Бранко Жујовић: Путинизација Србије или стерилна проевропска кохабитација?

Нови председник Србије начелно је прихватио да настави посао на патентирању спољнополитичког перпетуум мобила, званог и Косово и ЕУ, али је најавом да ће прво посетити Москву и да је Немачка тренутно најважнији партнер Србије охрабрио политичку школу мишљења која софистицираније и реалније посматра Србију у Европи

Може ли избор Томислава Николића да покрене Србију из депресије лажног евроинтеграционизма? То је кључно питање после избора, на којима је напредњак политичким ривалима, препотентним до саме охолости, забио гол под пречку у 90. минуту.

Може ли избор некога ко, после две деценије политичког стасавања и надгорњавања, коначно добија шансу да буде први, не само у својој странци, него и у држави, покренути зарђале државне моторе?

Без обзира какав аранжман начинио, а многи не искључују ни догоовр с Борисом Тадићем, Николић реално за почетак располаже искључиво властитим политичким ауторитетом. И ничим више. Али, оно што грађани очекују од њега, то је реална политичка визија и одлучност.

Јасно је да је социјално-економско-државна пропаст Србије у нераскидивој вези с њеним досадашњим европским путем. За стање у држави, одговорне су искључиво политичке снаге које Бриселу нису умеле да кажу не.

Нови председник Србије начелно је прихватио да настави посао на патентирању спољнополитичког перпетуум мобила, званог и Косово и ЕУ, али је најавом да ће прво посетити Москву и да је Немачка тренутно најважнији партнер Србије охрабрио политичку школу мишљења која софистицираније и реалније посматра Србију у Европи.

Србија у Европи не мора по дефиницији да подразумева корумпирану власт, тајкуне утицајније од државе, партитократију, беспоговорно одрицање од националних интереса, тихо признавање сецесије делова територије и примат подобности над скоро сваком стручношћу. Николић, зато, има историјску шансу да Србију поведе аутентичним европским путем, управо трасом којом, према најавама, полази већ ове недеље.

У овом тренутку, његова логистика је прескромна. Инфраструктура његове странке постоји у организационом, али не и идеолошком смислу. Томислав Николић ће зато вештином и енергијом свог вођства диктирати и будућу идеологију СНС-а.

Оно што нарочито боли и што се најбоље видело на овим изборима, јесте недостатак медијских слобода у Србији. Српско друштво има високо развијену идеју о медијским слободама, али протеклих недеља као никада до сада видело се само голо медијско ропство.

Некада поштовани и веома читани НИН, отишао је толико далеко у апологетисању проевропских снага, да је у недељи пре избора објавио да Николић неће победити. Наслов је био „Губитник с предумишљајем“.

Чак су и представници невладиног сектора недавно констатовали да је новинарство у предизборној кампањи представљало манифестацију аутоцензуре, а 80 одсто радијских и телевизијских извештаја о изборима били су афирмативни за политичке странке и њихове лидере, без икакве критичке дистанце.

Парадоксално, кампања пред изборе 6. маја у медијима је трајала шест пута мање у односу на изборе 2008. године, а потрошено је шест пута више новца. Ето једне карикатуре српског друштва, која је у ствари тек једна од бројних тешких тема за новог председника.

Медији су тек кап у мору националног нереда, који је пред метлом, крпом и детерџентом новог председника. Нешто што бисмо могли да назовемо путинизацијом српског друштва или завођењем елементарног демократског реда у држави, очекују сви грађани, лишени економије, морала и територије.

Извор: Глас Русије