Почетна / Колумне / Заборављена улога „Телевизије Загреб“ и недељника „Данас“

Заборављена улога „Телевизије Загреб“ и недељника „Данас“

Пише Ратко Дмитровић

Готово да је заборављено ко је и на какав начин медијски припремао догађаје који ће разбити Титову Југославију, ко је први сатанизовао и Србе и Србију, отварајући простор за све оно што је у том смислу касније стигло и са Запада

Пре неколико дана Привредна комора Србије отворила је представништво у Загребу, а за директора именовала Дренислава Жекића. Многима ово име не значи ништа, али има, убеђен сам, међу читаоцима „Печата“ оних које ће Жекићево име вратити у касне осамдесете и почетак деведесетих година, у бурно и тешко време, када су наказе прошлости из мрачних и мемљивих склоништа, у којима су годинама оштриле зубе чекајући нову прилику, искочиле на јавну сцену Хрватске. У другачијим оделима, али са старим циљевима и наканама.
Ништа се велико и значајно на овим просторима није догодило, и не догађа се, случајно, само од себе. Ни Хрватска није преко ноћи, од уторка на среду, миран и толерантан живот својих Хрвата и Срба (макар толеранција била наметнута и контролисана) заменила ћутањем, окретањем главе, бушењем гума, разбијањем прозора, отпуштањима са посла, протеривањем из станова и на крају бруталним ликвидацијама Срба по већим и мањим местима. То је дошло постепено, развијало се годинама, а своје страшно и крваво убрзање добило 1991. године.

ОБРАЧУН СА СРБИМА
Медијску припрему таквог стања, уређење политичког терена за обрачун са Србима, у Хрватској су на својим леђима изнела два медија: „Телевизија Загреб“ и недељник „Данас“. Једанаестог јануара ове године у Београду је умро Вељко Кнежевић, директор „Телевизије Загреб“ у време које спомињем. Вељко је био Србин, рођен у једном селу код Книна. Њега и моју маленкост везале су чудне животне нити. Живели смо у истом граду, Загребу, знали један за другог, али се упознајемо тек у Београду, где смо дошли спасавајући главе и породице. Пре тога, крајем 1991. године, Кнежевић је у Загребу сахранио сина. Вељко никада није изговорио да је његово дете убијено. Само је слегао раменима. Нисам имао снаге да припитујем, да копам по тој језивој рани.
„Знаш ли ти“, рекао ми је једном, „да и овде у Београду чувам оно твоје писмо. Није ми било свеједно кад сам га прочитао, а и ниси био у праву. „Вељко, био сам у праву, а све што је тамо написано потписао бих и данас“, одговорио сам му и тако је наш разговор о необичном писму заувек окончан.
Зашто писмо? Средином 1989. године, када више нисам могао да гутам стално, систематизовано, телевизијско кидисање на „великосрпске апетите из Београда“, на „Српску академију наука и уметности“, на руководство Србије, све уз отворену подршку Шиптарима на Косову и давање простора некада забрањеним, а онда у Загребу пожељним „интелектуалцима“ из Словеније, Босне, Црне Горе, Хрватске; после једног „Дневника“ „Телевизије Загреб“ написао сам то писмо и сутрадан га, преко познаника запосленог на Телевизији, доставио у Кнежевићев Кабинет.
Шта сам написао? Свашта. Писмо је било пуно горчине, проткано емоцијама које намерно нисам ни контролисао, ни скривао. Било је то вапај Србина из Хрватске другом Србину из Хрватске. Једног који је био новинар „Политике“, најугледнијег и веома утицајног српског медија, другом који се налазио на челу „Телевизије Загреб“, најугледнијег и најутицајнијег хрватског медија. Тражио сам од Вељка, молио га, преклињао, да заустави и промени антисрпски курс „Телевизије Загреб“. Указивао му на евидентне лажи, измишљања, манипулације са полуистинама, на могућност да се „критички поглед на међунационалне односе у Србији“ бар делимично пребаци на Хрватску и њене међунационалне односе; да се оно што у Србији траже Шиптари, а стално прати и пропагира „Телевизија Загреб“, стави у уста Србима из Хрватске, па онда оцени ко шта има, коме је шта потребно и ко је идентитетски и културно угрожен. Није вредело, Кнежевић је наставио по старом.

[restrictedarea]

МЕДИЈСКА ПРИПРЕМА
Ту се враћамо на Дренислава Жекића. Он је био део Вељкове „српске екипе“, један од уредника „Дневника“, заједно са још неколико колега српског порекла; Гордана Грбић, Градимир Агбаба, Анкица Барбир Младиновић, Мирјана Ракић… Срби су, према тврдњама запослених на „Телевизији Загреб“, били и Лука Митровић и Бранимир Допуђа, али се нису тако изјашњавали, посебно овај други који је „Дневник“ завршавао речима: „Поздрав хрватским бранитељима, ма гдје били“.
Увек је незахвално, помало и мучно, давати оцене о људима у тешко време и још тежим ситуацијама, али екипа Вељка Кнежевића – то је и данас, 20 година после свега, јасно као дан – одиграла је врло значајну улогу у медијској сатанизацији Србије и Срба као народа. Неки од њих, колико чујем, данас су тога свесни; кажу да су морали, јер би у супротном остали без посла. Не спомињу да су ионако остали без посла, одмах по доласку Туђмана на власт. Медијска припрема је била окончана, никоме више нису били потребни и Антун Врдољак их је избацио на улицу.
У тој групи Дренислав Жекић је, сећам се, био некако најумеренији. Видело се да то ради са муком у стомаку. Нисам сигуран, али мислим да је он сам отишао из „Дневника“, пре доласка Врдољака.
У годинама које деле то време од Жекићевог именовања на место директора представништва Привредне коморе Србије у Загребу, Дренислав се бавио маркетингом, једно време провео је у Лондону, а како је хадезеовска атмосфера у Хрватској слабила јачао је Жекићев положај, обнављала се стара пријатељства, па је 2005. године именован за помоћника генералног менаџера концерна „Подравка“.
Да ли је Жекићево ангажовање у служби Привредне коморе Србије изненађење? Јесте, без сумње. Верујем да је то добро решење за српску привреду која је на хрватском тржишту финалних производа заступљена симболично. У Хрватској је регистровано десетак српских фирми. Хрватске фирме у Србији, а има их око 250, писали смо о томе, контролишу чак и производњу хране, а у продајним ланцима налази се неколико стотина производа из те државе. Жекић је именован на две године. Видећемо какво ће стање да буде у пролеће 2014. године. На страну што је ово велика прилика за Дренислава Жекића да се и делимично искупи код Срба.
Недељник „Данас“ је претеча антисрпског информативног програма „Телевизије Загреб“. Покренут је 1982. године, да би попунио празнину периодичне штампе у Хрватској, у ствари да парира „НИН“-у који се у Хрватској изузетно добро продавао. Први главни уредник „Данаса“ био је Јожа Влаховић, а већ крајем лета те прве године излажења дошло се до тиража од 150.000 примерака. Тај тираж је достигнут на две велике афере у чијем су средишту били Борислав Микелић, директор петрињског гиганта „Гавриловић“, и Милан Павић, директор „Југотурбине“ из Карловца. И тада и касније уредници и новинари „Данаса“ тврдили су да је напад на поменуту двојицу дошао као последица жеље да се опусте круте комунистичке стеге, укаже на злоупотребе положаја, управљачку ригидност са основа партијске позиције… али оно што се накнадно догађало све снажније је наводило на закључак да су Микелић и Павић нападнути из других разлога, због свог националног порекла. Обојица су Срби, а „Гавриловић“ и „Југотурбина“ носили су развој Баније и Кордуна, региона са значајном српском већином.
Користећи све могућности које су му биле на располагању, укључујући структуре Савеза комуниста, где је и на федералном нивоу имао значајну позицију и углед, „Данасу“ је посебно жестоко узвратио Микелић. Противудар је био тако снажан, да је Јожа Влаховић на крају морао да поднесе оставку. На његово место долази Живко Милић, шеф деска је Денис Куљиш, а заменик главног уредника Нинослав Павић, данас један од најбогатијих људи у Хрватској, власник „Јутарњег листа“, „Глобуса“, „Слободне Далмације“… Са Влаховићем одлази и неколико новинара и уредника. Лист почиње да пада и тиражно, и по утицају, али се две године касније у редакцију враћају готово сви који су је напустили.

АНТИСРПСКЕ БУЈИЦЕ
Место кормилара преузима Мирко Галић (касније директор „ХРТ“-а, данас амбасадор Хрватске у Француској) и „Данас“ бележи успон досежући и сто хиљада проданог тиража. После свега што се у међувремену догодило, без потребе за накнадном памећу и без страха од грешке, поставићемо оцену да је загребачки „Данас“ отварао бреше свим антисрпским бујицама у годинама уочи распада Југославије. Сви који су тада имали потребу да се баци каменом на Београд, добијали су у „Данасу“ кафу, пажњу и простор. Колико год је требало. Од словеначких „слободних интелектуалаца“, преко шиптарских „академика“, поражених и у страну гурнутих хрватских маспоковаца, до сарајевских универзитетских професора, муслимана, који су у београдским политичким гибањима, посебно у односима Београда према Косову и Метохији видели жељу за доминацијом и обрачун са „либералним исламом“.
Косметски Шиптари су у „Данасу“ имали неограничен простор и подршку без резерве; Милошевић је већ са првим спомињањем тешког положаја Срба на Косову означен као српски националиста, велика опасност за Југославију; Меморандум САНУ представљен је као програм за стварање велике Србије; очекиване и оправдане рефлексије међу Србима у Хрватској, на косовске немире, аутори „Данаса“ оцењивали су као подбуњивање из Београда, покушај дестабилизације Хрватске. По „Данасу“, за све су били криви Милошевић, САНУ, Српска православна црква. Зар је данас другачије?
Две године пре вишестраначких избора „Данас“ и „Телевизија Загреб“ усклађују уређивачку политику и улазе у финиш страшне и погубне сатанизације Срба и Србије. Створена је атмосфера у којој је било места само за једну оцену – Срби су криви за све. Знам да је сувишно, али подсетићу, и „Данас“ и „Телевизију Загреб“ усмеравали су и њихово деловање одређивали комунисти. Исти они чији су циљеви дефинисани – није одгорег да се стално спомиње – 1928. године у Дрездену, на Четвртом конгресу КПЈ.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Неће они одустати, то им је храна. И у овој јадној Србији влада чума инсталације разних фела да искорене Србски род. Корошец је рекао узјахали смо доброг коња оставићемо им рагу. Ето шта дочекасмо од рода нашег што се преметну у оно што нису и хоће да сатру оно од чега су. Ако нам Господ Бог мало не пипомогне да се окренемо себи и и да неспомињемо уопште ове него да се посветимо себи и свом опстанку. Овде на прво место је образовање и медији али не ово страшило већ постепено посвета себи а не овом пропалом свету који живи од лажи отимачине и штампања лажног новца.




    0



    0
  2. Da bismo došli sebi moramo se lišiti ove korumpirane i lažljive vlasti ali i prihvatiti lažljivu,nazovi, opoziciju koji obećavaju još brže,čitajte, još podaničkije putovanje u EU. Oni su najopasniji. Tu su i neki koji su bili na vlasti,bili podanici, pa se naprasno osvestili a bili su u mogućnosti da se okrenemo sebi i sopstvenim interesima,prirodnim saveznicima i partnerima koji , sem ekonomskih, nemaju druge interese.
    Idu izbori.Zato pamet u glavu da ne bude opet kajanja.
    S poštovanjem.




    0



    0
  3. Ovaj tekst je potvrda da sam tadašnjeg urednika Dnevnika TV Zagreb Drenislava Žekića dobro pročitao između redova ali treba podsjetiti da je povodom obraćanja putem Radio Knina isti novinar u svojstvu gosta u emisiji pomenutog medija 1989. godine jasno i(hrabro)poručio da je Srbin iz Bijelog Brda kod Osijeka. Svakako još jedno Hvala Ratku Dmitroviću za istinito svjedočenje o teškim danima za nas Srbe iz Hrvatske u vremenu pre dvadesetak godina!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *