Турска: Непријатељ свих држава у региону

Пише Зоран Милошевић

Због покушаја да доминира и због мешања у унутрашње послове других држава, Анакара и турски премијер Тајип Ердоган су изложени све оштријој критици политичара из земаља окружења — невољних да се понашају тако да „угоде турским интересима“

 

Политичари са Блиског истока о турској политици и премијеру Тајипу Ердогану тврде: „Ердоган је као вино – прија док га пијете, али после од њега боли глава!“

Премијер Ирака Нури ал Малики, 20. априла 2012. године је, како преносе светске агенције, изјавио „да се Турска претвара у непријатеља свих држава региона због покушаја да доминира и због мешања у њихове унутрашње послове“. У унутрашње послове држава на Блиском истоку највише се меша турски премијер Тајип Ердоган (али и други званичници и разне службе), који стално говори како би други премијери из окружења требало да се понашају да би угодили турским интересима. На овај начин Ердоган је прозвао Ирак, Сирију (више пута), Иран, Саудијску Арабију, Катар, Египат, али и Русију и Кину. Ердоган се меша у све, чак и у религиозна питања. Ако у региону јача неки политичар, то се Ердогану не свиђа и његови коментари су да он „монополише власт, што није демократски“, да је то „политички егоцентризам“, а у религиозна питања се меша тако што штити интересе муслимана сунита на штету интересе шиита.

ИРАЦИОНАЛНОСТ ТУРСКЕ ПОЛИТИКЕ

[restrictedarea]

Интересантно је да када се разговара са исламским политичарима са Блиског истока о турској политици и Ердогану, они по правилу одговоре: „Ердоган је као вино – прија док га пијете, али после од њега боли глава!“ Такође, карактеришући народе који улазе у исламску цивилизацију и зону неоосманске политике, а образлажући зашто морају да се покоре Турцима, износе следећи стереотип: Арапи су рађају као пророци, Персијанци као песници, а Турци као војници. Војници, наравно, покоравају друге. Све ово је навело неке аналитичаре из блискоисточног региона да се запитају „Зашто Турска губи свој геополитички утицај у региону?“ Да ли због милитаристичке политике Ердогана или је нешто друго у питању­?
Просто због ирационалности турске политике немогуће је утврдити где почиње унутрашња, а где спољна политика, јер због питања везаних за функционисање саме државе унутар турског друштва, попут геноцида над Јерменима,  палестинског питања, размештања америчких радара на турској територији уперених против Ирана, све су сложенији односи са Ираком, а све се више заоштравају и односи са Русијом због Сирије. Анкара све више признаје да у Турској постоји курдско питање, али се упоредо са тим отвара и јерменско. Ердоган је обећао Бриселу да ће курдско питање бити решено новим Уставом, чији би предлог требало да буде написан до краја прве половине ове године, а све због уласка у Европску унију (што подржавају само САД и Велика Британија, али не и остале државе Уније).
Владајућа исламистичка партија Правде и развоја жели да се брзо обрачуна са прошлошћу и дала је домаћи задатак режимским историчарима и научницима да поново напишу историју нације и државе од почетка. Оснивачу Републике Турске Кемалу Ататурку се одузима улога и статус који је имао у историји државе и своде на најмању могућу меру, са тенденцијом потпуног заборава. У ту сврху објављена је одлука владе о празницима, којом је укинут празник који се славио 19. маја – Дан сећања на Ататурка, који се залагао за секуларизам и републиканску традицију. Пошто је већина интелектуалаца против актуелне политике владе, све више их влада хапси.
Председник највеће опозиционе Народно-републиканке партије (НРП) Кемал Киличдароглу, која, иначе, наставља традиције Ататурка, противи се овоме и оценама актуелне турске политике често нервира Ердогана. Недавно је Киличдароглу објавио чланак у америчкој штампи, у којем је позвао Запад „да не дозволи да Турска даје образац демократије на Блиском истоку, јер је имала веома негативну улогу у ‘арапском пролећу’ на Блиском истоку“. Ради се о томе да је Ердоганова влада подржала најекстремније исламисте, а не демократе и секуларисте током „арапског пролећа“. Влада Ердогана, на захтев Европске уније, такође решава и низ трагичних догађаја из прошлости: политичка убиства недужних људи, геноцид над Јерменима, за шта углавном оптужује режим Ататурка и војни врх. Зато хапси генерале. Између осталих, ухапшен је и бивши начелник Генералштаба турске армије Илкер Башбуга. Ухапшен је 6. јануара 2012. године, и оптужен за пропагирање идеја противних власти и за руковођење „терористичком тајном организацијом ‘Ергенекон’ и за покушај државног удара“ (завера против садашње владе Турске). Башбуг је, наравно, добацио све оптужбе.

ЧИСТКЕ НА ТУРСКИ НАЧИН
Када је дошла на власт Ердоганова партија Правде и развоја сменила је целокупни војни врх (у пензију је послато 134 генерала и адмирала), а нови сукоб исламиста и војника започео је хапшењима високих официра. Оптужен је и бивши командант авијације Тахсин Шахинкај, а све по споменутом предмету „Ергенекон“, на основу којег се од 2007. године до данас догађају хапшења официра. Међутим, отвореног за јавност судског процеса нема. До данас по овом случају ухапшено је око 300 официра и адмирала. Интересантно је да Тужилаштво тражи да се чак и председнику опозиционе Народно републиканске партије одузме посланички мандат, како би му се судило по предмету „Ергенекон“. Ухапшени генерали тврде да је све измишљено и да се ради о политичком прогону следбеника Ататуркове идеје, а што је све уверљивије, јер се у предмет уводе и цивили који тада нису били политички активни (што је случај са Кемалом Киличдароглуом).
Ситуација је таква да се говори о чистки међу интелектуалцима који су критични према „умереном исламизму“. У страној штампи се пише да је више од 150 професора универзитета, асистената и новинара тренутно у турским затворима. Од ухапшених турских интелектуалаца требало би споменуту и случај Мехмета Перинчека (затворен је 21. августа 2011), који одговара по оптужници у случају „Ергенекон“, а за дела његовог оца, председника Радничке партије Догуа Перинчека.  Само захваљујући томе што „демократска“ западна штампа ову тему игнорише, проблем турских интелектуалаца није добио светски одјек. Чак је и амерички амбасадор у Турској Френсис Рикардоне, у дневнику „Hurriyet“ изразио недоумицу „зашто се у Турској интелектуалци и новинари налазе иза решетака?“ У оваквим условима све је мање научника и интелектуалаца спремних да изнесу своје ставове у вези са одређеним питањима, што је забринуло и заштитнике људских права у Турској. Већина ових организација за заштиту људских права усвојила је Декларацију, у којој, између осталог, пише: „Дајте да заједно радимо да Турска постане демократска држава“. Међутим, Турска, према оцени ових организација „све више се удаљава од принципа демократије“.
Аналитичари истичу да ужас на унутрашњем политичком плану произлази због бројних промашаја на пољу спољне политике, па се тиме жели ућуткати критика и скренути пажња на друга питања. Јасно је да нови лидери држава у којима се догодило „арапско пролеће“ (Тунис, Египат, Либија) нису хтели да послушају Ердогана и препишу турски политички систем. Турска политика и у вези са питањем Сирије не доводи до пожељних резултата, јер свргавање Башара Асада се не назире, а ушло се у сукоб и са Француском због геноцида над Јерменима у Османској империји. Зато је Анкара доста уложила у тзв. алжирску карту, али и ту је доживела фијаско. И на све то долази „савршена грешка“ изведена 29. децембра 2011. године, са убиством 35 мирних Курда који су живели на граници са Ираком, па је власт управо ових дана, после истраге признала грешку.
Истина, постоје и експерти у Турској који, иако нису сагласни у потпуности са унутрашњом политиком, указују да је одбацивање кемализма и усвајање исламизма и неоосманизма довело до обнове утицаја Анкаре у државама које су некада улазиле у састав Османске империје, наводећи као најбоље примере Грузију и Србију које „апсолутно следе пантурске интересе“.

ГРУЗИЈУ И СРБИЈУ ПОТЧИЊАВАЈУ ТУРСКОЈ
Према подацима које је изнео грузијски опозициони политичар Леван Пирвели, Грузија се задужила до 150 одсто БНД, а незапосленост је достигла 50 процената. Истовремено је из државе која има 4,5 милиона становника побегло због репресије и „трбухом за крухом“ 1,5 милиона људи и они, углавном, издржавају рођаке који су остали у земљи. У таквим условима САД инсистирају да се Грузија потчини Турској, што је довело до предаје свих аеродрома и важнијих предузећа овој држави, а инвестиције које стижу „са Запада“ су турске, а не европске или америчке. То је резултат илузије о Грузији као делу евроатлантског система. Наиме, у Грузији се говорило о три могућности: ући у Европску унију, Османски или у Евроазијски савез (са Русијом, Казахстаном, Белорусијом). Желело се у Унију, а освануло се у Османском савезу. Јасно је да у оваквом савезу од грузијске државе, религије и народа неће остати ни камен на камену. Јер, већ се догађа исламизација Грузије са сунитским предзнаком. Ово је посебан парадокс, зато што у Грузији има муслимана-шиита који су били лојални држави, а сунитски ислам се у овом делу света доживљавао као агресорски. Још једно понижење становништва Грузије је изведено у режији актуелног грузијског председника и турског премијера Ердогана, они су потписали договор о изградњи  у граду Батуму џамије султана Абдула Азиза, који је на најсуровији начин својевремено освојио Грузију. Против овога су се побунили и грузијски муслимани, али узалуд. Што се пак Србије тиче, овде је много тога познато о сарадњи актуелне српске власти са Турском, те предаји Анкари српских државних и националних интереса. Но, како истичу грузијски и руски аналитичари „Срби ће тек доживети шок, када се обелодани да се и њима припрема и исламизација, јер се већ (тајно) преговара о изградњи неколико великих џамија и Исламског факултета у Београду.“ Јасно је, наиме, да ови објекти превазилазе потребе муслимана у главном граду. Посебно је иритирајуће што ће највећа џамија носити име освајача Београда 1521. године – Сулејмана Величанственог.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. kome jos nije jasno, da je ovakva turska politika, jedan od najvecih istinski remetilackih faktora – ne samo u ‘regionu’ vec i u svetskim okvirima ??? Od vremena ‘hladnog rata’ Turci su ‘debelo’ koristili svoju “vaznost” za SAD, a sada su prevelikim ‘nadimanjem’ stigli u jednu – malignu fazu ?!… Na zalost, dok kod ‘amera’ “i” je pocetno slovo i za ‘idiotic’ a ne samo ‘inteligence’, sa velikim stepenom arogancije kod (potrebe)preispitivanja ‘planova’ i ‘saveznika’ – ostaje im, da sami ‘zanju plodove’ takve politike…. ?! A “kosovari” – eto, da imitiraju Turke ?! ?! “Prokleta avlija” obuzima Tursku ?!

  2. Hvala Bogu da sada nema ko da se izvinjava Turcima zbog teksta.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *