ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: ДА ЛИ СМО СПРЕМНИ ЗА ИЗНЕНАЂЕЊА ИЛИ КАКВА ЋЕ БИТИ УЛОГА СТРАНАЦА НА СРПСКИМ ИЗБОРИМА

Кад човек осети ту енергију мигренозног слота, којом су српске странке – готово све редом – започеле своје изборне кампање, ризикује да помисли како се догодило да је политике доста и политичарима. Наравно, стартна неуверљивост мало је за закључак како их је напустио ерос власти – не заваравајте се, за само мало на том врху света већина њих одавно је дала породичну икону, а сад би дали и више, само кад би знали шта је то више. Енергичније кампање, међутим, у овом моменту нису могуће, и за то су бар четири разлога.

Прво, рано је. Али видећете их за неки дан како ће сви да живну – додуше не као пре – посебно кад Борис Тадић повећа изборни улог за своје место. Ради се – друго – и о томе да су се маркетиншке матрице прилично иступиле у вероватно најдужој изборној кампањи у историји Србије. Реч је о кампањи коју је Тадић наметнуо да без прекида траје од краја 2006, кад је започела као замена за политику, да би се од почетка 2009. наставила као замена за хлеб. И зато данас, кад су ефекти тих кампања странкама најпотребнији, оне се – није могло бити другачије – показују емотивно потрошеним и испражњеним од порука и значења.

Трећи разлог је у томе што се политички говор – а то није само српски тренд – толико оделио од језика стварности да политика, сада као дискурс идеалног, и ралност једва да још држе неку везу и основу поређења. Да није тако, зар би Тадић вртео свој изборни спот са малим привредником у тренутку док његова влада убија последњег из тог еснафа? Да ли би промовисао свој однос према селу у моменту док му сељаци демонстрирају и стоје блокирани на прилазима Београду? Зар би Млађан Динкић из УРС толико пенио против политике Млађана Динкића из Г17 Плус и зар би исти тај први Динкић уопште могао да заврши иједан свој митинг другачије до паролом – Ухапсите Динкића! Да ли би се Чеда Јовановић усудио да кампању базира на својим моралним квалитетима? Чак и када се у тој врсти дискурса покаже нека енергија, чак ни када он није сасвим политчки дисфункционалан – а није – то није енергија политичког жанра, већ неких сасвим других заумних врста.

Све то може да значи да ће сама кампања у укупном проценту освојених гласача странкама донети мање него пре. Такође, да она на крају неће бити огорчена борба међу странкама за гласаче – мање-више та је територија већ подељена – него да ће свака од њих бити сасвим задовољна ако успе да кампањом изведе неки проценат више својих и, још важније, ако неки проценат више противничких бирача остави код куће.

Уосталом, ако се и сложимо како је на прошлим изборима Тадић показао приличну енергију, лако ћемо се сложити да су му на крају много више донели обичан публиц релатион и спин – Фијат, и плашење грађана „националистичком коалицијом“, која ће Србију вратити у изолацију. Као што му је много више од одличног – мада недозвољено поквареног – односа с јавношћу донела још покваренија интервенција западних амбасада, која му је у загрљај довела Ивицу Дачића.

КАМПАЊА ПРЕМА СТРАНЦИМА И ту долазимо до четвртог разлога зашто ова кампања тако мало личи на то што заправо јесте. Реч је о странцима, свету који у Србији спутава многе енергије, па зашто би ова изборна била изузетак. Наиме, добар део кампања, посебно највећих странака, усмерен је према странцима или је на различите начине уско везан за њих. То се догађа и онда кад Тадић не пита шта кошта да би пре избора видео Обаму, једнако као и онда кад Тома Николић избегава сваки конфликт у који га нападно увлаче жути и што избегава сваку јаку реч коју би морао накнадно да објашњава амбасадорима. А догађа се и кад Коштуница у свом изборном програму прилично продубљује разлику у односу према Европи/Немачкој и САД, и то упадљиво на штету ове прве.

Наравно, три су најважнија међународна фактора који утичу на српске изборе – САД, ЕУ и Русија. Утицај четврте силе која се појављује на Балкану – Турске – још увек није толико изражен и своди се тек на муслиманске партије у Рашкој области и у нешто мањој мери на албанске партије на југу централне Србије.

Е сад, они који на те ствари са странцима гледају линеарно никад неће разумети зашто Американци одавно нису на власт довели Чедине либерале, зашто то исто Руси нису урадили са радикалима или зашто Брисел није одавно отерао Тадића, на његово место довео Милицу Делевић и радио искључиво с њом. Наравно, тако би морало да буде ако бисмо ствар третирали према критеријуму афинитета и лојалности неке странке или појединца према поједином страном центру. Исто би било чак и ако бисмо говорили о симпатијама странаца према појединој српској политичкој групи. Али тако није, нити ће бити овај пут због најмање два разлога. Први је тај што странци чак ни данас нису свемоћни у Србији, и то би ваљало да запамтимо, макар све друго заборавили. Други разлог, који произлази из првог, је тај што велике силе уопште не раде тако на принципу афинитета и симпатија.

Зато хајде да видимо шта се то променило од избора 2008. године до данас на међународној сцени, посебно у односу на Србију. Пре свега, на прошлим изборима Вашингтон и Брисел су – правећи Борисову владу од Дачића и блата и настојећи да елиминишу Коштуницу и тадашње радикале – наступили као један. И баш такви обрисали су сваки други могући страни утицај, па и руску жељу да макар делимично утичу на распоред снага. Овај пут, међутим, Брисел као политички појам једва да постоји, и уместо о њему говоримо о Берлину.

Овај пут Вашингтон и Берлин међусобно су удаљенији него икад од почетка балканске кризе почетком 90-тих. Ако се та удаљеност да измерити, довољно су далеко да нам не убију сваку наду, али још сувише близу да бисмо опустили кравате и звали музику. Ипак, није ван памети како ће можда баш српски избори бити тај тренутак када би се та удаљеност први пут могло видети и на нашем терену. Прво, САД не гледају са превише одушевљења на апсолутну немачку доминацију у Европи. Јер апсолутно супериорна Немачка у традиционалном америчком политичком менталитету на другој је страни од мирне и стабилне Европе. Зато не искључујем да у Вашингтону победи одбојност и према немачкој доминацији на Балкану, који је већ најмање 20 година европски полигон на коме су се завршавала сва одмеравања снага великих сила, одакле су се онда по аутматизму преносила на континент.

ПРОМЕНЕ МЕЂУ ВЕЛИКИМА Овај пут Американце и Немце у Србији уједињује заједничка жеља да спрече повратак Русије у регион. Раздваја их однос према регионалном утицају Турске, за шта је Вашингтон пун беневоленције, таман колико је Берлин пун противљења. На известан начин – иако за нас на терену још увек сасвим невидљива – раздваја их и жеља Немачке да испод Косова подвуче црту во вјеки вјекова и да оствари доминацију на целом балканском терену до грчко-турске границе, за шта јој је грчки колапс дао лепу прилику.

Американци више преферирају атлантску немачку него европску, таман онолико колико је атлантска обавезно конфронтирана са Русијом и безусловно везана за Вашингтон и Брисел – али не као седиште ЕУ, него као седиште НАТО. Са друге стране, европска Немачка, која своју снагу гради на економској доминацији, комплементарна је са Русијом. То значи да је услов за ширење немачке економске снаге у томе да Русију или покори или да с њом има блиске односе на задовољство обеју страна. Да је неким случајем успела „цветна револуција“ у Москви, један од њених плодова било би враћање Немачке кући подигнутој 1945 – у атлантски контекст. Пропаст те револуције, међутим, и бар привремен губитак западних амбиција да контролишу Русију моћи ће само да доведе до још ближих односа Москве и Берлина, што ће значити наставак афирмације европске немачке на рачун атлантске.

Важна промена догодила се и у Русији. Иако је реч о земљи која још није решила неколико суштинских проблема, без чега се не може говорити о њеном глобалном утицају, њен европски, па и балкански утицај ипак је растао протеклих кризних година. Истовремено, Владимир Путин је током неуспешног „руског пролећа“ успео у две важне ствари – прво, спасио је своју власт и политички континуитет земље и, друго, то је учинио толико меко да није угрозио ништа од своје позиције унутар глобалне расподеле моћи. Отуда се Русија после дужег времена појављује као фактор који би могао да има део утицаја на стварање нове српске владе. На ту тему Руси су већ покушавали да направе неке договоре са Вашингтоном, који данас имају више шанси за успех него јуче. Утолико пре што је Барак Обама прошле недеље једним неспретним шапатом показао важност руског разумевања за његов нови мандат. И то разумевање ће, готово је сигурно, добити, утолико пре што републиканска понуда председничких кандидата Москви не оставља велики избор.

Речју, за разлику од 2008. године, када је активан био само један уједињени западни утицај (САД и ЕУ), поред једног још увек пасивног (Русија), данас говоримо о три активна утицаја – САД, Немачке и Русије. Они су данас толико аутономни да није немогуће чак ни то да у подели снага договор Вашингтона и Москве надјача утицај Немачке, што је до сада било равно немогућем. Исто тако, могуће је и својеврсно понављање ситуације из 2008, што значи превага уједињеног интереса САД и Немачке над руским. Трећа могућност је најмање вероватна – да Берлин и Москва потисну Вашингтон – што, на крају, ипак сведочи о тренутној хијерархији снага. На крају, највероватнији је консензус сва три утицаја.

Иако је позицију Србије пред та три утицаја тешко третирати као повољну, она је ипак повољнија него пре четири године. Два су разлога за то. Први, како је речено, немачки и амерички интерес далеко су од истоветног, а историја показује да је Србија боље пролазила када Вашингтон/Лондон и Берлин/Беч нису једнако гледали да њу. Други разлог крије се у повратку руског утицаја – који никако не треба прецењивати, а то наглашавам јер смо томе често склони. Шта год мислили о њему, руски утицај готово никад није слабио, него је јачао српску позицију.

ВЕЛИКИ У СРБИЈИ Хајде сада да видимо како се центри западног утицаја понашају према српским изборима. Било је за очекивати да Немачка буде најактивнији играч у овој фази, и то из неколико разлога. Наиме, изборна кампања затекла је Немачку у њеном балканском налету, који је, кад је о Србији реч, интензивиран прошле године. Посета Ангеле Меркел Београду формулисана је на њеном одличном разумевању Тадићеве позиције човека који је сва своја јаја ставио у једну корпу, и то, гле чуда, баш ону европску, која је припадала Меркеловој. Она је ту његову једину амбицију – која је служила као супституција за све друге амбиције какве би требало да има лидер једне мале независне државе – условила апсолутним потчињавањем Србије. И Тадић је у ту замку лако упао. Резултат је био да је немачки утицај у Србији за само неколико месеци порастао можда више него за целу деценију од пада Милошевића и да је Тадић и судбину своје земље и личну апсолутно ставио у руке Берлину, рушећи своје мостове не само према Москви него у доброј мери и према Вашингтону.

Отуда је немачко аранжирање европске кандидатуре Србији у сваком случају било директно мешање у изборе. Јер оно је Тадићу, који без кандидатуре није имао ништа са чиме би могао да изађе на изборе, ипак дало прилику да се бори. А то ће рећи да кандидатура није довољна за победу тадићеваца, као што би њен изостанак био сасвим довољан за његов пораз. Одмах затим, Тадић је добио и награду Савета Европе, што је такође нека изборна помоћ, добио је подршку немачких медија у Србији, мада не безусловну, и добиће још толико да му до Ђурђевдана неће баш сваки дан понављати у медијима шта све треба да уради са Косовом, кога да ухапси од својих и шта још мора да уради са Србијом.

Тадићу, наравно, та подршка није довољна. Зато је поново у офанзиви – ко зна којој по реду – да се сретне са Обамом. Тај сусрет, наравно, не би му дао много на рејтингу међу бирачима, али би био јасан сигнал свим српским странкама без кога се наредна влада неће моћи направити, па макар само прешао цензус. Колико се може чути, нису велике шансе да до те посете дође, утолико пре што би Американци изгледа волели да Тадић у Белу кућу уђе сам, а да из ње пред камере изађе са Обамом и Хашимом Тачијем. То је мало превише чак и за Тадића, посебно у тренутку кад његовој странци интерна истраживања казују да ће на изборима проћи прилично рђаво.

Друга офанзива из Београда према Вашингтону била је она за ослобађање Војислава Шешеља, чији повратак у Београд би, верују у ДС, морао да смањи предност странке Томе Николића. Ни од тога, по свој прилици, неће бити ништа јер би, у тренутку када је Шешељ свој процес разбуцао у фронцле, његово пуштање у Београд, макар и само на продужени викенд, изгледало као слобода за човека који је победио Империју. А то не бива, посебно не да би остао на власти неки замењиви шраф у некој земљи која се изговара слично као Сајбериа иако није толико хладна.

Уочи избора дакле Американци ће се највероватније понашати уздржано зато што Обама има и паметнијег посла и већих проблема у својој изборној години, затим зато што му тај очајни српски Јушченко превише мирише на немачке кобасице – иако би се та ствар лако дала вратити у ред – и зато што Србија на америчкој политчкој мапи више није обележена као земља где су „демократе“ на власти нападнуте од надмоћнијих „популиста“. А то значи да ће Американци на српске изборе, за разлику од прошлог пута, када су утицали и пре и после гласања, овај пут интервенисати само после. Ако се и за тим укаже потреба јер тешко је веровати да би та интервенција била мотивосана спасаванејм Тадића, чак онда и ако се покаже да та интервенција суштински то и значи.

РАЗОЧАРАНИ РУСОФИЛИ Америка је велика земља, а такве не занима да у малим државама играју на једну персоналну карту. Оне играју на полиитку, а политика коју они замисле имаће овај пут много више елемената од бесмислене подршке „наставку Тадићевих реформи“.

Иако у мањој мери, сходно својој величини, сличног начела ће се придржавати и Немачка. Уосталом, зар Немци нису, и поред подршке Тадићу, прошле недеље примили Николића и Вучића на прилично високом нивоу знајући да су примили готово сигурне изборне победнике. Наравно, благост коју су показали према овој двојици, упркос томе што им један превише мирише на Амере, други на Русе и ниједан на Бориса из оне августовске Ангелине замке, јесте благост према будућем победнику, кога би свакако ваљало уразумити да у следећој влади пружи руку Тадићу. Не знам шта су им Николић и Вучић на то одговорили, али, знајући их, верујем да нису ништа. Са једне стране, до Ђурђевдана им треба мир са свима са којима га је могуће постићи, док, са друге, и сами знају да им велика коалиција треба таман колико и лепра.

Консолидујући унутрашње политичке ресурсе после председничких избора, који су били рутински по резултату и ни по чему другом, Руси су на неко време изгубили корак у Србији. Ту празнину попунили су разни мешетари са руске стране, где је било не само таквих који су лобирали за „велику коалицију“ већ и одушевљених Дачићевим социјалистима као најаутетничнијим заштитницима руског интереса у Србији, што је истинито и може се гарантовати само надалеко чувеним поштењем социјалиста. Ту какофонију из руских извораупотпунила је и информација како ће уочи избора српска влада у Нишу отварати онај руски центар за хитне интервеницје и како ће на тај кермес безмало довести и Путина. Али, срећом, то није једина глупост која се може чути у лажним вестима пуштеним у српски предизборни етар.

Све то довело је до извесне панике на проруском крилу српске сцене. Отуда су се могли чути очајнички позиви Путину да се у Србију инсталира са својом меком и тврдом моћи по узору на западне силе из 90-тих. То је у реду, мада остаје питање да ли се у том контексту од Путина очекује и да нам заведе санкције, да нас бомбардује и да се потом, кад нас ослободи, понаша на исти начин као и западне силе. Наравно, Русија је велика земља и, као што Немци и Амери неће престати да раде у Србији ако у следећој влади не буде Тадића, тако неће ни Руси ако у њој не буде радикала и Двери.

Такво, условно речено, разочаравајуће понашање Русије створило је и школу мишљења према којој Србија није у зони руског стратешког интереса. Наравно, те ствари функционишу мало другачије, тако да је довољно сетити се како је Србија добила свој део Јужног тока – директном интервенцијом Путина јер на првом нацрту маршруте је није било – па схватити да ће Србија бити унутар тог интереса онолико колико Русија полаже стратешке важности у тај пројекат. А то је, признаћете, што се Србије тиче, највише за последње две деценије.

Речју, Србија ће у зони руског интереса у годинама које су пред нама бити у зависности од два фактора. Прво, колико ће Русија успети да драгоцену деценију пред нама проведе у миру и развоју, што ће речи без даљег сужавања обруча НАТО, и, друго, од тога колико ће сама Србија почети сопственим снагама да прави своју државну кућу. Јер не бива у међународним односима да вам други прави кућу, а чак и када се тако деси, она испада укриво, без обзира да ли је праве као Совјети у Авганистану или Амери на Косову или у Босни. Кад сами почнете да правите кућу, то је већ друга ствар, тада ће се већ наћи оних који ће помоћи, и међу Русима и међу онима од којих то данас и не сањамо.

СЛИКА УОЧИ ПРОМЕНА Ако објективно сагледамо руски утицај на следеће изборе у Срибији, њега ће одредити три компоненте. Прва, као и у случају америчког изборног утицаја, то ће бити сами изборни резултати. А то значи да су ствари, упркос свему, у рукама српских бирача. Друга компонента тиче се тога да нико не би требало да очекује да Русија изађе из свог договора са осталим великим силама, што значи да она због Србије неће угрозити своје односе са Немачком и Америком, као, што, овај пут за промену, неће ни оне са Русијом. Трећа компонента тиче се тога да Русија, по природи ствари, за разлику од Немачке и САД, главнину свог утицаја може да оствари пре избора директним утицајем на грађане, док западне силе постају моћније после избора.

Зато онај ко прижељкује да се Путин обрати Србима и каже им да гласају за националне странке можда Србима жели добро, али им добро не носи. Тако нешто би, врло вероватно, довело до заоштравања, које би се сломило на леђима Србије. И не само то, него би угрозило и улогу Русије у нашој земљи у нареденим годинама, када ће промене неминовно уследити и када ће утицај Русије – још снажније и утицајније него данас – бити од кључног значаја за обликовање тих промена.

Зато је за Србију у овом моменту најповољнија равнотежа утицаја јер би она свакој од великих сила као интерес поставила неку врсту стабилизације Србије, макар рђаве стабилизације. А свака стабилизација, па и та рђава, подразумевала би Србију без насиља, без запаљивих социјалних нереда, који би могли да прерасту у ко зна шта. Оно што је у томе добро гласи: инсистирање да Тадић настави да влада Србијом по сваку цену биће у прилог дестабилизације. Затим: сваки наставак безочног гурања Србије према ЕУ, са свим пратећим акцијама, биће у прилог дестабилизације и Србије и региона.

Са друге стране, поштовање воље српских бирача, посебно уколико она буде јасно изражена, биће кључни прилог стабилизацији, као што ће њено непоштовање бити друго име за паљење велике ватре. Речју, не стварајући никаве илузије о коначним намерама Запада у Србији, закључио бих да су интереси Запада и Срба данас мало ближи него на изборима пре четири године. Ако је читалац сумњичав и ако, с разлогом, пита зашто би Запад то уопште морао да увиди и уважи, одговорио бих гаранцијом да ће они то приметити макар колико Срби примете шта им доноси избор између какве-такве стабилности и пакла. Све друго је наш нереалан и глуп захтев Америма, Немцима и Русима да према нама буду бољи него што смо ми сами према себи.

Извор: http://www.standard.rs