Почетна / Култура / Тамна хроника: Топло, хладно

Тамна хроника: Топло, хладно

Пише Васа Павковић

 

1.
Крај  априла
По систему сунчано – кишовито протичу дани у априлу. Прави пролећни. Преподне сунце обасја целу земљу: зелено жито и тек изникли кукуруз, а о воћњацима и пластеницима и да не говорим, а поподне их окупа непроцењива априлска кишица. Као да од нас забављених изборним ујдурмама и изборном грозницом, једино Бог није дигао руке. Није нам обећао ништа, али очито ради за све нас.

2.
Мики, Мики!
Ових дана нас је Габријел Варгас Љоса подсетио да смо постали глобално друштво спектакла и да кувари и фолкери по медијима имају десетоструко више времена од било ког писца – па чак и Љосе, Барнса или Мекјуена, Рота или Уелбека и Бегбедеа. А шта тек да кажемо о тзв. срвајверима?! Просечан срвајвер, на костариканској плажи, сваког дана добије више тајминга него сви српски писци заједно на годишњем нивоу. Медиј телевизије, односно политика медијских кућа, главне су полуге овог заглупљивања. Наравно, то није ново стање, тако је само у другачијим видовима од средине 19. века, али сад је доведено до глупости космичких размера. Симпатични Мики из Купинова, рецимо,  пре подне кува на „Б92“, а поподне, на „Пинку“  „жени и удаје“  брачне парове, у емисији „48 сати свадба“. И ником, у те две  конкурентске медијске куће, то не смета. Док пиплметри бележе високу гледаност, небитно је о чему се говори и коме се ко обраћа. „Док траје нек лаје“, рекла би моја давно почивша бака, која појма није имала о маркетингу, али је очито о њему све знала.

3.
Стара планина
Републичка грађевинска инспекција наложила је неодложно рушење свих бесправно и нелегално подигнутих објеката у околини Бабиног зуба на Старој планини! Дакле, требало  би срушити бесправно дигнуте жичаре, стубове, гондоле, станице… Ова одлука последица је дуге борбе невладиних организација које се залажу за очување изузетног биодиверзитета Старе планине, ретких ендемских врста биљака и животиња. Сада се чекају конкретни потези – да видимо да ли је одлука Министарства за заштиту природе, рударство и просторно планирање изборни трик усмерен против Динкића и УРС-а или истински поштена и једино могућа одлука да би се спасао угрожени живи свет  једне од најлепших планина у Србији.
(При томе ни ја, нити било ко из невладиних организација не може да зна да ли је већ касно и да ли је поремећај настао варварским уништавањем околиша неповратан!)

4.
Писци и избори
И ови избори, као и многи ранији, потврђују маленост наше Србије и све већу скученост независне интелектуалне сцене. Још неколико важних, сјајних писаца се придружило страначким кампањама и то не у текстовима, где је могућа и одређена аргументација таквих одлука, већ у рекламним спотовима.  Зашто је то тако? Управо због скучености, као и могућности да се на основу три-четири афирмативне реченице сутра постане амбасадор или саветник министра тог и тог.
Докле ће тако бити? Мислим заувек – док и последњи припадник моје књижевне генерације не проба овај спорт, а онда ће на ред доћи последњи преостали „неангажовани“ интелектуалци из следеће генерације, па из следеће, и следеће. И тако до краја – док сви не будемо у нечему. И сви у ничему.

5.
Псић и коњ
У оскаровском филму „Артист“ Мишела Хазнавичијуса главна улога је припала једном кучету. У „Ратном коњу“ Стивена Спилберга главна улога је дата једном коњу. Посматрајући неми филм  „Артист“, верујем да се сваки гледалац диви како бели теријер глуми и решава компликоване ситуације. С друге стране, запањујуће је како коњ Џој у „Ратном коњу“  глуми радост, бол, нелагодност, несигурност, мржњу, неповерење… Откуд то да су животиње постале главни глумци филмова? Откуд то да су толико успешне? Одговор на прво питање лежи у технопресији савременог света, који човека и његове поруке своди на пикселажу. Пас и коњ желе да нас снагом својих улога подсете да смо бића од крви и меса, као и они, и да би и ми требало да будемо главни актери у властитим животним филмовима.

6.
Арса Јовановић
Својевремено сам био један од ретких критичара који је писао о књизи „Косанчићев венац 19“, ренесансно радозналог и успешног Арсенија Јовановића. Та инспиративна монографија о митском простору и ликовима Медијале једна је од најлепших нееснафских прилога историји ликовне критике код нас. Недавно се у издању „Геопоетике“ појавила сасвим другачија, али једнако интригантна Јовановићева књига „Приче са Галиоле“, дневник пишчевих путовања по Дунаву, Црном мору и Средоземљу, односно Јадрану. У првом, опсежнијем делу ове књиге, Јовановић нам открива свет дунавске делте, те црноморских обала Бугарске и Турске, о чијем становништву и понашању власти мање знамо него о многим прекоокеанским земљама. У другом делу пратимо много лежернију пловидбу по Средоземном  мору… Све се окончава у северном Јадрану, када Јовановићева барка „Галиола“ пристаје близу истоимене хриди – показујући да свако бира свој облик Одисеје.

7.
Радна акција
Сви гледамо телевизију и сви мислимо лоше о њој. Ипак, постоји бар једна ТВ емисија коју чекам последњих месеци – могу рећи да је за мене она постала нека врста утехе. Реч је о „Радној акцији“ на „Првој“. Нека комисија од пристиглих молби изабере једном недељно угрожену породицу чији стан или кућица тек што се нису срушили, који прокишњавају или у којима неусловно живи пуно деце. С радницима у посету угроженима долази насмејана Тамара, која као неки супермен почиње да преуређује стан. Али не само да га окречи, промени столарију, реновира кров, него и набави нов намештај, белу технику, па чак купи и играчке клинцима. После седам дана Тамара доводи дотичну породицу у њихов нови животни простор. Камера слика лица родитеља, деце, понекад  у госте дођу и комшије с тортом. Као у некој врсти неочекиваног раја мења се живот  укућана. На њиховим лицима читамо неверицу која се граничи с усхићењем у хагиографијама. Запањујући програм остварених илузија. Мали комунизам утехе.

8.
Касно увече
Преподне је сијало сунце. Поподне  је пала пролећна кишица. А увече су преко телевизије грунули страначки спотови. Округли столови. Панел дискусије. Суочавања обећања… Помисао на сунце и кишу који ће нас сутра обрадовати слабо су гориво сна. Пред поноћ сетимо се Т. С. Елиота: „Април је суров месец“!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *