Почетна / Други пишу / ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: КОЛИКО ЋЕ ДА КОШТА ТАДИЋЕВА КАМПАЊА И ШТА ТО ГОВОРИ О ПРОИЗВОДУ

ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: КОЛИКО ЋЕ ДА КОШТА ТАДИЋЕВА КАМПАЊА И ШТА ТО ГОВОРИ О ПРОИЗВОДУ

Ако се инвестира толики новац у неки производ који не може да врати уложено, да ли то значи да тадићевци свесно послују са губитком?

Они који су се све време питали хоће ли Борис Тадић на крају изаћи и на председничке изборе, могли су само да погледају неки од његових рекламних спотова на телевизији. Реч је о школском примеру председничке кампање, коју ће водити бар три недеље дуже од свих својих конкурената, и то пуном паром, и то за све паре.

Е сад, пошто нико не памти да се нешто оволико вртело на телевизији колико Тадићеви спотови са малим привредником из Шимановаца и сељаком из Петровчића, хајде најпре да видимо шта би могло да значи то „за све паре“.

Распитујући се по маркетиншким службама на телевизијама, испада овако: секунд рекламног спота на српским телевизијама са националном фреквенцијом, у зависности од њихове гледаности, кошта, према ценовницима, од 50 до 300 евра. У сваком рекламном блоку (пет минута на сваки сат времена), Тадић већ десетак дана испуцава по два спота од по 46 секунди, што износи 92 секунде на сваки сат.

Успут, после 33. секунде спота на већини телевизија важи специјална увећана тарифа (по договору) за сваки следећи секунд. Зашто је то тако, нису баш умели да објасне, мада бих рекао да је то нека врста пореза на хирове пијаних милионера јер не верујем да би ико други снимао рекламне спотове у толиком трајању.

Али не сумњајмо да су Тадићеви људи успели добро да – како како би то они рекли – испреговарају, да су добили пристојне попусте на количину, затим попусте на чињеницу да су важни људи из рекламне бранше и да многе телевизије зависе од њих. Рецимо и да је Тадић добио пупуст на утицај, као и на то да се ради о продаји производа од општег интереса, будући да ћемо, ако он не остане председник, јамачно имати рат. Отуда направимо конзервативну процену да га секунд спота кошта тричавих 100 евра. Помножимо то са 92 секунде и добићемо да Борис на сваки сат на само једној телевизији пазари секунде у вредности од 9.200 евра.

ШТА ЈЕ РЕАЛНА ЦИФРА? Како блок иде на сваки сат, то их током дана на једној телевизији има 24. А то ће рећи да Борис на само једној телевизији дневно пазари 220.080 евра. Кад се то помножи са бројем телевизија са националном фреквенцијом (6+1 јер РТС има два програма), добије се цифра од милион и по (1.545.600) евра дневно за телевизијску кампању. И све то само за спотове, без изнајмљених специјалних термина, без бескрајног спиновања и навијања у информативним емисијама, а ваљда и то неког ђавола кошта.

Ако тај дневни трошак помножимо са 45 дана, колико ће за Тадића страјати председничка кампања, испашће да ће Тадића само емитовање спотова коштати невероватних скоро седамдесет милиона (69.552.000) евра. А где су још билборди, принт кампања, интернет, плакати, локал, флајери, изборни скупови, истраживања јавног мнења, па аналитичари који на мајке ми кажу како је мртва трка у рејтингу између Тадића и Николића…

А сад да се спустимо на стару добру земљу: да плати 70 милиона евра за спотове, то данас нема ни Борис Тадић. А ако нема он, то значи да те паре данас у Србији нема нико. Дакле идемо на још конзервативнију процену: поред свих наведених разлога да Борис добије попуст, рецимо и то да су све српске телевизије у финансијском проблему и да због тога секунде Тадићевим људима плаћају будзашто. Рецимо онда и то да су телевизије своје време продале са невероватним попустом – чак до 95 одсто – па нека, према тој ултраконзервативној процени буде како је Бориса секунд спота коштао само десет евра. И тада ћемо доћи до његовог коначног трошка од око седам милиона (6.955.200) евра за спотове. Ни то, наравно, он неће платити јер ни тих пара у Србији нема, а и оних мало који их имају – такви имају сасвим довољно снаге и памети да паре за те ствари не дају.

Да ли то значи да телевизије Тадићу бесплатно уступају рекламни простор? Не верујем, као што не верујем ни да ће иједан телевизијски газда Борису пустити меницу ако паре не види на рачуну. Како се онда наплаћују? Да ли их неко рекетира? Да ли секундама враћају за уступке које су давно добили? Да ли им је неко обећао новац из државе? Хоће ли бити укључени у неку од кампања коју ће у име свог будућег министарства радити Оливер Дулић? Ваљда ће то једног дана утврдити истрага, а сада само оволико: разлика између онога што је Тадић платио (врло мало, показаће се) и онога колико то стварно кошта, односно колико ће на крају наплатити телевизије, цена је председничке изборне корупције. То је цена је која ће бити или је већ на разне начине плаћена из јединог извора који се у Србији данас заиста понаша као пијани милионер. Из државе, дакле.

ПИТАЊА ЗА АДВЕРТАЈЗЕРЕ Како год, то што не знамо ко ће то и како тачно платити, иако знамо да ће на крају све бити плаћено из државних ресурса, што значи да ће све платити грађани, не значи да за Тадићеве спотове нису потрошене велике паре. А тај трошак отвара неколико стручних питања за Тадићев маркетиншки тим.

На пример, једно готово теоријско питање: колико би требало новца да врати производ у чију рекламну кампању је потрошено оволико новца да би се кампања могла сматрати сврсисходном? Да ли ће кампања моћи да се сматра успешном ако Тадић победи на изборима, па макар се паре и не вратиле? Или Тадићева победа на изборима већ по себи подразумева да ће се уложене паре вратити?

Да ли у зони легалих производа на српском тржишту постоји и да ли је уопште замислив производ који би за пет година, колико траје председнички мандат, могао да поврати толике паре? Ако је једини производ који има толике маргине – дрога, може ли се Тадић на власти сматрати халуциногеном материјом и, ако може, зашто се уопште рекламира будући да таквим производима реклама није ни дозвољена ни потребна? А ако је потребно један такав производ јавно рекламирати народу, да ли је онда Тадић нека врста опијума за народ, што ће речи идеолошки квалитет неограничене вредности?

Да ли се може рећи да је Тадић као политички тржишни производ надмашио, на пример, и минералне воде или жвакаће гуме, у чијим трошковима главина уложеног отпада на маркетинг? Будући да рекламирање те врсте производа – укуси и квалитет жвакаћих гума и минералних вода међу собом се мало разликују – маркетиншки стручњаци рекламирање таквих производа често оцењују као продавање илузије о производу, много више него квалитета производа самог. Ако је све то тачно, да ли то значи да је и рекламирање Бориса Тадића заправо продаја илузије?

Ако се инвестира толики новац у неки производ који не може да врати уложено, да ли то значи да тадићевци свесно послују са губитком? Да ли тај трошак књиже као свој морални дуг Србији или као враћање дела зарађеног новца у претходном мандату? Или рачунају да се у будућности наплате на неки други начин који се не сматра легалним?

И на крају питање свих питања: да ли нам ова површна анализа карактера Тадићевог маркетинга сведочи о јефтином производу, који своју цену постиже тек кроз масовност? И да ли то значи да ће, само уколико масовност овај пут изостане, тај производ пред Србијом да се покаже у својој правој вредности и величини? И ваљда бих сад требало да кажем: мислите о томе!

Извор: http://www.standard.rs

Један коментар

  1. А где су Ђилас,Чедица,Ивица,1 ооо евра,…све то кошта,а 600 000 је
    остало без посла.Где ће им душа ако је уопште имају.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *