Васкршњи дар министра Богдановића

Пише Никола Врзић

Шта се крије иза одлуке Владе Србије да за Ђурђевдан не одржи локалне изборе на Косову и Метохији, да ли су ту одлуку, заправо, уместо српских власти још почетком 2010. године донеле Сједињене Америчке Државе, и зашто им та подла завера против Србије на Космету, ипак, неће проћи све док и Срби не постану саучесници у тој борби против самих себе

 

Размишљали су маркетиншки магови са Андрићевог венца, размишљали, и досетили се како да Србима увале информацију да Србије, после ђурђевданских избора, на Косову и Метохији има да више нема. Досетили се да им, уместо црвеног васкршњег, подвале кукавичије јаје; па су им одлуку да на Космету не одрже оне најважније, локалне изборе – иако на такву одлуку више и немају никакво законско право – сервирали у недељу у време васкршњег ручка, између куваних јаја и печеног јагњећег бута, кад нико ко баш не мора не пали телевизор, не слуша радио, не чита новине. А све то у нади да ће им њихов коначни косметски избор, избор да Космет више не бира српске органе власти, проћи неопажено; да Србија не примети да се политика „и Косово и ЕУ“ претворила у политику „и Косово у ЕУ“. У политику која би, упркос херметичкој тишини овдашњих медија, на ђурђевданском гласању ипак могла да се обије о главу оних који, на овако беспоговорном путу (остатка) Србије ка ЕУ, решење косовског питања смештају у будућност, а у тој ће нам будућности осим Космета, сва је прилика, на сличан начин бити измештени и западни крајеви насељени бугарском мањином, и сва упоришта Ђорђа Вукадиновића међу Власима… О Војводини, Рашкој области и Србији испод Врања да и не говоримо.
При чему је кукавном Горану Богдановићу, министру за Косово и Метохију у такозваној Влади Србије (јер се Србијом влада са неког другог места), у недељу на црвено слово, на Васкрс, запао задатак да саопшти да је званични Београд, још једном, поступио по наређењу својих западних пријатеља. И успут је пружио њихов савршен изговор за напуштање нашег, српског Космета; изговор савршен само зато што немају ниједан бољи, а праве разлоге не смеју да открију (без бриге, само мало стрпљења. Открива их „Печат“): „На Косову неће бити организовани локални избори јер смо од УНМИК-а данас добили негативан одговор. Не желимо да на било који начин кршимо Резолуцију 1244 Савета безбедности и да доводимо у опасност Србе који живе јужно од реке Ибар.“ На Богдановића се надовезао његов председник Борис Тадић: „Ако нам међународна заједница каже да Резолуција 1244, која је основ одбране нашег суверенитета на КиМ, подразумева се да су међународне институције, пре свега УНМИК, задужене за организацију избора на територији наше јужне покрајине, ми то поштујемо. У супротном, Србија би прекршила Резолуцију 1244, а сви који говоре супротно, не говоре истину и баве се лажним патриотизмом.“
Хм. Пре ће бити да Богдановићев председник не говори истину. А да су ово, само, слаби изговори који треба јако да зазвуче и да сакрију неугодне чињенице.

ВЕЛИКА УНМИК ПРЕВАРА

[restrictedarea]

Најпре, чињеница је да се УНМИК и 2008. године противио одржавању локалних српских избора на Космету; тадашњи шеф УНМИК-а Јоаким Рикер је одлуку Београда да 11. маја 2008. на Космету организује локалне изборе назвао „нелегалном“ и „неприхватљивом“, а УНМИК царина пленила је изборни материјал, картонске параване, УВ лампе, спрејеве… Па су избори ипак одржани.
Штавише, тадашња Влада Србије, у којој су већину имали ДС и Г17, усвојила је и Одлуку и Упутство за спровођење локалних избора на територији АП Косово и Метохија, којом је Републичка изборна комисија – а не УНМИК – овлашћена да спроведе локалне изборе на територији наше покрајине. Како се тада нико није досетио да се српским изборима крши Резолуција 1244?
И још: ова је Влада Србије, актуелна влада Мирка Цветковића у којој седи и Горан Богдановић, и после те 2008. године организовала ванредне локалне изборе на Космету; 2009. за одборнике Скупштине града Приштине и скупштина општина Пећ и Лепосавић, и 2010. у Косовској Митровици и Новом Брду.
А пре свега тога, како је „Печат“ већ писао, УНМИК је још 2007. године самом себи одузео овлашћење да организује изборе на КиМ, а уз то изгубио и право да тумачи Резолуцију 1244; зато што ју је сам прекршио својим уредбама 2007/25, 2007/26, 2007/27, променивши изборну регулативу позивајући се при том на одбачени Ахтисаријев план надгледане независности Косова.
Тиме, заправо, долазимо до суштине подвале коју је Београд начинио када је замолио УНМИК да на КиМ организује локалне српске изборе; знали су унапред да ће УНМИК то одбити, и знали да ће тиме добити некакав изговор да избори не буду одржани. Наручили су да буду одбијени, да би онда они могли да одбију Србију на Космету.

ТАДИЋЕВ ПАРАДОКС
И пазите, тек, на овај парадокс, ако се парадоксом може назвати  то што покушавају да направе будале од свих нас. Богдановићев председник Борис Тадић, наиме, говори да због међународног права немамо права на изборе за српске одборнике; исто то је, британски цинично, претходно изговорио Дејвид Лидингтон, министар за европска питања Уједињеног краљевства, државе која је била у првом реду поборник противправног отимања Косова од Србије („За Србију би одржавање општинских избора на територији Косова било у супротности са међународним правом.“). Тако да је Богдановићев председник, који је и бивши председник Србије, сад доспео на становиште оних који Србију скраћују и за Косово и за Метохију… Као што рекосмо, или је реч о парадоксу, или нас тај човек жестоко магарчи кад каже да ће се „постарати да пронађе начин да се не одрекне Косова“.

НАРЕДБЕ ИЗ ВАШИНГТОНА
А заправо је Борис Тадић – као несумњиви инспиратор Горана Богдановића – само урадио оно што му је на Западу речено да мора да учини (на српском: наређено). И при том не мислимо само на скорашње јавне изјаве да се „САД противе одржавању локалних избора на северу Косова који нису у складу са косовским законима“ (Филип Рикер, заменик помоћника државног секретара САД), да „организовање српских локалних избора на Косову готово да нас неће довести ближе дијалогу него ће заоштрити ситуацију и реторику и то нас неће водити решењу” (Самуел Жбогар, специјални представник ЕУ на Косову), да „за Брисел неће бити проблем што је Србија 13. марта расписала локалне изборе на Косову, али ће бити проблем ако они буду одржани“ (Јелко Кацин, известилац Европског парламента за Србију)… Већ мислимо на оно што је владајућем Београду речено много раније, и у потаји.
Али, пре тога: зашто су, уопште, толико битни неки сеоски одборници у Звечану и Зубином Потоку, у Штрпцу или, рецимо, у Гњилану? А да битни јесу још како, сведочи нам већ и то што се овим питањем баве и Стејт департмент, и онај бивши становник Андрићевог венца, и бриселске бирократе и приштински трговци људским органима који су одушевљено поздравили одлуку Београда да не одржи локалне изборе на Косову и Метохији… И те како су важни, најважнији заправо, зато што ће само они на делу показати – не наседамо на страшне косовске заклетве громким речима – да Србији јесте место на Космету, и да се Србија за своје место на Косову и Метохији и даље бори. Баш зато што се од Србије тражи да од тих избора одустане. Далеко су од Косова и Метохије и Скупштина Србије и Председништво Србије, и знаће косметски Срби да су у Србији само ако њиховим водоводом, и канализацијом и градском чистоћом и општинским буџетом, буду управљали они које ће, ако прекрше закон, суспендовати влада у Београду, а не влада у Приштини. И зато је гласање за те сеоске одборнике, који ће поставити директоре водовода и чистаче септичких јама, далеко важније од гласања за посланике и председника државе. Уосталом, да заиста јесте тако, не би се отмичари српског Космета из Вашингтона и Брисела (Приштину да и не спомињемо) опирали баш изборима за општинске одборнике, док се гласању за Скупштину Србије и њеног председника не противе.
А Тадићеве су власти још пре две године из Вашингтона добиле наређење да укину институције државе Србије на Космету. Оно што је на Васкрс, у недељу, изговорио Горан Богдановић, потврдан је одговор Београда на то наређење, које представља онај прави разлог министровог позива на неодржавање српских локалних избора.
Да, указујемо на Викиликс и на обелодањене тајне америчке (и, авај, српске) дипломатије. Америчке наредбе Београду откривене су нам у двема депешама с почетка 2010. године (10STATE9661, од 30. јануара, испод које је потписана лично државни секретар Хилари Клинтон, и 10PRISTINA44, од 27. јануара, у којој су испливали детаљи тзв. Северне стратегије, стратегије за подвођење српског севера Космета под власт Приштине). Секретарка Клинтон, у својој депеши, најпре уцењује Београд наставком евроинтеграција: „Забринути смо да ће Београд угрозити своју ЕУ кандидатуру ако настави да тражи поновно отварање преговора о статусу Косова. Да би наставила са ЕУ интеграцијама, Србија мора да пронађе начин да превазиђе питање Косова.“ А онда му и указује како да превазиђе то неугодно питање: тако што ће „престати с покушајима да оспори статус Косова, укључујући и лобирање против признања или спровођење непожељних акција у међународним организацијама пошто Међународни суд правде формира своје мишљење“ (као што знамо, после МСП-а овај је захтев испуњен, јер је у оној заједничкој српско-ЕУ резолуцији у Генералној скупштини УН мишљење МСП-а немо прихваћено, а никаква слична акција касније није предузета); Косово ће Србија „превазићи“ и тако што ће „да се ангажује на решавању практичних питања на Косову што пре након МСП-а, како би Београд могао да се фокусира на процес ЕУ интеграција“ (испуњено. То су бриселски преговори Борка Стефановића); тако што ће Србија морати да „прихвати компромис који ће омогућити укључивање Косова“ у регионалне организације. „Србија мора да дође до компромиса са Косовом о условима за учешће Косова, који ће укључити и предуслове за косовске плочице с именима, представљање, и потписе“ (испуњено. То је Косово са звездицом која се већ истопила)… А сада је на ред дошло испуњавање наредбе из „Северне стратегије“ из које је већ – Стефановићевим ИБМ споразумом о граници између Србије и Косова – испуњена наредба о „поновном успостављању наплате царине на прелазима 1 и 31 (Јариње и Брњак) у склопу јединственог царинског режима Косова; а после тога, Американци са својим сарадницима траже „замену нелегалних паралелних општинских власти на Северном Косову легалним, легитимно конституисаним органима Косова.“ А нужан предуслов за то је да Београд на Космету не одржи изборе за те „нелегалне паралелне општинске власти“… Ето зашто су Горан Богдановић и његов председник саопштили да локалних српских избора на Космету не сме да буде. Не због УНМИК-а, нити због међународног права, већ зато што су им Американци тако наредили, а њихове наредбе се – видесмо – испуњавају редом којим су и испостављене.
Али, срећом, није (више) на њима, на Тадићу, Богдановићу и Хилари Клинтон, да одлуче о томе. Ствар је сад у рукама Добросава Добрића, Драгише Миловића, Славише Ристића и њихових колега из општинских управа у Звечану, у Зубином Потоку… Зато што члан 10 Закона о локалним изборима изричито каже: „Изборе за одборнике спроводе изборне комисије јединица локалне самоуправе и бирачки одбори.“ Што значи да ће локални избори бити одржани и у Звечану и у Зубином Потоку, ако буде могло и у Штрпцу и можда још понегде, укратко, на свим оним местима до којих не допире ни Тадићева ни Тачијева рука. Свуда, дакле, где Србија још постоји.

ЕУ КОМАДАЊЕ СРБИЈЕ
Косметски Срби учиниће, дакле, све што могу. Али њихова судбина зависи од нас. Од остатка Србије, ако је има. Јер, додао је Горан Богдановић када је саопштио да поступа по наређењу Вашингтона, „признавање резултата тих и таквих избора“ на северу Космета „биће у надлежности нове Владе Србије“. Па је, да се избегне свака могућа забуна, појаснио да „лично мисли да би било јако лоше да се признају резултати тих избора“. Тако да ће, заправо, док нам косметски Срби гласањем за локалне одборнике буду поручивали да желе да буду Србија, одлука о томе да ли ће то и остати, бити наша. Будемо ли, на парламентарним и председничким изборима, гласали за странке које нису отворено подржале локалне изборе на Косову и Метохији, које нису поднеле листе на општинским изборима у Звечану, Зубином Потоку…, гласаћемо за избацивање наших сународника из Србије.
И не само то. Гласаћемо и за или против даљег комадања Србије, комадања у име евроинтеграција. Да, оне ће за почетак значити независно Косово у Уједињеним нацијама, и српско признање његове независности (Борко Стефановић: „Север Косова треба да добије специјални статус. Постоје примери за то, попут Јужног Тирола или две Немачке.“ Модел „две Немачке“ подразумева приступање Косова Уједињеним нацијама, као што су им приступиле и Источна и Западна Немачка, модел Јужног Тирола пак да Србија признаје суверенитет Косова над четири северне општине таман колико и Аустрија признаје Италију и њен суверенитет над овом облашћу), а потом на ред долазе и други делови Србије: за Војводину се увелико траже законодавна, извршна и судска власт какву имају независне државе а немају је аутономне покрајине, Санџачка кућа је, иза оне Војвођанске, у Бриселу већ отворена прошле недеље, југом Србије вијоре се заставе Албаније и Косова без икакве звездице, прибојавамо се и Тадићевог споразума са Румунима поводом „влашког питања“, јер се његов садржај упорно сакрива (можда, додуше, Ђорђе Вукадиновић о томе зна нешто више), а посетила нас је, у Босилеграду, и потпредседница Бугарске Маргарита Попова. Дошла је, преносе медији, у посету „западним крајевима“ Бугарске. И одатле поручила да „Србија неће постати чланица Европске уније док не реши питање бугарске националне мањине“, наговестивши да ће Софија „употребити право вета како би обезбедила поштовање права бугарске заједице у Србији“.
И добро је да све то знамо. Да знамо да је глас за партије које подржавају улазак Србије у Европску унију – глас за комадање Србије. А да је борба за локалне изборе на Косову, истовремено, и борба за српску Војводину, за Рашку, за источну и јужну Србију. 6. маја, на Ђурђевдан, сазнаћемо колику Србију Србија жели, па ће нам тако и бити.

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. Taj окупаторски министар поњопривреде у ,,Косовској,,влади и у овој окупаторској влади Србије ради што једино зна а то је чишћење Србије од Срба.Уништавајући све српско на Космету заједно са својим издајницима покушава да нас убеди да смо сами криви за ово зло.Пљачкајући народ преко разних тендера на Косову купује своје место у Београду мислећи тако даће се спасит прокледства издајника.
    МИ Срби са Космета гледамо у небо и молимо се само Богу и само од њега очекујемо спас,спремни да носимо наш крст без ичије помоћи.

  2. Do sam ja bio ono sto sam bio i dok je bog po zemlji hodao ovakovi kao Bogdanovic nisu mogli da se zaposle ni kao portiri na ulaznim rampama u fabrikama. Za svaskoga ko je obnasao bilo kakovu vazniju duznost trazila se provera, morao si biti cist od cukundjeda do oca, a danas covek koji je bio u Redzepovoj vladi donosi odluke hoce li narod da bira svoje pretstavnike ili ne. Doslo je zaista vreme da se resimo takovih i da im nikad vise ne dozvolimo da se bavwe politikom. Njima treba izreci zastitnu meru bavljenja politikom kao sto to rade amerikanci kad su zabranili Karadzicu da se dalje bavi politikom.

  3. Na tekst nemam zamerke al bi volio da mi ”patriota” objasni zasto i kako je je mogao uporediti i izjednaciti srpskog heroja sa izdajnikom.

    Hvala

  4. Zato, ide Đurdevdan,pa narode, pamet u glavu.Sve je u rukama (pameti) naroda. Da ne bude po onoj “Oni koji su nas doveli dovde, vodiće nas još i dalje.” Nego , više se plašim ovih prevrtača koji gaze zakletvu.Oni su spremniji izdati ,poput “Poturice gore od Turaka”,ili pokatoličeni gori od Katolika. Sve je to Srpski narod iskusio. Zato, SRS,Dveri i donekle DSS mogu ovu zemlju izvući iz krizr.
    S poštovanjem.

  5. Богдановић ји само потрчкарало Тадићево , зато Срби са Косова и Метохије а и сви остали не тражите правде код њих јер они не раде за интерес Српски него требате ствар интернациолизовати преко Руских дипломата за ваше-наше интересе да наступате-мо! Јер гледајући глобалну политику Ватикан -Рим-Брисел -Вашингтон је осовина која ради против Руских-Српских интереса тј.желе да нас сатару да нам душу узму јер то су још једине душе слободне у православном свијету а ваља и руске ресурсе поробити и опљачкати . Стога драги моји Срби ,Руси и Кинези би био наш прави и пут развоја али и СЛАВЕНСКА политика. Једина и исправна , стога тражите помоћ од Руса сваку јер ипак смо ми и Руси у истом лонцу за ове мондијалисте-пљачкаше и лажљиве запападњаке.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *