Свет који неће завршити на отпаду

Пише Дејан Ђорић

Насупрот прогласа „Орнамент је злочин“ бечког архитекте Адолфа Лоса, који је као програм модернизма рушио целокупно здање историје стилова, наш уметник Горан Ристовић уздиже орнамент потпуно обнављајући стари вид уметности који је код нас још седамдесетих година прошлог века пао у заборав

 

Витлејемски дискос (лево), кандило жичко (средина горе), кандило витлејемско (средина доле), крстић (десно горе), витлејемски путир (десно средина) и кивот (десно доле)

У (пост)модерно доба скоро да се потпуно заборавила једна стара врста уметности. Филигран, декоративни рад са куглицама и плочицама сребра, злата или неког другог метала, постоји још од антике. Коришћен је не само за накит на Далеком истоку, у Византији, а на Западу посебно у време Каролинга и романике. Венеција је у касном средњем веку била центар тог вида уметности, врхунац је имао у декорацији покала од горског кристала, а у осамнаестом веку развија се у северној Шпанији, Ђенови и Аугсбургу. Године 1814. у Риму је отворена радионица за филигран у етрурском стилу, али је крајем деветнаестог века изашао из моде, одржавши се у Италији, Шпанији и Грчкој као сувенирски рад за туристе. Заборављену уметност неочекивано је на сцену вратио један зналац из Краљева који првенствено ради за Православну цркву.

ТРАГОМ ПРИЗРЕНСКИХ МАЈСТОРА

[restrictedarea]

Запањује већ и летимичан преглед предмета које Горан Ристовић израђује у атељеу „Филигран Покимица“. Његов опус обухвата сребрне и сребром оковане кивоте (ковчежиће) за мошти светаца, чираке (свећњаке), црквене сасуде (дарохранилнице, копља, звонца, дискосе, звездице, кашичице, посуде за миро и миросаљке), међу којима се истичу путири, затим кандила, кадионице, престоне крстове, напрсне кристове, надгрудне крстове, ручне крстове, окове икона, окове Јеванђеља, панагије, жезла, штапове, медаљоне, медаље, црквено ордење, накит (брошеве, прстење, наруквице, наушнице, дугмад за кошуљу и привеске), а бави се и рестаурацијом. Ристовић је потпуно обновио стари вид уметности који је код нас још седамдесетих година прошлог века пао у заборав. У раду са племенитим металима користи природне облике – цветове, спирале, витице, ружице, кругове, листове и плодове, наглашавајући појединости, допуштајући увек да материјал иде својим природним смером, како се сам од себе савија. Развио је ванредно осећање за детаљ уклопљен у целину, заснивајући своје стваралаштво на античкој, класичној и традиционалној естетици и симболици. Његови елегантни и скупоцени објекти у којима до израза долази мера подсећају на славу призренских мајстора. Финоћа материјала и израде, природност органске лепоте, другачији су од данашње технолошко-утопијске естетике ружног. Ствара у времену када се заборавило на украс, орнамент, љупкост и кићење као елементе осећајности и људскости. Његова радионица, атеље „Покимица“, назван је по старом презимену његове породице. Посежући у старину, предметима даје свечано, литургијско, црквено и дародавно обележје. Међу више хиљада предмета које је урадио не постоје два иста, а велику пажњу придаје и детаљима који се споља не виде и које изненађени свештеници уоче тек после пажљивијег разгледања. Никада се не понављајући, само следи природну логику форме и материјала у наизглед крхким, али чврстим објектима чипкасте појавности. Свој материјални, метални свет, потпомогнут значајем и симболиком драгог камења, уздигао је до сакралног и еухаристијског, лепотом га чистећи од грешног.
Насупрот прогласа „Орнамент је злочин“ бечког архитекте Адолфа Лоса, који је као програм модернизма рушио целокупно здање историје стилова, Ристовић уздиже орнамент. Како је Британац Ричард Глејзир доказао у књизи „Приручник о орнаменту“, прештампаваној од 1899. године до данас, целокупна историја уметности, посебно примењена, не може се разумети без орнаменталног утицаја. Тек је у двадесетом веку дошло до осиромашења и потпуног одбацивања вековног стилског богатства. Горан Ристовић је свестан опасности од поједностављеног дизајна који униформише станове  да  личе на болнице и касапнице, а предмете своди на основне геометријске форме, обновио стара знања у изворном смислу. (Пост)модерни дизајн претворио се у комерцијални кич,  у оно што су архитекти и дизајнери, пионири модернизма, видели у орнаментици. У атељеу „Покимица“ не заступа се ни ретро-естетика постмодернистичког намерног повратка у прошлост, јер и она долази из савремених минималистичких радионица, од стваралаца који не знају како да превладају кризу форме и садржаја. Идеје овог уметника, уметничка воља и умеће, усмерени су ка стварању светих предмета, а они нису ни несавремени, нити антимодерни већ вечни, припадају сасвим другачијој сфери мишљења и делања од модерне – сфери божанског. Чиста срца и душе он ствара јер воли да ствара, свој дар приноси Богу и људима, а не мртвим и варљивим, стално променљивим идејама.
У радовима атељеа „Покимица“ комбинован је златарски, филигрански, дрворезбарски, иконописни и клесарски рад Ристовића и његових сарадника. Накит који израђује има црквене, а предмети за цркву народне мотиве, појављују се и природни симболи као пчела, лептир, цвет или розета са црквених прочеља. Васкрсао је српско-византијски стил, а не устручава се ни да ради лаичке предмете јер другачије није могуће вратити филигран. Његови радови поседују и малу дозу наивности која их уместо са хладним хај тек професионализмом повезује са народном и старом уметношћу, она је у православљу технички и извођачки била мање строга од католичке, допуштајући осећајност, слободу и спонтаност. У православљу се цени личносни моменат, људскост у стварању, па и ови радови носе траг мајсторове руке и непоновљиви отисак његове личности. Незнатна асиметричност и неправилност, али не и грешка дају им животност, изражавајући скромност уметника који зна да је савршенство недостижно и да је у људском смислу само охолост и таштина јер не припада човеку. Поштујући канонска правила која не прописују строге и круте законе већ остављају пуно слободе (само слободан човек може добровољно да ствара), уметник се како је уобичајено не потписује већ као средњовековни иконописци, фрескописци, дијаци преписивачи, дунђери зидари и клесари, остаје анониман. Ретко када направи изузетак, као на великом кандилу за манастир Жичу на којем читамо: „Оковао раб божји среброделац Горан Ристовић“. Није издржао да и он поименце не учествује у слави и хвали манастира. Наручиоци из земље и света тврде да његове радове одликује индивидуалност и непоновљивост, другачија од устаљеног начина израде који се у радионицама рутински остварује и преноси без много надахнућа и стваралачког унапређивања. У питању је делатност која припада животном стилу старих мајстора, добу еснафа, гилди и цехова, када су се велики познаваоци бавили рукоделисањем, одлазећи радосни кући после обављеног посла, времену када је рад био радостан. Ристовић се бави радом који усрећује и има смисла, који вреди на физичком и метафизичком плану, не само зато што су у питању скупоцени материјали. Иза њега остаје материјални траг који може вековима да зрачи лепотом. У радионици у Краљеву сусрели су се дар и мар, прибраност и посвећеност. Један је од само три-четири уметника који се у Србији баве том врстом примењене уметности, али је на Балкану и у свету без премца, судећи по повереним и оствареним пословима за најзначајније хришћанске цркве. Наши данашњи златари углавном су трговци који продају накит израђен у иностранству, а многи не раде ни поправке. Ристовићев подвиг тим је већи што је потпуно самостално, без узора и учитеља, својим трудом, учећи из литературе и рестауришући старе предмете, у време његовог нестанка, на највишем нивоу, обновио филигран и васкрсао заборављену уметност. Поставио је и један од наших бољих вишејезичних сајтова  на којем се налазе стотине фотографија предмета које је направио, као и стручни и теолошки текстови о природи посла којим се бави. Ретко где се читалац може обавестити о православној естетици, симболици драгог камења и историји црквених предмета из угла примењене уметности.

ЗАНАТСКО И САКРАЛНО
Ристовић је несвакидашња појава, уметник који је на највишем нивоу сјединио занатско и сакрално, пословно и верујуће, практично и естетско. Његово стваралаштво и њему сличних сада има посебну вредност. Данас је људски рад обезвређен, занатство умире у поплави индустријских производа, неквалитетних, али јефтиних. Посебно нестаје у Србији чија власт води крсташки рат против занатлија и малих привредника, за разлику од већине европских земаља у којима су стари и ретки занати заштићени на државном нивоу. Још је горе на Далеком истоку где и деца у двадесет првом веку као на почетку индустријске епохе раде тешке послове више од осам сати, док су у високоиндустријализованим срединама производњу преузели роботи. У радионици „Филигран Покимица“ обновљен је племенити смисао људског рада, његова божанска димензија, која није ништа друго до уметничка, служење мајстора вишим циљевима од свакодневног преживљавања или претераног богаћења. Његов рад има сакрални смисао, подсећа на прошле вредности и неисцрпне могућности радости у ономе што се исправно чини. Не би требало  заборавити да је Јакоб Беме, један од највећих ренесансних мислилаца у приватном животу био обућар и од тога се издржавао. Некада се сматрало да није срамота да човек високог рода овлада занатом, Петар Велики их је знао више и био међу најнапреднијима у мајсторству, као што је и Милош Црњански владао обућарским послом који му је помогао у емиграцији.
Пословица „Све, све, али занат“ исказује свест о вредности рада. Можда више од поверења у духовну и материјалну сигурност ручног рада у радионици „Покимица“ враћена је вера у примењену уметност. У време када се стварају безбројни псеудопредмети, лажни објекти за лажне, вештачке, тржишно усмерене потребе, када безбројна количина предмета свакодневно заврши на ђубришту, а смеће постаје већи проблем од воде, хране и енергената јер се предмети стварају за одређени кратки рок употребе, чиме се не поштује природа као божје дело, један среброделац се усудио да ствара за вечност, за сјај и лепоту, за Бога и Христоса. Уместо да се бави ђубришним, производњом која само увећава светску депонију, он ствара непропадљиво, саздано од сребра, драгуља и светлости, објекте пред којима су смешне и јадне креатуре постмодерног дизајна, запалог у естетику ружног, визуелног вица и досетке, у најбољем случају брањеног биоодрживим развојем.
Мајстора Покимицу не занима никакав развој осим духовног, његов свет неће завршити на отпаду и иструлити, он можда није ни плаћен одговарајуће, јер му праву награду не могу дати људи већ Бог. У његовој делатности влада правило „Правог мајстора ништа не може убрзати, нити успорити“ које је поставио ванредни оружар и дизајнер хладних сечива инжењер Радивоје Ивковић, правило које најбоље описује изузетно мајсторство великих примењених уметника, сабраних и задовољних у сваком тренутку свог рада. Требало би напоменути и да је Ристовић филигранским радом почео да се бави као неким послањем, оставивши добро уходан и уносан менаџерски посао или како би монаси рекли, на време је спасао душу.

У ОКУ – ЖИВОТНА СИЛА
У старим текстовима, традицији и мистицизму, говори се о томе да очи не опажају само светлост већ да она долази из њих. У том смислу Ристовићеви предмети су прожети животном силом, не само да одражавају већ исијавају светлост. То су можда последња савремена дела српске примењене уметности уз књижне повезе Александра Ћеклића и калиграфију неколицине мајстора која се могу разматрати у контексту средњовековне естетике и теологије. Да нема таквих уметника наручиоци и публика би заборавили колико славе и љубави истиче из дела старе српске уметности. Покимичина остварења су симетрична  и центрична као изрази божанске чврстине и постојаности. У њима су сливене божанске енергије, посредством личног дара, усавршавања и љубави, вредношћу духовног подвига. Марта 2011. године у Спасовој цркви манастира Жиче освештан је и за цркву Христовог рођења у Витлејему отпремљен посебно урађен престони крст као прилог Српске православне цркве и њених верника једној од највећих хришћанских светиња. „Српски крст“ из радионице „Филигран Покимица“, висок шездесет пет, а широк тридесет сантиметара, надилази сличне савремене хришћанске реликвије. Рађен две године, по ободу на црквенословенском, српском, грчком и арапском језику има руком угравирану посвету: „Богу вишњем и Храму Христовог рођења у Витлејему, од србског рода“. „Цела проблематика се заснива на оживљавању технике филиграна у склопу поновног рађања црквене уметности код нас. У ширем православном контексту, црквена уметност и није престајала да постоји. Значај је управо у томе што је шире православно окружење препознало нови израз у црквеној уметности која долази са српског простора. Нешто засновано на православној традицији, а ипак ново и свеже. Препознали су да ниједан предмет није урађен механички, серијски, за непознатог купца, ради егзибиције саме технике већ је дубоко промишљен контекст и окружење где ће се наћи. Препознају чињеницу да су предмети детаљно урађени и у сегментима који то обично не захтевају – дно постоља, унутрашња страна кандила и скривени делови кивота“, каже о свом раду Горан Ристовић. Његова дела налазе се у црквама и манастирима Србије, Свете Горе, Грчке, Русије, Украјине, Француске и САД-а. Највећа почаст за Србију је стигла из Цркве Христовог рођења у Витлејему, поред Цркве Христовог гроба у Јерусалиму, најсветијем месту за хришћане. Цркву је подигла Света Јелена, мајка цара Константина у четвртом веку. Базилика је сазидана изнад пећине у којој је, по предању, рођен Исус Христос. У самој пећини налази се ниша-олтар над местом где је Исус рођен. Само место означено је четрнаестокраком сребрном звездом. Када је завршио два кандила за чувену икону „Богодорице Витлејемске“, једине иконе на којој се Богодорица осмехује и за икону Светог Николе, атеље „Филигран Покимица“ је урадио деветнаест кандила постављених изнад Витлејемске звезде и по плафону свете пећине. Поменути престони крст за исту цркву  опточен позлаћеним сребрним филиграном, зеленим ахатом и бисерима, носи у себи делић правог дрвеног Часног крста на којем је разапет Исус Христос. Једино се за тај комадић у Светој земљи поуздано зна да је аутентичан и за хришћане не постоји већа реликвија. Текст на арапском намењен је Палестинцима који су православне вере и службу врше на арапском. У тренутку када читаоци буду читали овај текст о Покимичиним предметима анђеоске лепоте која се ни са чим не сме нарушити или повредити, Горан Ристовић ће Витлејемској цркви испоручити и комплет за причешће у којем је посебно вредан путир од литар и по запремине, вероватно највећи у православном свету.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *