Почетна / Други пишу / Барикаде бране Србију

Барикаде бране Србију

Уочи српских избора дописници Гласа Русије боравили су у северним општинама Косова и Метохије, покрајине која безобзира на комплименте САД и ЕУ, после једностраног проглашења независности, наставља да борави у експлозивном стању.

Барикаде на северу Косова појавиле су се на лето 2011. године, пошто су приштинске власти покушале да преузму контролу над тим делом покрајине, а међународне мисије, мада се о томе, разуме се, нигде није директно говорило, почеле су да им у томе помажу. Срби су одговорили масовним протестним акцијама и барикадама, које су по мишљењу дела међународне заједнице ометале слободу кретања, а у ствари су ометале реализацију сценарија примене силе.

Тада су медији радо рапортовали о рањеним војницима КФОР-а, али су заборављали на примерну оуржја против цивила. Или на случајеве када је немачки контигент мисије НАТО-а отоврено лагао, уверавајући да на прелазима нема приштинских цариника. Или на антихуманитерне поступке када НАТО није пустио хитнупомоћ која је возила Србина у једну од болница у централном делу земље. После многобројних инцидената на северу Косова први заменик председника Савета федрације Александар Торшин истакао је да се КФОР понаша као џелат.

Један врло угледан руски дипломата у неформалној атмосфери једном је рекао да је Запад рачунао да су све те барикаде неозбиљне и да ће временом ентузијазам косовских Срба угаснути, а ако не, онда ће их зима охладити. У пракси је све испало другачије, и сада, после 9 месеци протеста, може се рећи да су стране постигле крхки, али ипак компромис. Барикаде су негде остале, негде више личе на импровизоване контролне пунктове: људи дежурају по сменама, спремни су да дају сигнал осталима у случају да се поново појаве приштински специјалци и прате аутомобиле Еулекса, који се сада крећу по северном Косову у ограниченом броју.

Највећа барикада коју су видели извештачи Гласа Русије налази се у Косовској Митровици, она је потпуно преградила мост који спаја два дела града, и којим ипак прелазе људи: Албанци из јужне Митровице који живе у мешовитим кварталима у северној. На једној од ограда су графити – Барикаде бране Србију.

У међувремену извештачи иду у још једну спрску општину Зубин Поток. Морају да праве завијутак планинским путем. Постоји краћи пут, али он води преко територија насељених Албанцима, што значи да је за српски комби пролаз ту забрањен.

У најнапетијим тренуцима сукоба председник општине Зубин Поток Славиша Ристић, као и други лидери општина, био је на барикадама заједно са локалним становницима. Многима је остало у сећању како је у једном врло напетом тренутку, после краћег обраћања окупљенима, Славиша Ристић рекао – а сада нека поново свира музика – и пустили су српске песме. Али сада је председник општине необично озбиљан.

 

Север Косова се оптужује од стране међународне заједнице, од стране Приштине. Наводно на северу Косова не постоји слобода кретања, што просто по мени није истина. Ја мислим да много више слободе кретања има на северу Косова него што је има у оним деловима Косова, где живе искључиво Албанци. То показују и догађаји последњих месец дана, где имамо низ примера да су Срби нападнути. Неки од њих, нажалост, и убијани. Вероватно они које тврде да не постоји слобода кретања на северу Косова, мисле на тај спор, који српско становништво има са мисијом ЕУЛЕКС. Овде се не ради о томе да су Срби са севера против права ЕУЛЕКСа, односно њихових службеника да се слободно крећу путевима на север Косова. Довољно је било да ЕУЛЕКС да само практично једну изјаву да ће остати статусно неутралан, да неће превозити и да неће асистирати и помагати такозваним косовским институцијама на прелазима 1 и 31. То би  било довољно да им локално становништво, које нема поверења, једноставно омогући да они могу да се крећу. Међутим, ево прошло је девет месеци од тих проблема из јула прошле године. А од ЕУЛЕКСа немамо нити покушаја да они заузму некакав  неутралан став према овом питању. Они једноставно сматрају да је њихов мандат да помогну Приштини да направи своје границе на Јарињу и Брњаку. 

 

Лидери северних општина стало се налазе у дијалогу и са руководством КФОР-а, мада како признаје Славиша Ристић, разговор иде тешко:

 

Последње време, нарочито од јула месеца прошле године, војницима КФОРа стиче се утисак да више не управља чак и НАТО, већ владе појединих земаља. Дакле, ако су у питању амерички војници, америчка влада директно издаје команду, ако су у питању  немачки војници, Бундестаг даје команду. У зависности од интереса тих појединих земаља, такве су одлуке, такво је и понашање КФОРа, што је, заиста, недопустиво. Не можемо говорити о никаквој мировној мисији УН, када говоримо о КФОРу.  Пре свега, доживљавамо те војнике као окупациону силу. Ми стално истичемо ту обавезу КФОРа да су они једина званична легална војна сила на Косову, која је задужена за безбедност. Међутим, на терену ми имамо потпуно другачију ситуацију, где они покушавају да ту своју надлежност пребаце на Приштину. Вероватно, они размишљају   у будућности да пребаце и на њихову такозвану војску. Имамо, рецимо, ситуацију, где нам КФОР каже да уколико Приштинска полиција, специјална јединица РОСУ, крене на север,  ми немамо мандат да их у томе спречимо.  Како можемо говорити о КФОРу као  мисији, која је ту задужена за безбедност. Имамо ситуацију која се дешавала последњих неколико дана, када су наоружани албански цивили у општини Лепосавић долазили тамо  и уклањали као неке барикаде, и то у присуству војника КФОРа, у присуству пољских војника. И једни поред других су стајали пољски војници и наоружани албански цивили, бивши терористи, бивши припадници ОВК. 

 

Барикада у селу Зупче на територији општине Зубин Поток позната је макар по отме што једном овдашњи Срби нису пустили команданта КФОР-а Древса и замениак шефа ЕУлекса Спаркса пошто последњи није могао да да гаранције да његови потчињени неће пружати логистичку подршку приштинским цариницима и граничарима.

Сада је овде више или мање мирно. Група Срба седи испод настрешнице поред пута. Нашу причу да смо новинари из Русије прихватају опрезно. Знаш, овде су разни случајеви били и како се све нису представљали. Кад смо им показали новинарску легитимацију Гласа Русије дежурни су одмах попустили, пристали да говоре, али моле да се не снима, зато што су људе на барикадама својевремено довољно наснимали преставници КФОР-а – зашто, не зна се, али очигледно не за породичне албуме.

Како говори Срђан Вучинић, Ми смо овде ради очувања суверенитета Србије на овој територији. Многи проводе на дежурству већи део слободног времена.

 

Да није васпитана као што јесте моја породица би се, вероватно, одрекла од мене због сталног одсуства. Кажем, ако радим на послу око осам сати, па онда дођем још осам,  десет, понекад дванаест, а понекад и 24 часа проведем овде, вероватно би се породица логично одрекла од мене, јер не успевам да одрадим ни најосновније породичне обавезе. Међутим, свесни су ситуације, у којој се налазимо, и не само ме подржавају, него су изузетно срећни и поносни, што могу да на било који начин да пруже подршку нашим сталним напорима да опстанемо на овим просторима, јер је моја породица свесна да нема ни другу кућу, ни другу државу, него ону коју имају овде, на северу Косова. 

 

На питање колико још намеравају да остану овде, следи врло одређен одговор.

 

Докле год то буде потребно. Ми смо свесни ситуације, у којој се налазимо. Ове године смо хтели да славимо 100 година слободе од Османлијског ропства. Нажалост, кроз тих сто година смо још пар пута били поробљавани. Онда су се десиле најновије окупације 1999. године. Тако да ми нисмо успели да саставимо у континуитету никад више од двадесетак година мирног и стабилног живота.  И због тога Вам кажем  ако смо већ кроз векове успели да опстанемо тамо где јесмо,  сигурно да ћемо и вековима успети да одржимо свој континуитет пре свега битисања на овим просторима. А како ће већ да се живи, колико ће да нам буде тешко, то нас више не оптерећује. Ми имамо свети циљ, који је везан за дух српства и православља. 

 

Пробајте да осетите какав је овде ваздух, говори возач Петко док се возимо поред мешовитих квартова у северном делу Косовске Митровице. Сам је он после 1999. године био приморан да оде са Косова, затим се вратио, живи у централном делу покрајине, у добрим је односима са суседима Албанцима, и поред свега осталог бави се пољопривредом. Али кад говори о ваздуху уопште нема у виду свежину прелепе косовске природе.

 

Према неким информацијама, већ од јуна од косовских Срба који пролазе кроз северне прелазе почеће да траже документа „републике Косово“. Многи са Косова говоре да Приштина неће напустити покушаје да преузме под контролу север покрајине, између осталог ни силом. Како говори један одвашњи становник, Желимо да живимо у миру, али ако се наше породице нађу у опасности… Ми смо жива бића, зато ћемо морати да се бранимо.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *