну на земљи и подигао је својом оштром сабљом“. Е, наш лажни Бонапарта није нашао ништа,  нити је било шта подигао. Њега су ископали садашњи стварни зли господари ДС-а и преко њега слабашног, али претенциозног, а маскираног у „маршалски“ мундир, владају Србијом. Од Тадића су направили политичку Барбику, прогурали га на чело државе, да би сакривени иза његових леђа радили са земљом и свима нама што год им одговара (дајући понешто и њему).
Очито је да је код нас власт, на неуставан начин, измештена из демократских оквира. Међутим, обично се погрешно мисли да је сконцентрисана у рукама председника који повлачи конце мaрионетске Владе. И сам председник је лутка (Барбика) у рукама барона из врха ДС-а и њиховог пословно-криминалног окружења који преко механизма дупле трансмисије (Влада и председник који „стоји“ иза ње) пљачкају земљу и на друге начине је воде у суноврат. Бонапартизма нема без човека јаке руке који некада може, без обзира на извргавање демократије, нешто позитивно да уради за народ. Србијом владају политички кланови налик мафијашким, који никада и нигде држави и њеном становништву нису донели ишта добро. А наш екс-председник, сада у функцији „председничког кандидата“, ма колико му давали да се негде окористи, макар и имао илузију да је моћан – да поновим да се не заборави – није ништа друго до Борис Нејаки у канџама похлепних ДС, СПС и УРС великаша. Нису нам потребни ни он, ни они!
Србија је доведена до тога да је постала неофеудална држава у расулу, у којој великаши имају своје „поседе“ док „владар“ добија нешто славе и „мостарине“, те дане проводи у лагодном дворском животу. Да ли је током деведесетих, без обзира на све демократске помаке, Србија била донекле „приватизована држава“ која је имала свог газду? – из ове перспективе и није битно. Чак и да је тако било, радило се о завидном систему спрам садашњег. Ови што данас владају Србијом, немају било какве сувисле политичке идеје водиље; немају чак ни представу о појму Отаџбина. Брига их је и за ЕУ, у коју се толико куну. Полазе искључиво од принципа: „после нас потоп“ и „у се, на се, и подасе“. Када исисају све животне сокове из Србије, надају се да ће за себе и себи блиске људе наћи неко пријатно уточиште у белом свету. Да би тада имали заштиту, односно да би сада имали подршку да експлоатишу земљу, удовољавају свим захтевима „Империје“ (ма колико они задирали у интересе српског народа).
О свему томе морамо да водимо рачуна сада када се налазимо пред парламентарним, председничким и локалним изборима. Не ради се ту о обичном опредељивању за то ко ће бити носиоци разних јавних функција, већ о спасавању државе и нас који из ње не намеравамо да бежимо. Режим је већ нанео огромну штету држави, од питања очувања њеног територијалног интегритета, до привреде и друштвеног амбијента. Нема сумње да ће наставити истим путем. Видели смо шта је ДС радио кад год је имао контролу над државним кормилом. Памтимо како се понашао од краја 2000. до почетка 2004, а на својој кожи и те како болно осећамо „резултате“ жуте владавине од 2008, па до данас. Стога је битно да на свим нивоима ДС-УРС-СПС-ов режим буде потучен до ногу.

НИСУ СВИ ИСТИ
Први корак који морамо хитно да учинимо јесте да – 6. маја гласачким листићима или, ако покраду изборе, после њих упорним отпором узурпаторима – отерамо жуте и са њима повезане злотворе који газе нашу земљу, а онда, када се колико-толико консолидујемо, позабавићемо се и страним факторима који раде против нас. Слабији смо од њих, али ако – по узору на кнеза Милоша који је преузео власт над руинираном Србијом од стране турске осветничке руке (1813-1815) – будемо упорно лечили своје ране, знали ко смо и шта желимо, те мудро у прилог тога радили на спољнополитичком плану, и ту можемо још много тога да извучемо за своју напаћену државу.  Поготово сада када се динамизира процес промене глобалног односа снага.
Не знам каква ће бити будућа власт (иако се искрено надам да ће бити осетно боља), али знам да ова садашња не само да сама по себи у сваком погледу не ваља, већ су и кључни фактори за које ради имали времена да створе опаки „барби бонапартистички“ систем. Рушећи садашњи режим, разарамо и њега. Чак иако новом влашћу не будемо задовољни, она ће бити много мање способна да јавно или закулисно намеће оно што је противно већинској вољи грађана Србије, односно имаће неупоредиво мањи потенцијал да се одупре новом таласу промена. Сада владајући ДС и УРС су, на овај или онај начин (учешће у владама, председничка власт од 2004. године) у власти од 5. октобра до данас, односно инсталирали су своје људе у врх већине банкарско-финансијских установа. На тим основама постепено су изградили механизме злоупотребе о којима смо говорили. СНС никада није био на челу државе, па и није крив за системске недостатке, а ДСС је почетком миленијума имао дисконтинуитет у вези са партиципирањем у управљању државом (а и понашао се државотворно док је био на власти). Стога, ко год каже да су све позиционе и опозиционе партије исте, лаже!
Политички реализам састоји се у томе да се не игноришу чињенице и да се у складу са њима поступа по наизглед баналном, али од стране наше патриотске јавности често занемареном принципу, боље је имати мању него већу штету или, у позитивној варијанти, бољи је и прави врабац на грани него фазан у сновима. Једно је шта би ми волели, а друго је шта је могуће. Илузорно инсистирање на нереалном није ништа друго него деловање у прилог оних који уништавају Србију. Волео бих када би Србија добила изразито национално опредељену Владу (коју би водили неки идеални људи), снажно подржану од стране Русије. Међутим, и о првом, и о другом, сада само могу да маштам. Са друге стране, оно што није у домену политичке фантазије, то је шанса да добијемо Владу чију би окосницу чинили СНС и ДСС (која уз то не би ни кохабитирала са председником чија странка је у опозицији), а која би без опасних резова, али уз битне промене на спољном плану, те уз нужни унутрашњи (системски) преображај, могла да промени погубан курс којим иде наш национални брод. На нама је да подршком реалним променама створимо предуслове да тако и буде.
Што више гласова добију потенцијални носиоци будуће, надам се национално и социјално одговорне Владе, односно колико год је могуће лошије прођу фактори који чине актуелни режим – веће су шансе да Србија крене у бољу будућност. Конкретније, реалније је да за почетак буде формирана Влада без икога ко улази у редове садашње, односно да ако због односом снага у Скупштини буду неизбежни изнуђени компромиси, они буду што мањи. Како је сматрао Кант, гласањем се квалификујемо за статус грађана. Не схватимо ли то, изабраћемо да останемо поданици. Ако гунђајући на све и свакога (можда и са разлогом) останемо 6. маја код својих кућа или ирационално бацимо свој глас без размишљања о цензусу, посредно помажемо одржање погубног „барби бонапартистичког“ система. Зато хладне главе на изборе!

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *