Александар Левченко: ПАТРИОТЕ АМЕРИКЕ ПРОТИВ ИМПЕРИЈЕ

„Што посејеш, то ћеш и да жњеш“ – тако гласи народна мудрост. Закон одмазде почиње неповратно да делује и у Сједињеним Америчким Државама. Кажу да тај закон делује циклично, са периодом од седам деценија. Бољшевици су се, на пример, изродили од браниоца совјетске власти у руководећи слој, који је издао Совјетски Савез. Патриотски покрет у САД, који је америчка елита на власти неговала педесетих година прошлог века као ударну снагу антикомунизма и антисовјетских акција, сада се за ту исту елиту претвара у претњу.

У САД постоји више од 800 организација, које публицисти и политиколози традиционално убрајају у Патриотски покрет, на пр. „Лига Југа“, Комитет за политичко деловање „Американци за легалну имиграцију“, Мичигенска милиција, Друштво Џона Берча, Партија Устава. Посебно је интересантна нова организација која брзо расте – „Чувари заклетве“ (“The Oath Keepers“), која у своје редове регрутује активне и бивше припаднике армије, тајних служби и полиције, а који су спремни да увек кад затреба одлучно дају заклетву да ће штитити Устав САД, уколико влада у свом раду прекорачи овлашћења која поседује.

Поменуте организације нису уједињене ни на који начин, врло су разнолике по политичким гледањима и погледима на свет, али њихови чланови (а то су стотине хиљада људи) имају много убеђења која су им заједничка, што дозвољава да се говори о извесној «патриотској доктрини». Амерички патриоти сматрају да постоји низ вредности које су свака влада САД, као и сваки становник те земље, обавезни да поштују и штите. У такве вредности најпре спада америчка искључивост (American exceptionalism).

Та специфична идеологија се заснива на томе, да су САД формиране као прва у свету земља слободних и равноправних грађана и општина; земља чији Устав ограничава мешање владе у живот њених становника и у односе међу њима. Зато је Америка, по мишљењу њених патриота, зато што је «прворођена», добила мисију да доноси слободу другим нацијама. Амерички народ, по њиховом мишљењу, може и треба да утиче на друге нације и државе само преко свог примера. Без обзира на то, за разлику од Демократске и Републиканске партије, већина организација Патриотског покрета сматра да демократија другим државама не треба силом да се утерује. Они су против мешања америчке владе у послове других држава под предлогом њихове «демократизације», и само то је довољно да буду против било какве оружане агресије чији је то циљ.

Акценат на индивидуалним правима грађана и на правима народа уопште довео је део организација Патриотског покрета дотле, да они више или мање иступају против тога да држава регулише економски живот американаца и против су пореског система у земљи, као таквог. Патриоте сматрају да су грађани САД онемогућени да контролишу начин на који новац, сакупљен од њих, троши влада. Велики део америчких патриота иступа против агресорских ратова САД ван граница земље, као и мешања Вашингтона у оружане конфликте у другим земљама. Јер је влада северноамеричких држава први пут опорезовала американце управо како би се сакупила средства за вођење Грађанског рата. Од тада огроман део пореза који се узима од народа наставља да се троши за ратове које САД води изван граница земље, док добит од одузимања туђег богатства и извршења наруџбина владе од стране војно-индустријског комплекса у земљи, остаје да се таложи у џеповима руководеће финансијско-индустријске елите.

Амерички патриоти предпостављају да агресивна политика Вашингтона у иностранству доводи до тога, да друге нације почињу да их мрзе и покушавају да им узвраћају, као што се то десило 11.09.2001.

Зато је америчка влада била принуђена да ограничава права грађана САД „у интересу националне безбедности“, а то амерички народ лишава слободе – његове главне тековине у рату против британске врховне власти. Добар део чланова Патриотског покрета осим тога сумња да је трагедија од 11.09. била организована од стране неких снага унутар владајуће елите САД како би Американце ставила под контролу „светске владе“, чије стварање заговара финансијска организација.

Из истог разлога Патриотски покрет иступа против Федералног система резерви САД. ФРС се, према мишљењу америчких патриота, претворио у монструма који не контролишу ни Конгрес, ни влада.

Многи, ако не и већина америчких патриота претпоставља да под утицајем јеврејског лобија влада често води ратове у иностранству – у интересу Израела и светског јеврејства, а не Сједињених Држава. За то морају да плаћају сви Американци. Шта више, пошто су представљали групу највећих приватних банака, чији су власници Јевреји, обзиром да је Федерални Систем Резерви формирао финансијски систем САД, то значи да је он и читаву земљу поставио под контролу међународног јеврејског капитала.

Посебан значај у Патриотском покрету даје се првим исправкама Устава, њих десет, које су познате као Декларација о правима (Bill of rights). Иницијатор Декларације је Томас Џефердсон, који је 1787. написао: „Декларација о правима је оно, што људима даје право да раде против сваке владе, заједно и појединачно, и ни једна праведна влада не треба да је склања или одлаже за разматрање.“ При том патриоти потајно схватају да Устав САД у свом оригиналу иста права даје само „белим мушкарцима који имају велику својину¹. Исправке Устава, које су изједначиле права свих грађана, сачињене су цео век после усвајања Устава и, како претпостављају патриоти, и под утицајем оних снага којима су традиционалне америчке вредности (европска култура, слободни производни рад, а не берзанске и банкарске шпекулације, хришћанска религија, јака породица, а не врзино коло содомита и тд.) биле и остале туђе.

Не мање важно и уједињујуће за патриоте је питање националног и државног суверенитета САД. Под тим они подразумевају да ни једна друга нација, држава или међународна организација не треба да њиховој земљи диктира своје услове. Зато Патриотски покрет има негативан став о учествовању САД у ОУН и другим међународним организацијама, укључујући и Светску трговинску организацију и ММФ, јер они њиховим националним владама постављају одређена ограничења и, како предпостављају патриоти, тако помажу потчињавању САД спољним снагама. Обзиром д је забринут за заштиту суверенитета своје земље Патриотски покрет пажљиво прати да се влада САД не нађе под контролом држава или организација, које су непријатељске САД-у. Некада су за такве сматрани Совјетски Савез и међународни комунистички покрет (одатле и „лов на вештице“ из времена маккартизма). Сада су у центру пажње Патриота Израелци и исламисти, међународне финансијско-индустријске групе, поборници глобализације и мултикултурализма.

Према Русији и Кини они настављају да се односе са неповерењем, плашећи се руско-кинеске алијансе против САД, али део Американаца претпоставља да су Москва и Пекинг и сами жртве завере „светске владе“, те зато у принципу могу да постану партнери америчког Патриотског покрета, уколико буду демонстрирали своју спремност да се боре са том „владом“, како би заштитиле свој државни суверенитет и национални идентитет.

Патриотски покрет има много заједничког са организацијама такозваних „белих националиста“, „белих сепаратиста“, поборника идеје надмоћи беле расе и национал-социјалиста. Таквих је у САД преко 600 (на пример „Национална алијанса“, „Амерички препород“, „Аријевске нације“, „Амерички фронт“, „Америчка нацистичка партија“, „Удружени европски Американци“ и тд.).

Скоро милион Американаца – чланова тих организација су убеђени да су њихови суграђани, који нису бели по природи, испод су дошљака из Европе по интелигенцији. При том се они позивају на истраживања америчких научника који су, као, утврдили да је коефицијент интелигенције белаца, без обзира на околности, просечно увек 10% изнад тог коефицијента код обојених сународника.

Без обзира да ли је то тачно или не, многи бели родитељи не желе да њихова деца иду у школе са децом црнаца или латиноамериканаца. Не зато што се одраслима не свиђа боја коже деце из разреда њиховог миљенчета већ зато, што се школски програми праве у односу на ниво развоја обојене деце. Као резултат – то иде на уштрб беле деце. Она губе своју главну предност када се такмиче за места у престижним универзитетима и у конкуренцији на тржишту рада уопште. Такве предности дошљака из Европе некад су биле висок степен образовања, уобичајена за Европљане тежња да се што више образују, традиционалан за европску културу и васпитање у хришћанским породицама однос према раду као основном извору благостања. Амерички систем школовања је изједначио белце са децом друге боје коже не само по правима, већ и по нивоу развоја и васпитања, што се још више осећа у условима при којима су афро- и латиноамериканци званичном политиком добили приоритет при запошљавању.

Наравно, нижа моћ за учење и асоцијално понашање становништва у боји САД може да се објасни почетном разликом у социјалном положају породица белих Американаца и оних са другом бојом коже. Та се разлика губи тек у трећој генерацији. Али – било како да било – пад нивоа образовања у САД већ је дошао до црте која прети не само националној безбедности те земље, већ и безбедности других земаља и безбедности света уопште. Како се у америчким институцијама радна места буду попуњавала „обојеним“ грађанима и белим незавршеним стручњацима тако ће у државном апарату САД падати просечан ниво професионализма. 2010.године у чланку „Од наде ка срчаности“ Збигњев Бжежински је тај проблем формулисао на следећи начин: „Како могу људи који не знају географију или историју других земаља, бар на елементарном нивоу, да схвате оне геополитичке дилеме на које Сједињене Државе стално наилазе…? …У том контексту одлуке, формулисане демагошки, постају привлачније, посебно у најтежим тренуцима“².

Тако очигледно има разлога за забринутост чланова Патриотског покрета и „белих националиста“ за судбину земље и за сопствену децу, у условима када Сједињене Даве нагло губе своју „европскост“. Бело становништво САД се са стрпљењем односило према политици вишекултурности „либераста“, све док је било у великој већини.

Сада, када је америчка „топионица“, као и у Европи, престала да „кува кашу“ од различитих култура, када су расне и етничке мањине у многим регионима земље престали да преузимају језик и начин живота исељеника из Европе, када ће се они врло брзо неизбежно претворити у већину, позиција белих Американаца ће са том истом неизбежношћу да постаје све радикалнија. Тај процес ће, осим тога, да стимулишу и хришћанске општине, које у учвршћењу позиција атеизма и ислама у САД виде претњу не толико за цркву, колико за етичке основе америчког друштва.

Зато ће Патриотски покрет у САД вероватно све више да се зближава са организацијама „белих националиста“, мада тешко да ће поћи на алијансу са национал-социјалистима, за чије је погледе карактеристично подвлачење улоге државе као панацеје од свих социјалних и економских зала. И нацисти су против повлађивања обојеном делу америчког друштва и за јачање борбе са илегалном имиграцијом, против војних авантура Вашингтона и за повратак америчких војника кући. Као и „патриоти“, и они претпостављају да се америчка елита на власти налази под утицајем снага које планирају да направе диктат „светске владе“, за шта америчко друштво треба да се ослободи европске расне и етничке самосвести. Међутим, за разлику од „патриота“ нацисти рачунају да се тај процес заустави јачањем „власти белих“ (White Power), односно у облику диктатуре „беле владе“, што је противуречно тежњама „патриота“ да сачувају индивидуалну слободу грађана САД и слободу локалних општина од хипертрофираног мешања државе.

Наравно, ствар је самих Американаца да одлуче како ће да граде међурасне и међуетничке односе и каква треба да је равнотежа у односима између грађанина и државе. Међутим, тенденције у америчком друштву терају на размишљање.

Патриотски покрет и „бели националисти“ не желе „нови светски поредак“ по сценарију „глобализатора“, у коме би САД добиле улогу „светског жандара“. Амерички патриоти не желе да њихова деца служе у легионима на границама империје, када њиховој земљи прети хаос међурасног и међуетничког конфликта. Они се залажу против покретања од стране Вашингтона ратова и коришћења америчке војне снаге у иностранству, било у интересу крупног капитала или под утицајем, како они мисле, јеврејског лобија. Све то се поклапа са интересима оних снага које се у различитим земљама света боре против „глобалистичке елите“. Мада са различитих страна, те снаге ипак већ долазе до закључка о неопходности да се помогне јачање и активизирање Патриотског покрета у САД – било морално, било уз помоћ интернета и социјалних мрежа. Начина је много…

Што буде јачи утицај Патриотског покрета на умове белих Американаца, што више буде расло неповерење америчких патриота према својој влади, тим ће више Вашингтон бити принуђен да пажњу усмери на унутрашње проблеме, смирујући тако своје империјалне тежње према војним авантурама ван својих граница и мешању у туђе послове. То је у интересу америчког народа. А и у интересу Русије, Украјине, осталих земаља Заједнице Независних Држава… То је, ако вам се више допада, нова основа за широку међународну сарадњу.

Да, закон одмазде увек делује! Пре или после, за све се мора платити. Па чак и када се ради о Америци.

Примедбе: