Почетна / Култура / 65. Кански фестивал: 24 лажи у секунди у служби истине

65. Кански фестивал: 24 лажи у секунди у служби истине

Пише Владислав Панов

Уметнички нешто озбиљнија конкуренција, филмови углавном окренути савременим проблемима, обичном човеку и његовим свакодневним искушењима, присуство ветерана од угледа и великог ауторског значаја, представљају најмањи заједнички садржалац већине филмова који су били део такмичарске селекције овогодишњег „Канског фестивала“

 

Шездесет пето издање „Канског филмског фестивала“, и даље најзначајније филмске манифестације на свету, добило је своје лауреате на чијем је челу времешни аустријски синеаста, философ, професор и интернационално цењени интелектуалац специфичног уметничког духа Михаел Ханеке. Његова драма „Љубав“ освојила је најзначајније признање овог фестивала. У размаку од само три године, тако, Ханеке је други пут освојио „Златну палму“ (године 2009. је ову награду заслужио његов филм „Бела трака“), што је у историји фестивала пошло за руком тек неколицини аутора, међу којима је и наш Емир Кустурица. Ханеке је, међутим, далеко од Кустурице, као, уосталом, и свих других колега. Свакако и зато што је његов приступ животу специфичан.

РЕАЛНОСТ ЖИВОТА – НЕДОКУЧИВА

[restrictedarea]

Ханеке,  наиме,  тврди да је реалност живота углавном сасвим недокучива или да ју је једино могуће спознати, било сваки човек понаособ или кроз разне врсте уметности, само у фрагментима. Прва три његова филма, с почетка деведесетих година прошлог века су, отуда, приче испричане у фрагментима, на посебан начин, сурово реалистичне, а опет неконвенционалне. И до данас, Ханеке, негује тај стил. Можда га је најбоље представити кроз његове речи о филмској уметности. „Филм је“, рекао је Ханеке, „двадесет четири лажи у секунди у служби истине“! Тешко да можете од било кога, ко се на било који начин бавио филмом, добити бољу дефиницију филмске чаролије.
Што се тиче новог, победничког Ханекеовог филма „Љубав“, он се бави „лагањем“ о истини с којом бива суочен свако чији се животни пут примакао крају. Путовање живота у Ханекеовој „Љубави“ пратимо кроз тешко искушење остарелог брачног пара које настаје суочавањем с болешћу, па последично и смрћу. Ханеке је снимио филмску драму о крају живота која погађа у срце, она се бави губитком вољене особе и егзистенцијалном кризом у моменту највеће кризе. Како се изборити са смрћу вољене особе с којом вам је судбина одредила и сопствено постојање, суштински, представља предмет филмског, мада још више философског коментара славног аустријског синеасте. Његов рад је од почетка фестивала, чијим је жиријем у вези са питањем избора лауреата за главне награде председавао такође изузетно цењени и талентовани „другачији редитељ“, Италијан Нани Морети, важио за главног кандидата за „Златну палму“. Фестивалски жири, али и критика, па и публика, сложили су се да је Ханекеов филм бољи од конкуренције. Препознат је његов неконформистички дух, важан допринос новом таласу реализма који се још једном помаља на европском филмском хоризонту, сада као брана од деградирајуће банализације филмске уметности коју диктира савремени холивудски филм. Ове године је, срећом, било тек неколико уступака агресивној холивудизацији филмске индустрије, па је главни програм имао тек пет америчких филмова од којих је само један био на том таласу „великог Холивуда“, и то више захваљујући присуству суперстара Бреда Пита у главној улози („Убијај их нежно“ Ендрјуа Доминика), него садржајно или по минулом раду његових аутора.

ПРОТИВ ГЛОБАЛИСТИЧКЕ МАФИЈЕ
Други славни ветеран чији је филм био у конкуренцији за награде, Британац Кен Лоуч, једнако је истакнут инсистирањем на филмском реализму као што је то Ханеке. Његов овогодишњи филм „Анђеоски део“ освојио је награду жирија. У свом животном ауторском стилу Лоуч је и приликом рада на овој, крајње условно речено комедији, био фокусиран на критици савременог друштва, односно бавио се последицом актуелне светске економске кризе нудећи једну нијансу трагедије нашег света кроз причу о глазговским преступницима који покушавају да се изборе с невољама тако што одлучују да украду кутију скупог вискија. То што је Лоучу додељена ова врло значајна награда на највећем вашару филма у свету даје нову димензију и самој награди, јер је додељена неком ко сасвим отворено стаје на страну жртава економске кризе захтевајући да сви будемо солидарни с њима, што може испровоцирати увек дежурне заштитнике глобалистичке мафије чија јурњава за профитом индукује волшебну кризу и патњу милиона људи широм света, а што је све одавно у центру пажње Лоучовог „црвеног стваралаштва“ и још више његових левичарских коментара у медијима. „Кански фестивал“ је имао и наследника Буњуеловог надреализма у новом филму мексичког синеасте Карлоса Рејгадаса „После сенке, светлост“, који је награђен признањем за најбољу режију. Иначе, главни фаворит поред Ханекеове „Љубави“ за „Златну палму“ био је интригантни филм Кристијана Мунђијуа „Иза брда“, он се бавио причом о истеривању ђавола у православном румунском манастиру 2005. године. Филм је успео да се домогне само награде за сценарио, што се није допало присталицама Мунђијуа, пошто су од почетка фестивала ова два филма била спомињана као једини истински претенденти за главну награду. Жири се одлучио да истеривање ђавола устукне пред једнако потресним Ханекеовим „истеривањем старости“. Оба су филма, иначе, важни, другачији и животни, па су квалитативно и садржајно предњачили испред осталих ривала.

ЖЕНЕ? САМО КАО ДЕКОР!
Организатори фестивала су на почетку били суочени и са одбраном селекторског интегритета у врло опасном нападу из табора бораца за женска права, с обзиром на то да се дотичним активистима није допало што, како рекоше, „Кански фестивал“ и ове године, као и током свог читавог постојања, систематски игнорише филмове које су снимиле жене. Уместо њиховог истакнутог места у програму, жене су поново биле само декор, сексуално најпре, али и на сваки други начин, дакле, злоупотребљене. На руку овој феминистичкој тиради је ишао и један од промотивних лајтмотива фестивала – Мерилин Монро – којој су организатори поводом пола века од њене смрти дали простор на постерима. У оквиру пропратних програма фестивал је на једном другом плану новоцивилизацијског просвећења доказао своју широкогрудост, организујући посебно такмичење за најбољи филм о хомосексуалности у оквиру којег је приказано чак седамнаест остварења. Осим те важне и напредне ангажованости овогодишњи је фестивал чини се успешно избалансирао обавезни вашар таштине и банализовања филмске индустрије на Кроазети, омогућивши још један бескрајни дефиле звезда по црвеном тепиху, са суштинским уметничким кинематографским вредностима које су добиле на значају у солидним радовима горепоменутих награђених аутора. Мада, ни филмови њихових ривала којима су признања ове године промакла нису мање значајни и занимљиви зато што су остали без награда. У том смислу вреди забележити присуство новог остварења иранског ветерана и једног од водећих аутора у историји арапске кинематографије Абаса Кјаростамија (кога, иначе, овогодишњи победник Михаел Ханеке истиче као свог омиљеног режисера), „Као неко ко је заљубљен“, драме коју је Кјаростами, занимљиво, снимио у Јапану, на јапанском језику, осврнувши се на свој специфичан, такође снажно реалистичан начин, на још једну пошаст савременог западног света, проституцију (јунакиња филма је Јапанка која проституисањем финансира студирање). По обичају, барем када је реч о једном делу публике и светске критике, оно мало филмских ексцентрика који се залажу за опстанак америчке филмске уметности у сукобу са диктатом профита, Вес Андерсон, добио је велику част да са својим „Краљевством излазећег Месеца“ отвори овогодишњи такмичарски програм у Кану. Колико је овом аутору и филму, уврнутој комедији о потери за одбеглим младим љубавним паром, било места на отварајућој позицији коју су у историји имали далеко значајнији филмови, остаје за неку другу полемику. Можда је то место могао да добије „Космополис“ славног канадског мајстора помереног афинитета у стварању покретних сличица, Дејвида Кроненберга, тим пре што се његов филм бави необичним тренуцима у животу њујоршког милионера, типа који се и те како уклапа у омражене, али и глорификоване идоле капиталистичке цивилизације.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!