Почетна / Колумне / Васкрсење и најмлађи каплар на свету

Васкрсење и најмлађи каплар на свету

Пише Драгомир Антонић

Велики празник тражи од верника да докажу да имају снаге да живе. Као што је ту снагу нашао Милош Мишовић када је на Крфу спасао себе и дечака Момчила Гаврића

Данас је Велики петак, дан распећа на крст Исуса Христоса, једини дан у години када у свим православним храмовима широм планете утихне литургијско појање, а износи се плаштаница. По народном веровању, приликом провлачења испод плаштанице, требало би се помолити Богу и нешто пожелети. Верује се да ће жеља бити испуњена. Рајска небеска врата која су се јуче на Велики четвртак отворила, по народном веровању биће отворена све до Светлог петка. Ово је дан мучеништва и страдања за хришћане, дан сећања на све који су мученички страдали за веру, слободу и Часни крст. Син божји је страдао да  покаже снагу жртвовања, а његовим васкрснућем Свевишњи нам је показао и доказао да велика жртва доноси и велику награду.

[restrictedarea]

СУШТИНА ПРАЗНИКА
Велики дан и велики празник траже од верника да се одмакну од свакодневних овоземаљских ствари и догађања. То је суштина празника. Заборавимо на свакодневицу, бар на један или два дана одморимо се и сетимо разлога зашто празнујемо. Сетимо се и причајмо, разговарајмо о прецима, даљој и ближој историји, догађајима из детињства, лепоти живљења и дружења. Не укључујмо телевизоре већ се суочимо са собом, својим најближима, пријатељима. Суочимо се са радостима и невољама. Утврдимо умемо ли да се носимо и са једним и са другим. Све је то део нашег живота. Можда ми нисмо заслужни за све невоље које су нас нашле, као што нисмо заслужни ни за радости које су нам дошле, али пошто нас је све снашло покажимо пре свега себи да имамо снаге и вере да бар ових дана поднесемо све без роптања и јадиковања. Докажимо да имамо снаге да живимо. Немојмо скакати са прозора, балкона, кровова, мостова и лишавати се живота због невоља које нам се чине не решивим. Све се да решити и свака је невоља пролазна. Имајмо вере, а она ће нам дати духовну снагу да искажемо милосрђе према онима који су у тежем положају од нас. Свестан сам да је сваком своја мука најтежа, али верујте увек постоји неко коме је теже. Није то утеха и неће ником од нас бити лакше ако знамо да је неком другом теже, нити предлажем да се организује такмичење или телевизијска представа где би победила особа за коју гледаоци гласањем утврде да је баш њој најтеже. Желим да све  нас замолим да ових празничних дана душевно погледамо себе и друге. Сазнаћемо много о себи и другима, и биће нам лепше.

СУШТИНА МИЛОСРЂА
Добри људи Срби послали су ми причу о Момчилу Гаврићу, најмлађем каплару на свету. Признаћу, на своју срамоту, да о дечаку каплару скоро ништа нисам знао. Човек се учи док је жив и зато ћу цитирати делове писма које сам добио, а вас замолити да их прочитате. Причу је испричао Горан Вилић, историчар Музеја „Јадра“ у Лозници, а објављена је у локалним новинама. Господин Вилић је послао и фотографије Момчила у униформи. Благодарим му.
Момчило Гаврић је рођен 1906. године у селу Трбушница (Општина Лозница), испод планине Гучево. Био је осмо дете својих родитеља, оца Алимпија и мајке Јелене. У августу 1914, аустроугарски војници убили су Момчилове, оца и мајку, сестре и његова четири брата. Два брата су била већ у српској војсци и они су преживели рат. Мали Момчило је побегао кроз шуму. Наишао је на положај Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије првог позива којим је командовао мајор Стеван Туцовић, брат Димитрија Туцовића. Малишан је пао, и зајецао: „Чико, све су ми убили“. Мајор га упита: „Знаш ли да бацаш бомбе?“ Момчило рече да је бацао само камење. Мајор узе бомбу и показа како се са њом рукује. Построји војнике и рече: „Ко хоће да ноћас освети Гаврићеве родитеље, његову браћу и сестре?“ Цела чета искорачи напред. Туцовић одабра Златиборца Милоша Мишовића. Пред поноћ крену Мишовић с Момчилом и затече пијане Швабе где пред качаром Гаврића шенлуче. Мишовић баци бомбу, затим другу. Трећа није била потребна. Тада је Момчило постао борац српске војске.
Милош Мишовић узео је Момчила под своју бригу. У Подгорици му је купио за последњи новац венчић од двадесет укљева и рекао му: „Синко, ако хоћеш да останеш жив, сваког дана да једеш само једну рибицу“. Момчило га је послушао, а кад су прошли Скадар рибица више није било. Мишовићу је почело да нестаје снаге. Једне ноћи док су чучали поред ватре рекао је Момчилу: „Синко, бојим се да нећу моћи више. Ухвати се за мој шињел и ја ћу те вући докле будем имао снаге… Ако паднем, немој ми прилазити, продужи даље“. Вукао је Мишовић малог Момчила, док га глад и зима нису сломили, и он паде у снег. Момчило стаде, даде му руку: „Иди Момчило, не обазири се на мене“ – рече Милош. Момчило се склупча око њега у снегу, милујући му промрзле руке: „Чика Мишо, ја нећу даље, хоћу да умрем с тобом“. Како да умре дете? Милош сакупи снагу, устаде и посрћући стиже до пристаништа у Драчу. На Крфу Момчилу су пришили звездицу на нараменицама. Деветогодишњи Момчило Гаврић постаде најмлађи каплар на свету.
Чекајући пробој фронта где је и рањен, описмени се, а после рата је отишао у Енглеску на школовање. У Београд се вратио 1921. године и живео у њему до 1993. године. Наравоученије извуците сами.
Христос Васкрсе!

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *