Почетна / Други пишу / ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: КОШТУНИЧИН РЕЗУЛТАТ ИЛИ ДЕВЕТ ЦРНИХ И ЈЕДНА БЕЛА РУПА

ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: КОШТУНИЧИН РЕЗУЛТАТ ИЛИ ДЕВЕТ ЦРНИХ И ЈЕДНА БЕЛА РУПА

Иако се ни у чему не слажу, прилике су удесиле да су се – никад као данас – они који у Србији не знају ништа и они који знају све толико наместили једни другима да готово укорак играју исту игру. Ови први, како не виде ништа, ништа не би ни мењали. Иза ових других, међутим, који већ две деценије предвиђају најгоре расплете и редовно погађају, данас стоје и аргументи и минули рад. Ношени 20-годишњом инерцијом, они су убеђени да данас у Србији више ништа није могуће променити. На крају, и једни и други свет још увек тумаче различито, али у творењу будућности – рђаве, треба ли рећи – учествују заједно, у улогама готово идентичним.

Кад рђави расплети постају правило, кад од десет могућих сценарија девет бивају лоши, тада они који не знају ништа и многи од оних који знају све облаче исти дрес. Ни једни ни други немају свест о томе јер је и даље међу њима провалија разлика, али свако ту даје допринос тиму у коме скупа играју. И не само то, тада и једни и други имају истог непријатеља – ону мањину која, се од незналица разликује по томе што све зна, а од свезналица по осећању за целину и вредност циља. Та мањина, потпуно свесна високе вероватноће рђавих решења, нема данас позив логике, већ дужности, одакле настоји да учини могућим оно једино добро – или чак мање лоше, свеједно. Њих они који не знају ништа гледају као непријатеље, неку врсту мрачне силе која ремети хармонију заједничког корака у бездан. Они који знају све у најбољем их доживљавају као идеалисте, чешће као наивчине и јуродивце, у сваком случају као свет са којим се не губи ни време ни енергија.

У полемици са јуродивцима ови који све знају и злу се надају нису без аргумената, макар колико је елементарна логика често на њиховој страни и колико је вероватније да ће лоптица увек пре упасти у једну од девет црних рупа него у једину белу. Али у потрази за решењем они нису мање штетни од оних који не знају. И тај савез интелигенције, која убија наду, и глупости, која убија логику, у стању је да пропадање заједнице учини бржим него да су га гурали сами ови који не знају ништа.

СУДБИНСКА ПИТАЊА Кад у једној нацији или држави девет од десет стаза води у бездан и кад се они који не знају ништа закуцају на једну од тих девет, а они који знају све на то пристану, уверени да је ствар готова, тада се тестира нагон за самоодржање те нације/државе. Ако га има и ако је ослобођен и рационализиован, тада у тој нацији/држави превладава осећај да се нашла на пресудној раскрсници и тада себи поставља адекватан сет питања – где смо ми данас, одакле смо се, као држава и нација, нашли овде и куд одавде можемо?

Зашто, међутим, у српском јавном простору та судбоносна питања звуче толико празно? Да ли тај наш празни врисак над провалијом значи да су Срби већ изгубили нагон за самоодржање?

Инерција сопственог нечињења налаже нам перспективу из које се види како су Срби пред својим удесом легли на леђа. Али, кад то помислимо, ризикујемо да тешко погрешимо, бар онолико колико је Владислав Петковић Дис 1911. године, пишући „Наше дане“, све промашио као пророк, премда све погодио као песник. Јер тај празни звук још не значи како Срби данас имају снаге још само да стрепе над судбином јунака ријалитија или да их је поклопила естрадна еуфорија због Фијата у Крагујевцу.

То што таква питања нису јасно артикулисали, још не значи да Срби данас немају потребу за њима и њиховим одговорима. Уосталом, историјско искуство налаже да и није у природи народа да сам из себе формира ни таква питања ни такве одговоре. Томе служе елите. Али тамо где их нема или нису у народној служби, тамо ће питања у народу лебдети надохват руке и очитавати се у његовом егзистенцијалном страху, којим ће – претећи им још већом пропасти – бездушно манипулисати управо те елите, које су у нашем случају и најодговорније зашто је толико наших рупа црне боје.

Ако ћемо поштено, неће бити и да нико не нуди дискурзивне одговоре на судбинска питања. Само у претходних годину дана, на пример, написано је неколико озбиљних књига о тим питањима, и све су у јавном простору бивале сакривене пропорционално томе колико су одговора носиле. Све их је челична рука власника тог простора склонила као луду децу. Они који не знају доживели су их као родбину са села која им ремети недељни ручак. А они који толико знају да се никаквом добру не надају изгледали су као да им ови ремете последњи поподневни сан пред апокалипсу. Као казну за тако тежак прекршај сврстали су их међу реметиоце, друштвено инкомпатибилне и аисторичне типове и, да би ствар била заташкана, њихове идеје поставили у раван оне хијерархије бесмисла којом елите плански и бесомучно засипају сваки покушај креације у јавном простору. И управо тако, на тој оси, у Србији је против ових „бивших људи“ фомиран консензус глупих, малодушних и корумпираних.

АЛТЕРНАТИВНИ ПРОСТОР Тамо где такви савези против дискурзивних одговора постоје и где одговори до грађана или не долазе или долазе извитоперени интерпретацијама, тамо сам од себе настаје један алтернативни јавни простор. Тамо где су грађани одељени од својих стварних елита, где су им оне склоњене са хоризонта, они се, у недостатку бољег, уздају у сопствене колективне интерпретације обиља симптоматског и симболичког материјала, којима тај алтернативни јавни јавни простор не оскудева.

О чему је реч? На пример, присетимо се, свако за себе, кад смо последњи пут чули у кафанским политичким расправама неког ко је на сав глас бранио власт Бориса Тадића. Или да се запитамо да ли познајемо неког ко је на вест о метку у просторијама његове странке у Новом Саду показао макар мало емпатије са тадићевцима. Постаје сасвим видљиво како су Срби данас постали налик оним сељацима из приче, које је дечак чобанин толико пута подигао на ноге вичући – вук!. А онда, ако вук једном и дође, они се неће осврнути на његову нову галаму. Уместо тога, сведоци смо којом невероватном брзином свака Тадићева изјава, која и не мора бити сасвим бесмислена, завршава на yоутубе-у, уз обавезно тумачење да се ради о глупости дана.

Тај талас чије се обале још не виде не одбија се ни о догађаје који делују сасвим недвосмислено. На њему је готово неподељене симпатије добио чак и један Новосађанин који се понашао очигледно насилнички према свом комшији стрељачком репрезентативцу. Склоност људи да своје симпатије предају слабијем унапред је припадала жртви која се није ни бранила. Све док насилник, пре него што је стрелца ударио, није идентификовао овог као „жутог“. Не само да је том речи добио симпатије, легитимишући се у расположењу колектива као слабији, него је зашао дубоко у простор народне подвести, у којој свако насиље према „жутима“ све више добија карактер правде или чак самоодбране?

Иако обиље тог симболичког материјала – некласификованог и несистематизованог – лети око наших глава, рушећи сваку хијерархију значења, из његовог читања трендови постају сасвим јасни. Они показују да је међу Србима започео један дубок процес разлаза са петооктобарским политичким и осталим елитама, које данас персонификује Тадићева власт. Тај процес само се делимично може везати за предстојеће изборе, он је и шири и већи од њих. Иако неће бити без великог утицаја, он можда неће у свом пуном формату одредити њихов резултат, али ће, кад дође до врхунца, одредити нешто много веће. Одредиће карактер српских промена.

Док тај процес постаје видљив голим оком, док се сасвим јасно може објаснити непрегледним низом тих симптоматских и симболичких догађаја, он је истраживачима јавног мнења готово невидљив. Иако се може опипати руком, он је сасвим неразумљив коалицији глупих, малодушних и корумпираних, затвореним у уском свету чије су законе сами донели а онда их прогласили природним, као гравитацију.

ПРОЦЕС И КОНТРАПРОЦЕС Па ипак, хук те понорнице они чују, њена моћ леди им крв у жилама. То интензивно осећање страха и још интензивније неразумевање процеса данас одређује све поступке и странака на власти и пратећих елита. А то значи да, када Ивица Дачић грађанима узвикне како их он „никад није издао“ нити ће икад, то није само реченица која има употребу вредност на изборима, то је дистанцирање пред тим таласом који надолази и упирање прстом у Тадића, јединог који свој прст нема у кога да упре. Кад Млађан Динкић говори о системским променама, он не само да се дистанцира од злочина пљачке у коме је учествовао, он управо покушава да заузме ракурс тог надолазећег таласа у једном готово ритуалном прању којим жели да постане део онога што се има догодити.

Док његови парнери настоје да се измакну, Тадић нема куд. Иако то није сасвим праведно према њему, он је сад најживља персонификација и баштиник Петог октобра, и онај ко буде хтео да сруши ту епоху напашће њега. С почетка изборне кампање Тадић је веровао да оним деловима тог надолазећег таласа и тог процеса који ће бити актуелни на изборима може да парира кандидатуром за ЕУ. Свестан да је то недовољно и да ће у будућности значити још мање, у другој фази он је покушао да све то игнорише, и да тривијализује и умири кампању верујући да ће му мала излазност гарантовати још један мандат. Схватајући, међутим, да се самом својом жељом да настави да влада безнадежно конфронтирао и једном традиционалном моралном поретку и том процесу, Тадић се тада одлучио на хазардну игру. Онако како играју они који немају сутра, већ само данас.

Покушавајући да тај процес и на међународној сцени – а њеним посредством и на домаћој – компромитује причом о повратку 90-тих година, он није само намеран да елиминише Томислава Николића. То је само краткорочан циљ опстанка на власти, утолико пре што ми данас још не знамо да ли је Николић део тог процеса – а да ли ће бити, то ће зависити од бројних околности, о којима ће речи бити касније. Средњорочно, Тадић жели да стане испред напредњачких бирача, који су у сваком случају део тог проицеса, и осталих незадовољних грађана и увери их да промене нису могуће и да ће избор било какве алтернативе њему бити погубан за грађане. Не, он не плаши Србију Томом Николићем, он Србију плаши оним што ће јој је снаћи ако изабере било кога осим њега.

Тим наставком поделе друштва, која ће се свакако драматизовати до краја избора и чији крај не можемо назрети, Тадић ствара опасну атмосферу друштвене конфронтације јер верује да би тиме могао да прекине тај процес одустајања грађана од петооктобарских догми. А то ће рећи да пред собом видимо један процес хлађења Србије од Тадића и да видимо један контрапроцес плашења народа. На крају, коначан резултат избора догодиће се у резултанти судара та два супротстављена вектора.

НАСИЛНИК И ДЕВОЈКА Сликовито гледано, то би могло да изгледа као следећа ситуација. Рецимо да је Борис 2008. године завео девојку по имену Србија. Рецимо да је она била веома заљубљена и да јој се он у међувремену показао као неко у кога се не може поуздати. Рецимо и онда да је до 2012. године престала да га воли. То њено разумевање ствари није наступило преко ноћи, већ је било један процес, на чијем крају ће бити логично да она њему саопшти како више неће с њим и да се та некад идилична веза заувек прекида.

Осећајући шта га чека, он не може да поднесе губитак и девојци прети да ће јој се, ако га напусти, догодити нешто веома лоше. Он јој дакле прети. Будући да га је често виђала у друштву сумњивих типова, који би свакако могли да остваре његове претње, она зна да су оне реалне и, логично, плаши се да га напусти. Хајде сада да видимо како се то може завршити.

Према једном сценарију, она ће се помирити с тим, остаће са насилником и њихова веза постаће патолошка. Према другом, она ће одложити одлуку и чекати најбоље време да га напусти. Такви расплети се опет најчешће завршавају тешким насиљем и никако другачије. Према трећем сценарију, она ће напустити насилника, шта кошта да кошта, што такође носи велике ризике. Четврта варијанта расплета – да оде у полицију и пријави га – колико год логична, није препоручљива јер насилник има добре везе у полицији.

Можда би идеално било кад би имала новог дечка, који би могао да је заштити. Удварачи су, истина, ту. Један од њих (Тома Николић) довољно је снажан да се овоме супротстави, али не разуме процес и, колико год да би овога могао да налупа, плаши се да се тиме не замери оним сумњивим типовима. Други (Коштуница) све разуме, зна како би требало и са насилником и са девојком, али, ако дође да мора да се бије – он се не бије. Трећи (Двери) радо би се потукао с насилником, али толико је мршав да би завршио на патосу пре него што би дигао руку. Четврти (радикали) такође би помогао, али он из неког свог разлога хоће најпре да налупа оног првог удварача који ништа не разуме, а не насилника.

Да се још начас задржим на овој слици: ономад сам предлагао да сва четворица заједно налупају насилника и његову екипу, а онда нека се договоре с њом – или да девојка направи неки мушки харем или да одабере једног од њих. Јер неко решење би се нашло лакше ако би најпре главна препрека била отклоњена. То се, међутим, када је требало, није догодило и за просутим млеком не вреди жалити. Шта сад мора да се уради?

ЗАШТО КОШТУНИЦА Ризикујући што ће ми многи замерити да у главној тези фаворизујем Коштуницу, покушаћу да објасним своје веровање како његов добар резултат може да значи довођење у склад следеће владе и процеса напуштања догми Петог октобра. Ако ми то пође за руком, ризик ће се исплатити и моја теза се неће показати као ствар пуке склоности према Коштуници, него као резултат сагледавања крупније слике. Идемо редом.

Покушајмо најпре да замислимо Коштуницу који пролази лоше и узима, рецимо, пет одсто. То неће бити довољно за коалицију са напредњацима. А чак и када би се том савезу прикључили социјалисти, Коштуничин политчки утицај са таквим резултатом био би готово никакав. Оно у чему би био најјачи – у политици дакле – не би могао да наметне и у тој влади само би венуо и компромитовао сопствену политику. Отуда сам уверен да би и сам, у случају лошег резултата, радије остао у опозицији него да не може да утиче на политику владе. Са друге стране, нико не би могао да му гарантује како би та влада са јакима Дачићем и Николићем уопште била близу суштинског курса оног таласа који Коштуница препознаје у свом програму. Отуда сам готово уверен да он у такву владу у тим околностима не би ни ушао.

У случају слабог Коштунице који одустаје од уласка у владу, била би изгледнија велика коалиција. То би значило да би Николић, чија политика лавира између Тадића и Коштунице, дефинитивно пао на Тадићеву страну и да би напредњаци на крају, упркос вољи својих бирача, постали брана оном таласу демонтирања Петог октобра.

Хајде сада да видимо шта би се десило када би се Коштуница зауставио на, рецимо, одличних 15 одсто. Николић би својом политиком пао на његову страну, што из много разлога и прижељкује. Дачић, чак и кад би СПС био јачи од тог резултата ДСС, не би отишао са Тадићем чак ни у ситуацији кад би могао да му да 126-ог посланика. Чак и ако би му Тадић дао место премијера, а Коштуница и Николић портира, Дачић би пре коалицији СНС-ДСС дао 150-ог посланика јер би – будући сам уверен да још увек често сања Пети октобар – изабрао перспективнију и безбеднију могућност.

Елем – а то је и најважније – можда грешим. Можда влада са јаким Коштуницом не би ни у духу ни у и политици била прва постпетооктобарска влада, али влада без јаког Коштунице то сигурно не би могла да буде. А, ако не би то могла да буде, то би значило да имамо владу чија се политика одвија супротно и од друштвених и од светских процеса. На крају, то би била влада супротстављена грађанима барем колико ова Тадићева.

Да не говорим о влади, коју сањају жути – дакле садашњи кабинет без Динкића, појачан Чедом Јовановићем. Коштуничина постпетооктобарска политика с таквом владом била би бар на извесно време гурнута ад ацта а он сам можда и на дуже од тога јер би између политичке стварности у Србији и његових идеја стајало брдо проблема које претходно треба решити – срушити Тадића, на пример. А то су ствари којима Коштуница није ни вичан ни склон. Уколико би била формирана таква влада, СНС би остала у опозицији. Николић би се тада осећао не само пораженим већ и превареним, тако да би се његова странка или готово тренутно распала или би се претворила у неку врсту полуреволуционарне организације, за коју би шешељевци из најжешћих дана били пачја школа.

ЕЛИТЕ ПРОТИВ СНС-ДСС Коштуница и његов резултат, односно осовина ДСС-СНС, где ови први не би били политички статисти – све те компоненте су дакле веома важне да би се макар мало ускладили политички, друштвени и међународни процеси, који ће се одвијати за мандата следеће владе. То би значило да би Србија са таквом владом могла да ухвати мало ваздуха и сретне се са каквом-таквом стабилношћу, која би јој омогућила да нешто спремније дочека предстојеће промене. Понављам: када све то кажем, то не значи да тврдим како Коштуница обезбеђује или гарантује било шта од тога, али његови лош резултат и одсуство и гарантују и обезбеђују управо супротно. Речју, нико од нас не мора да има добро мишљење ни о Коштуници ни о Николићу, али карте су пале да ће промене започети њих двојица или неће ни бити започете.

Нажалост, на опозиционој сцени разумевања за ту тезу нема превише. Са друге стране, Тадић то савршено разуме, његова елита још боље. Отуда, док су веровали да је то могуће, тадићевци су прошле године медијски насртали на Коштуницу, али нису му много наудили онако како је теже на тај начин наудити мањим странкама са чврстим бирачким језгром. Зато су ударили на осовину Коштуница-Николић, нападајући овог другог из свих оруђа верујући да је лакше осипати велико напредњачко бирачко тело него мање деесесовско. Тако смо дошли до тога да се на Коштуницу највише иде прећуткивањем, док од четири телевизијска спота у којима се појављује Тома Николић три потписује и плаћа Тадићева странка.

Са друге стране, рушењу те осовине – а у основи заустављању процеса који ће завршити тако што ће Србија Тадићу заувек рећи збогом – посвећене су све владајуће странке, безмало сви медији, истраживачи јавног мњења, многи странци, елите које не знају ништа и елите које знају све али не верују да може боље, цела скала опинион макера од невладиних организација, културних посленика до патриотских сајтова изнајмљених Тадићу. Ту су, наравно, и фантомске странке, од једне чији лидер прети да ће криминалце давити голим рукама, коју је формирала једна западна служба, све до Вукадиновићевих и Тадићевих Влаха.

Наравно, нису сви они заљубљени у Тадића, али јесу у петоктобарски клијентистички систем, чији пад би пред таласом надирућег расположења грађана и друштвених промена да спрече макар за још један мандат, макар ни толико. И то је сасвим логично јер би само корак ка сагласности између оног алтернативног јавног простора и актуелног политичког контекста отворио могућност за смену елита, где би први корак било макар делмично отварање јавног простора. У том простору, чим би добиле конкуренцију, јалове петоктобарске елите би за врло кратко време биле компромитоване као свет који је био спреман да жртвује будућност Србије за позицију урођеника коме се бели маса обраћа као готово равном себи.

Иако их ни по чему не треба поредити са претходнима, против Коштуничиног резултата и осовине СНС-ДСС, за које сам, верујем, објаснио зашто су значајни, данас су се нашле и Двери. Наравно, било је њихово морално и свако друго право да уђу у политичку трку, утолико пре што нико од нас нити је био нити јесте задовољан опозиционом понудом. Једнако, биће најбоље ако ту трку Двери заврше изнад цензуса, али та врста конкуренције, у којој пристојан свет из Двери данас можда више користи тадићевцима него Србији и у којој се може догодити да остану наспрам оног таласа промена прилично је неподношљива. Ако не прођу цензус, људи из Двери већ по себи понеће свој део и кривице и казне, иако већ сад вреди рећи да кривице за то, не мање, има и на другим странама.

На сасвим затрованој политичкој сцени – а наша је трована систематски и не само о српском трошку – такве ситуације су очекиване. Зато је велика слика важна и зато њено одсуство ствара неподношљиве и неприродне савезе оних који не знају ништа, оних који знају све и оних који могу и једно и друго ако се плати. Зато је сада важно извадити штету и зауставити сваки сукоб и сумњичење на опозиционој сцени. Јер, коме је до тога, ускоро ће бити прилика да види ко је ко, ко је фалш а ко прави, а промене које долазе показаће да нико у њима неће бити вишак јер ће фалити свега, а људи посебно. Јер неће бити лако пронаћи једину белу рупу.

Извор: http://www.standard.rs

3 коментара

  1. Odvno nisam procitao bolji i razumniji tekst nego sto je ovaj. Svaka cast gospodine Cvijanovicu . Odusevio si me. veliki pozdrav i podrsk za Kostunicu i DSS.




    0



    0
  2. Dveri su potcenjene bez ikakvih argumenata. Dveri imaju najsire moguce biracko telo. Oni „kradu“ kako od DSS-a tako i od SNS-a i od DS-a i svih ostalih . Favorizuje se DSS koji realno ima manje podrske od Dveri, tj. nema argumentovan podatak da vazi suprotno. DSS otvoreno kaze da razmatra koaliciju sa SNS-om. A zasto i kako kad SNS ide ka EU? Da li ako Dveri osvoje dvocifren broj i dalje vazi vasa konstatacija da sluze tadicevcima? Zakljucak: tekst je mlacenje prazne slame.




    0



    0
  3. Jedna od najboljih analiza srpske predizborne politicke scene koju sam ikada procitao. Svaka cast gospodine Cvijanovicu.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *