Почетна / Други пишу / Александар ПАВИЋ: Српски избори – хаос пренет и на „алтернативну“ понуду

Александар ПАВИЋ: Српски избори – хаос пренет и на „алтернативну“ понуду

Један од учесника парламентарних избора у Србији, тј. последња од 18 одобрених изборних листа, биће и НОПО – „Ниједан од понуђених одговора“, странка која је успела да се региструје као „странка влашке националне мањине“, па затим и буде одобрена од стране Републичке изборне комисије за учествовање на парламентарним изборима – иако, по сопственом признању, заправо и није странка Влаха, нити се бави њиховим проблемима у свом програму. Ова странка је изворно (2008.) основана са амбицијом да мења политички систем у Србији, учини га „персонализованим“ и отвореним за лакше учествовање и утицај обичних грађана. Како пише на сајту НОПО:

„Лоша власт и лоша опозиција у Скупштини су последице лошег изборног система и лоших правних прописа који уређују оснивање и финансирање политичких странака, изборе јавних тужилаца и судија, систематизацију рада и начин запошљавања у државној и локалној администрацији, као и руковођење јавним предузећима.“

НОПО се регистровао као мањинска странка ради избегавања плаћања разних такси које укупно износе око 2.600.000 динара (око 26.000 евра), што је прескупо за практично све оне који се преко политике нису обогатили. Још једна кључна погодност коју НОПО ужива као „мањинска странка“ је што, уместо изборног прага од 5% (око 200.000 гласова), за њега је изборни праг 0,4%, или око 16.000 гласова, у зависности од излазности на предстојећим изборима 6. маја. Уз све то – НОПО сада има неку врсту „нефер“ предности над осталим учесницима изборног процеса: 1) за разлику од осталих регуларних странака, треба му бар десетоструко мање гласова да би прешао цензус и имао посланика у новом сазиву скупштине; 2) осим што је морао да плати много мањи износ за регистрацију од осталих редовних учесника избора, НОПО-у треба и много мање новца за пропагандне активности, јер је изборна база коју мора да анимира бар десетоструко мања од базе његових конкурената; 3) у поређењу са осталим, истинским мањинским странкама, НОПО ће имати потенцијално много већу бирачку базу, с обзиром да се обраћа општем, а не суженом, мањинском бирачком телу.

Оно што је НОПО ставило на мапу и практично му омогућило да скупи довољан број потписа да пријави кандидатуру за парламентарне изборе је подршка коју је добио од главног уредника портала Нова српска политичка мисао, Ђорђа Вукадиновића. Користећи посећеност сајта НСПМ, као и приступ мас-медијима који има, Вукадиновић је средином априла обзнанио своје учешће на изборној листи НОПО. Првобитно је најављен као „носилац листе“, да би накнадно променио мишљење, тако да је сада други на листи, иза председника странке, Николе Тулимировића.

Шта је овде битно? То што је уредник једног од најпознатијих аналитичких медија у Србији током протекле деценије решио да уђе у политику на овако „специфичан“ начин. Наравно, само улажење у политику не може да буде ни спорно ни забрањено било ком појединцу. Штавише, то је нешто што би требало да буде најнормалнија ствар на свету. Оно што је овде занимљиво је да је један у јавном мњењу етаблирани аналитичар решио да, по сопственим речима, делује „субверзивно“ према садашњем политичком систему – свесно се кандидујући на изборима на листи странке која је свесно и намерно извргла руглу цео концепт мањинских странака и њиховог посебног, фаворизованог положаја у изборном систему Србије, тако извргавајући руглу и свеукупни изборни систем.

Неки посматрачи су врло подозриви према целом овом подухвату, постављајући питање како је могуће да у систему у којем је приступ власти и институцијама од суштинске важности за његов опстанак појава као НОПО „прође“ проверу институција попут Републичке изборне комисије или Министарства за људска и мањинска права. Према тим посматрачима, самим начином на који му је дозвољено да на „мала врата“ уђе на сцену, и то уз помоћ некога ко има приступ контролисаним режимским медијима, а да у том процесу постане опција коју је могуће заокружити као и све друге, НОПО је заправо већ постао „ЈОПО“ – само још Један од понуђених одговора – и тиме поништио филозофску базу сопственог постојања, а и довео у питање свој кредибилитет као истинске „алтернативе“ постојећем поретку.

Наравно, има и респектабилних коментатора који сматрају да је ово што НОПО и Вукадиновић раде „права ствар“, хвалећи их што су нашли „рупу у закону“ преко које им је омогућено да на мала врата и „на јефтино“ уђу у изборну трку и неправедно конципирани политички систем, са добрим изгледима да имају бар једног народног посланика у новом скупштинском сазиву. Сам Вукадиновић каже за НОПО да је „ово нека врста њиховог маневра да заобиђу и изиграју овај партократски систем и механизам који омогућава учешће на изборима само великим и богатим играчима“.

Нема дилеме, постојећи Закон о политичким странкама, као и начин прављења (затворених) изборних листа су дефинитивно рестриктивни и направљени по мери садашњег страначког картела у Србији, који бира народне посланике по свом нахођењу и нуди их гласачком телу по принципу „узми или остави“. С друге стране, степен безакоња у Србији је такав да се чини да они који настоје да се држе закона пре личе на будале или непоправљиве наивце него на криминалце, тако да је обичан свет склон да аплаудира сваком за кога сматра (оправдано или не) да је „доскочио“ садашњем политичком естаблишменту – па тако и пројекту као што је НОПО.

Такође занимљиво је то што Вукадиновић, као главни разлог свог НОПО ангажмана наводи чињеницу да је та странка подржала његову „Иницијативу за спас Србије“, документ од 20 тачака који, између осталог захтева да се што хитније распише референдум о приступању НАТО и ЕУ, да се у кривични закон унесу казнене одредбе против пропагирања сецесионизма, издаје и окупације земље, обавезно тестирање на дрогу за министре, посланике и одборнике, обавезно коришћење ћириличног писма од стране државних институција, смањење броја посланика на 150, итд.

Дакле, имамо ситуацију у којој један од „мејнстрим“ политичких аналитичара у Србији свесно подржава снагу која отворено каже да „изиграва“ „партократски“ систем и његов изборни механизам, која према том систему делује „субверзивно“, па чак и „робинхудовски“, против којег покреће нешто што сматра да је „нека врста грађанске иницијативе и протеста против постојећег политичког система и естаблишмента“. Ако НОПО добије довољно гласова и омогући Вукадиновићу да постане народни посланик, онда ће очигледно његова каријера политичког аналитичара бар неко време бити „замрзнута“. Међутим, чак и ако не буде постао народни посланик, тешко да ће Вукадиновић моћи да ради свој аналитичарски посао на исти начин као и досад, у садашњој констелацији политичких снага. Јер, тешко је замислити ситуацију у којој он, нпр. интервјуише неког политичара-припадника исте оне „партократије“ за коју сматра да треба „изиграти“, а да то ради са становишта било какве „објективности“, тј. да не помене чињеницу да је његов саговорник део „партократије“ и извргне га критици на тој основи. Или, пак, да настави да ради, као да се ништа није десило, истраживања јавног мњења за припаднике система који он сам квалификује као „олигархичан“, или за организације и појединце за које сматра да су „од политике направили бизнис“. То јест – није ништа немогуће, јер у данашњој Србији се чини да је све дозвољено – али би све то деловало крајње неубедљиво и било подложно додатном подозрењу и критици.

Још једна занимљивост везана за појављивање НОПО је и чињеница да су они постали конкурент још једној организацији која се побунила против постојеће политичке расподеле у Србији – НВО „Двери“, која на изборе излази као група грађана са називом „Покрет за живот Србије“. Једна од основних изборних тема Двери је да су и власт и опозиција заправо „исти“, и да је појава Двери на изборима заправо први пут да се у последњих 20-ак година на политичкој сцени појавила истински нова снага. За разлику од НОПО, међутим, Двери су прихватиле правила игре осталих странака, тј. нису се регистровали као лажна мањинска странка, тако да за њих важи цензус од 5%.

Спољни посматрач би се вероватно запитао зашто НОПО и Двери нису удружили снаге, тј.зашто НОПО није пробао да направи договор са Дверима, с обзиром да обоје бар декларативно циљају на суштински исту ствар – разбијање садашњег страначког монопола на политички живот у Србији. Ово питање је поготово релевантно с обзиром на чињеницу да су Вукадиновић, тј. НСПМ, и Двери претходно имали релативно коректну сарадњу, и да су се углавном налазили на истој страни кључних питања, као што су противљење државоликом статуту Аутономне покрајине Војводине, одржавању геј-параде у Београду, изгласавању самооптужујуће Декларације о Сребреници у српском парламенту, итд. Да ли је опет реч о „српском синдрому“, по којем нико не може ни са ким јер сви желе да буду први (или, у црногорској верзији – бар „први до првог“), или о нечем другом? Читајући Вукадиновићева образложења, испада да је НОПО био једини који је прихватио његову Иницијативу за спас Србије. С друге стране, извори из Двери тврде да им тако нешто од стране Вукадиновића или НСПМ никада није понуђено, већ да су се неформални састанци – којих је, ипак, било у времену око расписивања избора више бавили питањима везаним за изборну листу и начин појављивања на њој.

Разлог зашто ово питање заслужује претрес лежи у томе што се лако може десити да НОПО добије гласове незадовољних досадашњом политичком понудом – а који би иначе отишли Дверима. Истина је да би НОПО, ако пређе „мањински праг“, имао прилике да своје идеје заступа у новом скупштинском сазиву. С друге стране, гласови које би добио би можда спречили Двери да пређу десетоструко виши цензус од 5%. То би значило да је један „анти-естаблишмент“ покрет жестоко фаворизован у односу на други, и многи гласачи Двери би могли природно да сматрају да им је учињена неправда – а и да буду подозриви, оправдано или не, према правим намерама НОПО. И није реч само о томе, већ и о чињеници да би, ако би Двери завршиле релативно близу изборног цензуса, то значило да је можда чак и преко сто хиљада „анти-естаблишмент“ гласова практично било бачено – што највише одговара садашњој власти.

Оно што је сасвим сигурно је следеће – не само да постојеће опозиционе странке нису успеле – а ни показале било какво занимање за то – да створе јединствен фронт против власти за коју се слажу да је вероватно најгора у српској историји – већ се, из разних разлога, није успело ни у томе да бар „анти-естаблишмент“ снаге наступе у јединственом фронту. Неки то приписују већ традиционалном и добро уходаном раду тајних служби – и страних и (марионетских) домаћих, други властољубљу које су укоренило у све поре домаћег политичког живота, трећи општој клими међусобног неповерења која је завладала… Међутим, као и у спорту, у политици се „пишу“ само резултати. А они су тренутно поражавајући када је реч о српској политичкој сцени. Постоји власт која је уплашена од губитка на изборима и спремна на све, опозиционе странке које су међусобно неповерљиве – док чак и они који су незадовољни и једнима и другима нису у стању, из разлога који се не могу до краја аргументовано разобличити, да наступају јединствено.

Србија дакле улази у вајмарски сценарио.Пост-изборни период обиловаће све већом нестабилношћу – и због описане кризе политичког система и његових главних чинилаца, и због економске кризе која ће се тек заоштрити, и због најава даље дестабилизације Косова и Метохије, Војводине, Босне и Херцеговине. Можда је утеха у томе да, ко год дође на власт после 6. маја, неће на њој предуго остати, јер ће надолазећи проблеми једноставно бити несавладиви. Но, то ће бити утеха тек ако се та чињеница коначно искористи у правцу грађења озбиљне алтернативе постојећем систему пост-петооктобарске Србије, који се незаустављиво руши.

Извор: „Фонд стратешке културе“ (srb.fondsk.ru)

5 коментара

  1. добар текст господина Павића; међутим, мислим да је неопходно расправити неке ситнице…Идемо редом:
    НОПО је искористио лоша законска решења и на мала врата ушао у конкуренцију за Скупштину…
    Аутор тврди да је постојеће решење лоше, да фаворизује „велике“ странке (без обзира на то како су дошле до „првог милиона), а истовремено се мршти на политичку странку (за коју и сам каже да је основана са циљем да мења лош изборни закон – између осталог) koja je успела да пронађе рупу у закону. Да појасним:
    Када би доносиоци закона били у стању да донесу законе које није могуће релативизовати живели бисмо у идеалном друштву; на пример – ко не поштује закон о финансирању странака кажњава се тако што му држава брише странку из регистра а њему забрањује да се бави политиком. Али, такво решење се вероватно не би допало етаблираним странкама (без обзира на то како су дошле до „првог милиона“), неким новима које мисле да је дошло време да капитализују своје богато антирежимско деловање, а највише би погодило једну професију – адвокате. Они би могли да затворе своје канцеларије и потраже други начин да зараде хлеб насушни… У друштву које би функционисало на описани начин – не би постојале олакшавајуће околности за окривљеног, између осталог и зато што нико не би успео да их нађе и представи суду – осим самог оптуженог, који је у својеврсном сукобу интереса, па има смањен кредибилитет.
    Уосталом – ни судови нам не требају… Програмери би без проблема направили софтвер који би обрађивао податке о извршеном делу, препознао закон који се бави том тематиком и одредио санкцију.
    На пример, једна политичка организација у свој програм убаци да ће тражити квалитетне, поштене и стручне људе које ће кандидовати за државне функције – а онда се испостави да таквих људи нема у држави, или ако их и има – сви су чланови руководства те организације. Компјутер и његов „ригидни“ софтвер би препознали превару симпатизера, не би било браниоца да објасни да су и кандидати „квалитетни, стручни и поштени“, да се оно из програма од самог почетка управо на њих и односило – и брисали би ту организацију из Регистра, док би њени руководиоци завршили политичАРСКУ каријеру. Јер не би било суда коме би правници склони тој организацији могли да изложе околности које јој иду на руку.
    Дакле, таква супозиција је нереална, никад није и никад неће (надам се) бити реализована, а странке и покрети ће и даље покушавати да изврдавају прописе који им намећу ограничења. Ако је то тако, у тексту постоји недореченост: Аутор очигледно мисли да постојећи изборни закон и прописи који га прате не ваљају. Али, они који су због таквих прописа оштећени, не смеју да покушавају да их „заобиђу“ иако то „велики“ раде свакодневно, чак постоји и професија (адвокатска) у којој се успешност мери капацитетом да се препознају и експлоатишу „рупе у закону“ !?
    Лично, противник сам било каквог фаворизовања мањина у политичком смислу; близу сам става да би теоретски по оваквом закону врло лако могло да се деси да мањине (под условом да нађу заједнички интерес) блокирају рад Парламента а самим тим и државе.
    Замислимо да се једног јутра пробудимо, НАТО покупио пинкле и отишао са Космета, Еулекс такође, а наши усрећитељи из ДС-а нас обавесте како су постигли величанствену победу, вратили Космет у уставноправне оквире Србије уз само један мали и безначајни услов који им је наметнула „међународна заједница“ – да два милиона новопечених бирача на изборима гласа по изборном закону који важи за „националне мањине“, тј. да за њих не важи цензус од 5% већ исто што и за Роме, Влахе, Египћане, Мађаре… Да ли бисмо се помирили с тим, или бисмо поново хистерично попут некад Милошевића приступили променама Устава, што би онда узрочно-последично изазвало отпор оних који губе привилегије. Питање је реторско и није потребно да се трудите око одговора;
    НОПО није учествовао у доношењу лошег законског решења и сасвим је легитимно искористити његову несавршеност ради подношења листе за предстојеће изборе. Директног кршења закона нема, јер у самом закону нигде нису наметнута ограничења припадницима српског народа да оснују странку која би се бавила заштитом права било које мањине па самим тим ни Влаха. Ако Чеда Јовановић који није геј врло гласно и агресивно заступа интересе хомосексуалиста – због чега и по ком резону се одриче право НОПО-у у коме нема Влаха, да се залаже за права те народносне мањине?
    Коначно, Они који имају дилеме у вези НОПО једноставно неће гласати за њих него за оне са којима нема непознаница, оне које добро познајемо. Па наздравље.
    Друго питање које сте покренули везано је за Ђ.Вукадиновића и његово ангажовање на листи НОПО; није ли чињеница да већ годинама коментатори по „патриотским“ порталима и форумима захтевају да се аналитичари – дакле људи који „се разумеју у политику“ – нађу начин да се у дебату укључе и на начин конкретнији од писања дугих и досадних текстова у којим је све речено и прежвакано на стотине пута. Ево, Вукадиновић се одважио да свој кредибилитет стави пред суд бирача и – изазвао нападе са обе стране политичке сцене. Сад, ако је то жртва коју он лично треба да поднесе како би се Срби (макар у нападу на њега) ујединили, мислим да му је место у историји осигурано… Али, зар вам није непријатно да се макар и на тренутак нађете на истом послу са Мишом Васићем, Татјаном Тагиров, Мирком Ђорђевићем, Петром Луковићем ? Читајући коментаре по патриотским порталима и форумима често се може видети реченица: „Ако је (име убацити по потреби) овај другосрбијаш против – ја сам за!“, што је постало такорећи опште место оних које смара да читају (дугачке и досадне) анализе, али који имају врло важан глас на изборима; зашто за нас неколицину који подржавамо НОПО само за тренутак не важи исти аршин?
    Одузимање гласова „патриотској опозицији“…
    До пре месец дана, тачније до Великог петка било је уобичајено да опозиција напада Двери као неког коме је смисао постојања да опозицији „украде“ што више гласова и тако одлучујуће помогне режиму да остане на власти. Чак постоје информације „из поузданих извора“ да лично Ђилас финансира ту организацију… Сада су се ствари унеколико промениле, сада су на тапету НОПО…
    Ако је то цена свесрпског уједињења – нека буде; али било би лепо да неко напише шта то са програмом НОПО и Иницијативом за спас Србије НСПМ није у реду. До сада смо видели једино труд екипе са Пашчаника и Е-новина. Патриотски аутори су се углавном бавили „неморалом НОПО“ који покушава да на мала врата уђе у политику, а највише им се замера што им је на листи Ђорђе Вукадиновић. Што и није неки разлог за напад, барем није најразумљивији ширем кругу читалаца.
    Управо јуче, некакав Управни суд из Београда донео је решење о поништењу листе НОПО… Наводно, неки незадовољни грађанин поднео је жалбу том (иначе ненадлежном) суду у којој је навео да НОПО није предао 10 000 правоваљаних потписа. И „суд“ је под хитно заштитио права оштећеног грађанина тако што је без позивања друге стране да се изјасни и без извођења доказа донео решење о поништењу листе.
    Синоћ у 21,30 Републичка изборна комисија је укинула решење Управног суда и вратила листу НОПО у изборну процедуру… Дакле, игранка без престанка траје, они који тврде да је НОПО странка режима која је створена ад хок да би спречила опозицију да победи – добили су још један „аргумент“ за своје тврдње, пошто се зна да РИК бира и поставља режим. Додуше, и Управни суд је орган преко кога режим управља државом али – кога брига. Све што „доказује“ оно што ја тврдим – узећу са шведског стола на коме су аргументи, оно што моје ставове доводи под сумњу – занемарићу као нешто што је смишљено да би ми замаглило перископ… Господине Павићу, ви се до сада нисте служили оваквом методологијом… Немојте ни од сада.




    0



    0
  2. e Vukadinovicu, mislila sam da si visoko moralni covek. Razocarao si veliki broj nas koji smo ti verovali. Od kada se tvoje ime vezuje za Jeremica i njegovu pomoc tvojoj NSPM preokrenuo si curak i pokazao da se ne razlikujes mnogo od ostalih prevrataca kojih u Srbiji ima da je coveku muka.
    Sve dok Srbija ne ozdravi i ne uspostavi moralne odnose medju ljudima gledacemo raznorazne Draskovice, Jovanovice a po svoj prilici i Vukadinovice.




    0



    0
  3. Ако је теже регистровати странку него учествовати на изборима, а теже је, ко што свако упућен већ зна, а неупућен може да види у Закону о политичким странкама и Закону о избору народних посланика, на рачун НОПО-а заправо не може да се баци ни једна једина замерка. Мислим да је то главни проблем и за квазилиберални режим, а не само за квазипатриоте. Иако НОПО, за разлику од Двери, нема милионе евра за кампању, нема билборде, плакате, спотове, привилегован положај у медијима, хиљаде фалсификованих потписа за локалне и председничке изборе, не бих се изнандио да НОПО освоји више гласова на парламентарним изборима. Јесте остало још неколико дана, али чуда се дешавају. И још нешто… Ако је некоме баш толико стало да се „патриотски гласови“ (гласови за квазипатриоте, прим. прев.) не расипају, ствар је проста – нека гласа за НОПО.




    0



    0
    • da vas citiram:“Разумем… Неко је рекао да Јеремић финансира НСПМ. То је довољно. То је сигурно тако, иако нема доказа“

      A gde su vam dokazi za sve ovo sto ste napisali o Dverima?

      Mozda je ovaj potez Vukadinovica legalan, ali je svakako kontraproduktivan za one kojima je dalja sudbina Srbije i Srba na srcu. Ne treba imati mensanski IQ pa shvatiti da ovo samo pomaze vladajucoj DS.




      0



      0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *