Бранко Крга: Нисмо капитулирали 1999. године

Разговарао Златко Богатиновски
Фотографије Милан Тимотић

Као начелник Генералштаба имао сам много сусрета са командантима КФОР-а (генерали Џексон, Валентин, Мини, Камерхоф) и редовно се једно од питања које сам покретао односило на повратак наше војске и полиције на КиМ. Увек сам добијао исти одговор: тачно је да то пише у Резолуцији 1244, али то је политичко питање и требало би да се покрене тим каналима. Остаје чињеница да за готово тринаест година наша држава није успела да се избори чак ни за оно што пише у међународном документу. То у значајној мери указује на слабости наше дипломатије

 

За време распада СФР Југославије био је високи официр ЈНА. Током деведесетих година прошлог века у два наврата (1994-1997. и 1998-2001) вршио је функцију начелника Обавештајне управе Генералштаба Војске Југославије. Јуна 2002. године постављен је на место начелника Генералштаба Војске Југославије. На том положају био је до децембра 2004, a пензионисан је фебруара 2005. године. Данас је Бранко Крга професор на Академији за дипломатију и безбедност. Сведок је и непосредни учесник готово свих кључних догађаја који су обележили протекле две деценије и због тога један од ретких саговорника који може читаоцима да понуди корисне информације о дешавањима која су претходила распаду Југославије, ратовима на подручју бивших република СФРЈ, НАТО агресији 1999. године, Кумановском споразуму и Резолуцији 1244, 5. октобру 2000. године…

Прво сте завршили Војну академију, па онда Филозофски факултет. Војник и филозоф?
Прво сам после гимназије завршио Војну академију, па као млад официр, у статусу ванредног студента, завршио сам и Филозофски факултет у Београду. То није неуобичајен пут, има веома много официра који су поред војних завршавали и цивилне факултете, последипломске и докторске студије. Нажалост, многи од њих су прерано напустили војску, тако да сада своје знање показују у другим срединама. Мало која војска у свету расипа своје квалитетне кадрове, као што је то већ деценијама случај код нас.

Били сте 24 године официр ЈНА. Какве су Ваше успомене на то доба, и како, и зашто се ЈНА распала 1991. године? У ком чину и где Вас је затекао рат 1991. године?
Рат 1991. године ме је затекао у чину пуковника на дужности војног, ваздухопловног и поморског изасланика оружаних снага СФРЈ при амбасади СФРЈ у Москви.
ЈНА је била добра оружана сила у којој се знао ред и постојали су повољни услови за развој и напредак. Наравно, ни ЈНА, као ни много шта друго, није била идеална. Поред осталог, није се у довољној мери припремала за сценарио који је наступио 1991. године. Тежиште школовања и обуке било је на припреми одбране од спољног оружаног угрожавања земље, а не на спречавању унутрашњих сукоба. ЈНА се није распала, како наводите у питању, већ се трансформисала у Војску Југославије, што је било и нормално, имајући у виду прекомпозицију државе из СФРЈ у СРЈ.

Да ли је слично пучу генерала Јарузелског у Пољској 1981. године, војни пуч са могућим хапшењем челника неких република на последњем 14. конгресу СКЈ  могао да спаси СФРЈ?
Као прво, оно што је извео генерал Јарузелски у Пољској није био класични војни пуч, већ покушај да се смири унутрашња напетост и избегне, како се тада у пољском руководству ценило, војна интервенција других земаља Варшавског уговора (слично као у Чехословачкој 1968. године). Друго, наш случај је битно различит од пољског, јер је СФРЈ била вишенационална федерација која није била чланица ниједног војног блока. Треће, искуства војних пучева показују да нису успевали без подршке и разумевања истакнутих чинилаца међународне заједнице. Према томе, ЈНА је, технички гледано, могла да похапси одређене политичаре на том 14. конгресу или у некој другој прилици, али сматрам да то не би решило ситуацију. Можда би развој ситуације имао нешто другачији темпо и ток, али би се под утицајем разних унутрашњих и спољних фактора процес дезинтеграције земље наставио.

Недавно је преминуо последњи начелник Генералштаба ЈНА, генерал Благоје Аџић. Медији су једва испратили ту вест. Како оцењујете његову и улогу последњег генерала армије ЈНА Вељка Кадијевића у историјским догађајима 1991. године?

[restrictedarea]

Било би једноставно када би се проблем одговорности за суноврат СФРЈ могао свести само на два челна генерала. Уосталом, они су брзо отишли са дужности, а проблеми су се умножавали. Уместо анализе одговорности само те двојице генерала било би целисходније да се то време и догађаји целовито и објективно оцене, како нам се не би поновили. На пример, поред неслагања наших политичара, велику негативну улогу у распламсавању сукоба имао је и страни фактор. Чак и када су се лидери република око нечега договорили (Кутиљеров план), то је по наговору страног фактора било накнадно одбачено. То се све отвореније износи.
Сада је свима нама лако да будемо „генерали после битке“. Са ове дистанце и из садашње ситуације очигледно је да се ни поменута два генерала, као ни многи други,  нису најбоље снашли у вртлогу историјских догађаја који су задесили земљу. Сигурно је да многе објективне чињенице из тог времена, које су утицале на војни врх, још увек нису доступне јавности. Међутим, из онога што је познато, сасвим сигурно је да су они покушавали да утицајем на политичаре примире ситуацију. Испало је, међутим, да су чиниоци (политичари) којима су инструменти требало да буду преговори подстицали  сукобе, а они којима је „алат“ била оружана сила (војници) инсистирали су на мирном расплету кризе. И то је својеврстан апсурд догађања на нашим просторима.

Зар по Уставу СФРЈ дешавања у Словенији и Хрватској нису била дефинисана као „оружане побуне“ и зашто ЈНА тада није енергично реаговала, такође по уставним обавезама?
Уставом СФРЈ из 1974. године није дефинисано шта је „оружана побуна“, већ је наглашено: „Неприкосновено је и неотуђиво право и дужност народа и народности Југославије, радних људи и грађана, да штите и бране независност, суверенитет, територијалну целокупност и Уставом СФРЈ утврђено друштвено уређење СФРЈ“.  Слична надлежност дефинисана је и за Оружане снаге СФРЈ.  Као што се види,  готово идентичне надлежности су биле дефинисане за два субјекта: „народе и народности Југославије, радне људе и грађане“ и „Оружане снаге СФРЈ“. Очигледно је да се при дефинисању ових одредби тежишно  имала у виду могућа спољна агресија, а не унутрашња побуна. Проблем је настао када сви „народи и народности“ нису више желели да сачувају заједничку државу. Ангажовање само ЈНА на тим задацима (јединице Територијалне одбране већ су биле под командом република) поново би поставило на дневни ред питање својеврсног војног пуча, са свим могућим неизвесним исходом. Сложеност положаја ЈНА огледала се и у томе што раније није донета одлука да се дистанцира од СКЈ и од свих других странака, и да се искључиво бави очувањем државе, а не и одређене идеологије. Дакле, могло би се нагласити да је и у политичко-нормативним и стратегијско-доктринарним документима било одредаба које су погодовале распаду земље или нису у довољној мери јасно предвиђале механизме да се то спречи, укључујући и санкције против оних који су били носиоци тих насилних противуставних потеза.

По повратку из војнодипломатске службе из Москве средином 1994. године, постављени сте за начелника Друге (Обавештајне) управе Генералштаба Војске Југославије. Да ли је Војска Југославије имала сазнања о нападима Хрватске војске на Крајину и зашто је она тако брзо пала августа 1995. године? Зашто Војска Републике Српске није помогла Војску Републике Српске Крајине?
Војска Југославије и државни врх СРЈ, чланови Врховног савета одбране и други, имали су информације о припремама Хрватске војске за напад на Крајину. У том смислу нисмо доживели ниједно стратегијско изненађење. Међутим, и за нас у ВЈ изненађење је био слаб отпор Војске Републике Српске Крајине, пре свега за време операције „Олуја“, августа 1995. године, тим пре јер је већ постојало негативно искуство из операције „Бљесак“, маја исте године. Зашто је до тога дошло, питали смо се тада, а све до данас о томе постоје различите оцене. Једна од тих оцена се своди и на то да Војска Републике Српске није прискочила у помоћ. У то време и у Републици Српској је била тешка ситуација, тако да је питање да ли је објективно могла да суштински помогне Крајини, поготово и због тога јер је Хрватска имала значајну страну подршку. Из овог сукоба може се извући значајна стратегијско-доктринарна поука: без добре припреме државе, војске и народа и поузданог савезника, тешко је,  чак и немогуће, успешно водити рат, па макар он био и чисто одбрамбени.

Јануара 1999. године, уочи сукоба са НАТО-ом, враћени сте на место начелника Обавештајне управе. То је време ескалације терористичких напада ОВК на Косову и Метохији, НАТО агресије, рата у којем активно учествујете…
Рад у обавештајној служби увек је сложен и захтева пуно ангажовање, а у току рата, посебно онаквог какав је нашу земљу задесио 1999. године, моје колеге и ја настојали смо да војном и државном руководству обезбедимо релевантне информације за доношење одлука. Сада су све те информације у Хагу и у одређеној мери доступне су јавности. За време сведочења подсетио сам се на њихов садржај, и могу да кажем да су биле веома добре. Уосталом, у земљама које су нас напале ценили су да је наша служба, по својим информацијама и аналитици, била четврта на свету. Колико су политичари уважавали податке које смо им достављали, тада нисмо имали времена да о томе мислимо, већ смо се максимално трудили да информација буде што више и да буду поуздане.

Медији су спекулисали да су тада преко Вас ишли сви контакти са Русима. Да ли су Руси стварно могли да нам помогну или било ко други? Да смо имали спремне МИГ-ове 29, ракетне системе С-300, да ли бисмо боље прошли у рату против НАТО снага?
Тачно је да је преко Обавештајне управе ишла конспиративна комуникација која се односила на војску, из простог разлога што смо једино ми за такав посао имали техничке могућности.
Да ли су Руси или неко други стварно могли да нам помогну, то је питање које се са оправдањем и данас поставља. Јасно је да су Руси и многи други могли да нам више помогну. Неповољна околност је била та што се Русија и сама суочавала са великим проблемима у време Јељцина, и судбина наше земље није им била у првом плану. Са наше стране такође је било контроверзних ставова, од тога „да је Русија мајка која може све“, па до тврдњи да не може суштински да нам помогне. Обе крајности су нам наносиле штету. Србији није било у интересу да, на пример, ради наших проблема дође до директних сукоба између Русије и САД-а. Најбоља помоћ и Руса, и Американаца, и других, била би да су инсистирали да се проблеми реше цивилизованим путем – преговорима, а не бруталним ратом. Зашто до тога није дошло, то је суштинско питање и такође веома важна поука, која мора да нађе место у нашим стратегијско-доктринарним документима и политичкој пракси. Тим пре, јер се сада појављују накнадне оцене рата 1999. године (Талбот, Вимер, Кларк), које потврђују, на пример, оно што смо ми и тада износили, да до рата није дошло ради заштите судбине Албанаца већ из сасвим других разлога. Изгледа да је код неких људи прорадила савест.

Учествовали сте у преговорима са НАТО-ом у Куманову јуна 1999. године. Шта је Кумановски споразум значио за Војску Југославије, али и СРЈ – капитулацију или нешто друго?
Интересантно је да медији перманентно више пажње посвећују Кумановском споразуму, него ономе што му је претходило: а то су одлуке Народне скупштине Републике Србије и Владе СРЈ о прихватању документа који су донели Ахтисари и Черномирдин. На преговорима са КФОР-ом код Куманова разговарало се само о техничким детаљима спровођења тог плана. Војнотехнички споразум од 9. јуна 1999. године значио је повратак у мирнодопско стање за ВЈ и за грађане СРЈ. Ни по својој суштини, ни по симболичким обележјима преговори нису били предаја или капитулација (није ни поменуто, на пример, остављање оружја, слободно смо стављали примедбе на понуђени текст, од којих су многе прихваћене, преговори су трајали три дана, нисмо хтели да прихватимо споразум без Резолуције СБ УН) . Да су ти преговори и личили на предају, у том послу сигурно не бих учествовао, а убеђен сам ни остале колеге. Било би добро да „стручњаци“ који сада критикују Војнотехнички споразум, чије су странке у Народној скупштини гласале да се прихвати понуђени документ, размисле да ли је постојала боља алтернатива у ситуацији у каквој се земља тада налазила. Сваком разумном и тада и сада је јасно да тај споразум није био благодет за нашу земљу. То се пре свега односило на чињеницу да су наша војска и полиција, а са њима и знатан део неалбанског народа, претежно Срба, напустили Косово и Метохију. После споразума имао сам на стотине разговора са представницима земаља које су учествовале у нападу на СРЈ и интересантно је да нико, баш нико од њих није говорио о томе да смо ми поражени, а капитулација  није ни поменута. У условима у којима се водио рат, а поготово имајући у виду однос снага, говорити о категоријама победе и пораза чак је непримерено.

Онда је дошао 5. октобар 2000. године. Данас се поуздано зна колико новца и друге помоћи су ДОС и „Отпор“ добили из иностранства за свргавање Милошевића. Запаљена је Скупштина. Војска и полиција нису реаговале. Нико није одговарао за вандалски чин?
Паљење Скупштине, једног од националних симбола посебног значаја, као грађанина веома ме је погодило. То није смело да се догоди. Ради се заиста о непримереном чину, који је забележен још у Немачкој (паљење Рајхстага) и у Русији (напад на „Бели дом“). Мислим да нема сумње да се ради о кривичном делу. Постоје снимци оних који су износили разне ствари из тог здања. Да ли ће неко за то одговарати, не знам, али мислим да би покретањем поступка држава показала да држи до достојанства и правног поретка.

Тим Маршал је у својој књизи „Игра сенки“ оптужио војне службе безбедности, и стране и наше, за пуч 2000. године. Ваш коментар?
Ту књигу нисам читао, па ми није познато како је Тим Маршал то објаснио. Што се тиче наших војних служби, више сам него сигуран да су то чисте инсинуације. Био сам на челу једне наше службе у то време (Обавештајна управа). Нисмо се уопште бавили унутрашњим превирањима, лично нисам познавао никога од 18 лидера ДОС-а, изузев генерала у пензији Перишића и Обрадовића. Ни са ким од њих нисмо имали никакве контакте. У то време били смо оптерећени праћењем активности НАТО-а у окружењу, било је и информација о могућем убацивању неких група са простора Босне и Херцеговине, протурале су се информације о могућим нападима на касарне итд. Убеђен сам да се и генерал Ђаковић, тада начелник Управе безбедности, бавио својим професионалним обавезама, а не организовањем некаквих протеста тадашње опозиције. Интересантно је да те оптужбе на рачун Војске иду од тога да смо бранили Милошевића, па до инсинуација да смо организовали протесте. Војска је најбоље своју улогу у тим догађајима одиграла тако што се није мешала у политичке, међустраначке борбе. Овде се није радило о преласку на ову или ону страну. Да је било иницијатива, на пример, да се бране припадници ДОС-а од евентуалних напада представника странака на власти, сигуран сам да ни тада војска не би интервенисала. Ни данас не могу да разумем оне који жале што тенкови нису изашли на улице, као да је некоме жао што није потекла крв наших грађана, што није дошло до „6. октобра“, односно обрачуна са претходним режимом. Демократију би требало схватати, пре свега, као могућност слободног избора, а не ангажовања силе да се неко очува на власти или да се други тим методама доведе на власт. Пуно је историјских примера да таква власт није била дугог века.

Адмирал Грегори Џонсон, командант јужног крила НАТО-а, изнео Вам је 2003. године  да су били спремни да интервенишу 5. октобра.
Тачно је да сам о томе разговарао са адмиралом Џонсоном, али он ми није рекао да су били спремни да интервенишу, већ само да су подигли мере приправности, што смо ми и сами на време открили. Од приправности до интервенције неке војске понекад је веома дуг пут. Врло често се такве мере предузимају ради разноврсних видова притисака, и то је нама било сасвим  јасно. Мислим да смо сви сагласни са оценом да је најбоља варијанта што НАТО није интервенисао.

Медији су писали да сте 2003. године имали жесток сукоб са тадашњим министром одбране Борисом Тадићем. Зашто?
И у овом случају медији су претерали. Није се радило о „жестоком сукобу“ већ о  неспоразуму, пре свега када се радило о покушајима да се генерали и други масовно одстрањују из Војске. Залагао сам се за законитост и супротстављао се неаргументованим инсинуацијама о томе да су генерали „Милошевићевци“, да су против реформе итд. Нисам сусрео ниједног припадника Војске који би био против реформе, под условом да се под процесом подразумева настојање да се Војска подигне на виши ниво оперативне и функционалне способности. Да генерали и други официри нису Милошевићеви, Коштуничини, Тадићеви, нити било чији други, показује и чињеница што се после одласка у пензију само неколико њих учланило у странке тих и других лидера.

Крајем јуна 2003. године ухапшен је пуковник Веселин Шљиванчанин. Пре одвођења у Хаг, заједно са министром Тадићем, били сте му у посети у Централним затвору и када сте се растајали заплакали сте (по Шљиванчанину). Ваш коментар?
Пуковник Шљиванчанин је тачно пренео моју реакцију. Било ми је тешко због свих околности које су довеле до тога да наше колеге одлазе у Хаг. Познавајући пуковника Шљиванчанина као честитог човека, врсног војника и професионалца, било ми је готово невероватно да претпоставим да би он учинио дело за које је био оптужен.

Јула 2004. године тадашњи министар спољних послова Вук Драшковић тражио је смену начелника Генералштаба, односно Вас. Био је то прворазредни скандал. О чему се радило и како данас гледате на тај догађај?
И тада, и сада на то гледам на исти начин: непримерено је да се министар спољних послова и начелник Генералштаба препуцавају преко медија. Ако је Вук Драшковић имао неке примедбе, било би боље да ме је позвао, па да то у непосредном контакту разјаснимо. Не мислим да је то био „прворазредни скандал“, већ један непотребан случај на нашој јавној сцени који се могао избећи. Што се тиче моје евентуалне смене, то ми уопште не би тешко пало, јер се нисам ни отимао да дођем на ту дужност. Чланови Врховног савета одбране су одговорили Вуку Драшковићу да нема потребе да ме смењују, образлажући да добро обављам своју дужност.

Некада је ЈНА била четврта војна сила у Европи. Где је данас место наше Војске на Балкану у односу на оружане силе држава насталих из СФРЈ?
Да ли је ЈНА, како се говорило, заиста била четврта војна сила у Европи, то је тешко реално оценити. Институције, као што је војска, нажалост, једино се реално оцењују у неким оружаним сукобима. ЈНА није била у прилици да одмери своју снагу у сукобу са војском неке друге државе, што је свакако веома добро. А лоше је, то смо већ констатовали, јер је била доведена у ситуацију да покушава да примири сукобе у грађанском рату у сопственој земљи. Где је данас Војска Србије у односу на остале  војске у окружењу? Према неким квантитативним показатељима (бројно стање људства, основног наоружања, квалитет инфраструктуре, висине буџета) наша војска, у основи, не заостаје у односу на суседе. Протеклих година учињени су многи реформски напори, војска је професионализована, дошло је до битних промена у организацији. Међутим, оно што није учињено, то је техничка модернизација. Заиста је чудно да држава већ више од четврт века не може да нађе начина да се наша војска модернизује. То се посебно односи на авијацију, ракетне системе, високо софистицирана убојна средства. Срећом, сада нам не прети непосредна опасност од оружаног угрожавања, као што је било крајем деведесетих, али ситуација на Балкану није стабилна до те мере да би се могли искључити оружани конфликти у наредном периоду. А војска се не гради када предстоји њено ангажовање, већ то мора да буде сталан и плански задатак државе. Наравно, најбоље је када војска не мора да се ангажује већ делује као фактор одвраћања, односно подршке мировним процесима. Наш кључни интерес је да не будемо увучени у евентуално неки нови оружани сукоб. Да би вршила такву улогу, војска би требало да буде на високом нивоу у сваком погледу. Сигуран сам да су колеге у Генералштабу и МО свега тога свесне, али је ипак на потезу држава.

Зашто нико из СРЈ, СЦГ, а ни из Републике Србије није званично затражио повратак наше војске и полиције на КиМ у складу са Резолуцијом СБ УН 1244? Где се та прича загубила и шта сте Ви лично радили у вези са тим питањем?
Прича о повратку одређеног броја наших војника и полицајаца на КиМ није се загубила; она је, рекао бих, и данас актуелна, са становишта ослонца на међународни документ какав је поменута резолуција. Друго је питање колико би то сада све било реално. Као начелник Генералштаба имао сам много сусрета са командантима КФОР-а (генерали Џексон, Валентин, Мини, Камерхоф) и редовно се једно од питања које сам покретао односило и на повратак наше војске и полиције на КиМ. Увек сам добијао исти одговор: тачно је да то пише у Резолуцији 1244, али то је политичко питање и требало би да се покрене тим каналима. О разговорима са наведеним командантима редовно сам сачињавао извештаје и достављао их надлежним државним органима. Да ли су они покретали то код надлежних међународних фактора, не знам. Војска је својевремено  имала припремљен и посебан одред војника за тај задатак (реч је о Трећем косовском одреду специјалне намене, који је Генералштаб формирао крајем 2000. године). У сваком случају, остаје чињеница да за готово тринаест година наша држава није успела да се избори чак ни за оно што пише у међународном документу. То у значајној мери указује на слабости наше дипломатије, али и на двоструке стандарде у тумачењу усвојених докумената, што је све чешћа пракса у међународним односима која се готово редовно неповољно одражава на мање земље.

Морам, на крају,  као психолог да Вас питам о антрополошкој, етнопсихолошкој слици српског војника, али и српског народа. У XX веку Србија се суочавала са готово свим највећим и војно најјачим силама Европе и света које су имале претензије према нама. Да ли су Срби као војници, али и народ, најпоноснији и најхрабрији, али и аутодеструктивни, истовремено?
Ваљан одговор на ово питање захтевао би, прво, мултидисциплинарно истраживање, а онда и једну обимну студију. Ипак, покушаћу да одговорим у духу онога шта о тим питањима разговарам са студентима на Академији за дипломатију и безбедност. За све наше невоље у прошлости студенти готово у један глас окривљују неадекватан ниво наше интелектуалне и посебно политичке елите. Са своје стране додао бих и вишедеценијски недостатак националне стратегије или визије за много година унапред.  Србија је можда једина земља у свету која се само у једном веку, тачније за 87 година,  суочавала са тако великим изазовима као што је сукоб са највећим силама свога времена (Турска 1912, Аустро-угарска 1914, Немачка 1941, у одређеном смислу и СССР 1948. и НАТО на челу са САД-ом 1999. године). У просеку, сваких 17 година по један велики сукоб. Ако се узме у обзир да  у демографском смислу на једну генерацију отпада 30 година, онда је лако израчунати да у просеку  ниједна генерација на овим просторима није била поштеђена неког облика ратног сукоба. То су застрашујуће чињенице које захтевају озбиљне анализе. Нажалост, те анализе су изостале. Најчешће се одговорност за неки сукоб пребацивала на претходну владајућу гарнитуру, страни фактор, геополитичку чињеницу о положају Србије на Балкану („кућа насред пута“), а повремено се појаве и нека објашњења под утицајем разних митова. Тачне су оцене да су Срби и поносан и храбар народ, а да ли у нашем понашању има и елемената аутодеструкције, како стоји у питању, нисам сигуран. Ни српски војници, ни грађани нису склони ратовању и неразумним сукобима. Ратови су нам били наметани.
Историја показује да је у нашем народу увек било разумних људи који су схватали епоху у којој живе, све предности, али и недостатке нашег положаја, односно разумели су геополитички код земље. Друго је питање, међутим, колико су такви људи имали утицаја. Ево и сада, у предизборно време, видимо много нереалних обећања, својеврсне демагогије, али у наступима странака има и неких добрих идеја. Рекао бих да још више добрих идеја има ван странака. Када би се сва та памет, снага и добра воља ујединили, сигурно би се за Србију  пронашао добар пут у будућност. Није наш народ ни малолетан, ни малоуман, држава има и материјалних ресурса за пристојан живот. Али, Србија нема времена за авантуристичке експерименте,  за „промене ради промена“. Нужно је да све промене буду добро утемељене и да дају позитивне резултате. Нажалост, видели смо да је било промена које су доносиле тешке последице по државу и њене грађане. Постоји једна добра пословица, кажу да је изворно кинеска, која гласи: „Узалуд журите, ако сте на погрешном путу!“ Србија више нема право да буде на погрешном путу. А да је  могуће пронаћи прави пут, више сам него сигуран.

[/restrictedarea]