Почетна / Други пишу / Стварни преокрет или потпуни суноврат Србије?

Стварни преокрет или потпуни суноврат Србије?

Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ

Прошлост је отишла, сутрашњица није стигла.“

(Франсиско де Кеведо)

 

Председник СПО-а, Вук Драшковић, посетио је Смедерево и Пожаревац,где је поручио грађанима да је у Србији „најскупља роба лаж“, али и да је она „потрошена“паће „на изборима победити истина“.А, по њему, лаж је да Србија ишта добро може да добије ван „евроатлантског круга“. Драшковић је нагласио: „Окретање ка Истоку је заблуда и превара великог броја странака“. Да ли је то истина? Да ли је млађи коалициони партнер Чедомира Јовановића у праву?

 

ГЛОБАЛНИ ТРЕНДОВИ

Свет се и пре избијања велике економске кризе драстично изменио, а сада, пошто је она узела маха, дотадашњи трендови су додатно динамизирани. Већ је одмакло померање тежишта економске моћи са простора Запада, и то, пре свега, ка Истоку. Само пре десет година (2000), Бруто домаћи производ (БДП) САД и свих садашњих чланица Европске Уније (а не само оних које су то биле пре 12 година) исказан на основу паритета куповне моћи, био је три пута већи од вредности свих финалних роба и услуга створених у Русији, Кини, Индији и Бразилу (земље групе БРИК). До краја ове деценије поменуте државе (и то без Јужне Африке која им се у међувремену прикључила тј. са њима сада чини БРИКС) имаће већи укупан БДП од свих држава евроатлантског круга. Значи, уз НАТО држава, и ЕУ земље које нису у Атлантском пакту, али су индиректно са њим повезане преко војних структура Уније.

Већ 2016. године, Кина ће, по свему судећи, имати БДП једак америчком, односно обе земље ће у светском БДП-у учествовати са око 17%. Још пре двадесет година (1990) амерички БДП је био 7 пута већи од кинеског, односно док је на Америку долазило чак 23%, на Кину је отпадало свега 3,5% светског БДП-а! Из ових података видимо колико се свет драстично променио током задњих неколико деценија. Догодиле су се промене које су равне паду Берлинског зида, само што је он срушен у року од неколико сати, а Евроатлантски бедем се полако али сигурно круни годинама.

Иако знатно спорије, глобални војно-политички и економски однос снага мења се на такав начин да ће на крају ефекти бити слични онима из 1989-90 године. Кина и Индија не само да су постале економске суперсиле, већ су и трасирале пут да у наредних десетак година, поготово прва, то постану и у војно-политичком погледу. Русија је већ сада, нарочито када се ради о нуклеарном потенцијалу, једнака Америци. Уз то, Европа од ње зависи у енергетском погледу. Војно-политичка моћ, историја је то показала, прати економску. У таквим околностима, Чедомир Јовановић и Вук Драшковић, Србима безочно нуде да се потпуно препусте загрљају Америке. То је за њих „преокрет“! До сада је официјелни Београд био амерички вазал а сада би требало да постане одушевљени савезник!

 

ЦАРСТВО КВИСЛИНШКИХ ЛАЖИ

И да нам Америка не чини ништа лоше, било би неразумно тако поступити. У временима када је одмакла прерасподела глобалне моћи на штету Запада, бесмислено је да постанемо савезници са онима којима је припадала прошлост и донекле припада садашњост, али неће и доминантна улога у будућности. Када већ током 90-их година, у време у коме су САД и НАТО били у напону снаге, нисмо били у том друштву, неразумно је да у њега улазимо онда када је одмакла фаза његовог опадања. НАТО-амерички брод полако али сигурно тоне, и док многе земље које су на њему биле када је тамо владало изобиље смишљају елегантан начин да га у погодном моменту напусте, нама се од стране ЛДП-а и СПО-а представља да нам се исплати да се на њега укрцамо.

Много веће инвестиције и друге пословне могућности, у Србију већ сада могу да дођу са пропулзивног Истока него на многим пољима декадентног Запада. Разуме се, не треба ни њега потценити, прерано отписати и олако одбацити, већ је мудро настојати да се тако позиционирамо да наше економске перспективе на разне начине буду што боље. Компаративна предност Србије је то што није, бар формално, део тзв. евроатлантског круга. Сада када се свет све брже мења, разумна политика неизоставно би полазила од тога како на основу реченог можемо да профитирамо, а не да из било каквих идеолошких разлога уништимо могућност за тако нешто.

Тим пре је тако када на економију надовежемо оно што је од ње, само по себи, и битније, а то је заштита виталних националних интереса. Наравно, национална моћ и те како зависи од привредне снаге, па је отуда и економија битан фактор заштите основних националних интереса, а то је пре свега очување идентитетских темеља и територијалног интегритета српског државног простора (Србије, Српске, Црне Горе). Ради се о две стране исте медаље. Ипак, макар и из симболичких разлога, треба рећи да је нација изнад економије. Последње служи првом, а није народ тек фактор економског система, од чега полазе вулгарно материјалистички западни постулати.

 

(ГЕО)ПОЛИТИКА РАЗУМА

У складу са реченим, јасно је да Србија своје стратешке партнере примарно треба да тражи међу оним земљама које нису признале Косово и Метохију а сваким даном су све битнији глобални фактор, односно у склопу односа са њима, и тамо где је то могуће на Западу, али на начин којим се не угрожавају наше државне позиције. Другим речима, нема сумње да много тога можемо да добијемо на Истоку, како у вези са економијом тако и на политичком плану. А преко Истока, ако водим паметну политику, можемо да издејствујемо немало тога и на Западу, који је све више интересно упућен на Русију, Кину и друге земље ван тзв. евроатлантског круга. Преко источне заобилазнице штошта ћемо боље обавити и на Западу, што наравно не искључује и директан приступ на тој страни, гдегод  нам се то исплати.

То је истина! Оно што нам поручује Драшковић, с друге стране, несумњиво је лаж! Зна и он то, али гледа нас „у очи“ и прича нам којешта. Морал и квислиншка политика не иду заједно. За Србију би био прави геополитички преокрет да престане да робује западним илузијама и њиховим пропагандистичким заговорницима, и да се у много већој мери окрене Истоку. То не значи да треба да одбаци вишеслојност своје међународне и економске политике, већ напротив, да њу на делу а не само на речима прихвати и развије. Лоцирани смо тако да не можемо да побегнемо од интензивних односа са многим државама чланицама ЕУ и НАТО-а, али њих морамо да базирамо на прагматизму. Опет, он нам налаже и да се много више посветимо развоју стратешко-партнерских односа са пријатељском Русијом и другим земљама које се муњевито пењу ка глобалним економским и војно-политичким врховима (а уз то нам не чине ништа нажао).

Наравно, такав преокрет нам неће донети нескривени амерички квислинзи окупљени у истоименој коалицији („Преокрет“). Они не нуде прави преокрет већ продубљивање зала којима Србија већ увелико робује. А њих су у великој мери донели и знатно надували они који сада столују у Београду. И шта је онда логичније него да Чедомир Јовановић поручује да је за њега, уз све замерке које према њему има (што није још радикалнији НАТО-вац), природан коалициони партнер у будућој Влади ДС? И шта је, с друге стране, природније него да Тадић јасно и гласно каже (што је недавно и учинио) да је за њега и његову странку пожељни партнер ЛДП, односно да никада не би правио владу са СРС-ом, СНС-ом и ДСС-ом? Нашла крпа закрпу!

 

ЕВРОПСКЕ ТЕКОВИНЕ

Како је ових дана рекао Вук Драшковић:  „Европске тековине морају бити уграђене у нову Србију“. Тачно, само да видимо шта је основна тзв. европска тековина? Она је прагматизам! Западни Европљани, који себе олако идентификују са Европом у целини, све раде на основу хладног рачуна како да максимизирају сопствену добит, односно минимизирају штету. Када је тако, а толико нам је стало да будемо „прави Европљани“, не смемо да допустимо да Србију и даље води жута власт која занемарује потку „европских вредности“ и нашу земљу постепено али сигурно води у пропаст, нити да ствари крену са лошег на још горе, па да уместо да идемо ка провалији ка њој потрчимо предвођени ЛДП-ом. Србија која би то прихватила владала би се потпуно у складу са „афричким вредностима“ мрачне епохе (које код нас већ делимично важе), када су разне поглавице из западних региона тог контингента, трговали својим земљацима са европским ловцима на људске главе, који су црнце продавали као робље у Северној и Јужној Америци.

Да ли хоћемо да се у постмодерном виду то дешава са Србима или ћемо кренути путем стварног преокрета? Он подразумева да се пре свега окренемо себи и својим интересима, и на основу тога промишљено тражимо партнере на свим меридијанима. У пракси, то свакако подразумева много веће окретање све моћнијем Истоку, запостављеном од стране квислинга, који, у већој или мањој мери, као елемент разних владајућих комбинације, воде Србију од краја 2000. године. Не треба да занемаримо значај који за нас несумњиво има Запад, али не смемо и даље да будемо геополитички аутистични и окрећемо главу од потенцијала за јачање наше државе, који се најпре налазе на Истоку.

Свет се мења, а Србија, због неодговорних и на друге начине недораслих властодржаца, то игнорише. Они наши политичари који српском народу – из идеолошке острашћености или егоизма – не желе добро, сада нас усиљено убеђују да чак и то није довољно, већ да треба да кренемо контра глобалним трендовима. Желе не само да останемо – у духу речи познатог шпанског писца из 17. века, наведених на почетку текста – између онога што је у свету већ у многоме постало прошлост и онога што је очито надолазећа будућност, већ и да се бацимо у мрачне поноре превазиђеног, и да у њима нађемо историјски заборав.

Штетно би било да останемо овде где смо сада на основу опортунистичке и кукавичке политике ДС-а, а камоли да изаберемо да кренемо крајње ретроградним путем ЛДП-а (или тек можда за нијансу мање ретроградном стазом удруженог ДС-а и ЛДП-а, који би у тој комбинацији био помахнитала локомотива Владе). Зато морамо да дамо све од себе како би се изборили за бољу будућност, уз свест да и сунце излази на Истоку а залази на Западу. Предуслов (али не и довољан услов) за то да и нас бар почне да греје сунце (ако још није сазрело време да нас и огреје), јесте да у Влади не буде ДС, ЛДП и УРС (маскирани Г-17 плус), односно да се одбаце идеолошке и геополитичке заблуде које њих надахњују. Ко би се било на републичком, покрајинском или београдском нивоу оглушио о то, и са њима направио коалицију или и без њих не би скренуо наш национални брод са курса којим сада иде, показао би да од тих национално малигних странака није ништа бољи!

Извор: „Фонд стратешке културе“ (srb.fondsk.ru)

4 коментара

  1. Bjeli Vuk Draskovic je nenormalan. Australija zivi od Kine, ne Amerike i Engleske.

    Novi Zeland isto.
    Boze pomozi tom Bjelom Vuku neka ide tamo daleko, daleko u Australiji.




    0



    0
  2. KO jos slusa tog ……..




    0



    0
  3. Srbija je pred velikim iskusenjem kome carstvu da se privoli? Slicno Knezu Lazaru kada je postavio slicno pitanje. Privoliti se onome koji nas je bombardovao I oteo Kosovo ili onom sa Istoka koji ima bratske krvi? To svako od nas treba da odluci. Greske su nepopravljive!




    0



    0
    • Mislim da ne postoji dilema za zemlju Srbiju kome cartsvu da se privoli. Nikad sa NATO-zemljama i ostalim atlantskim demonima. Sa njima samo trgovati ako moze, ali racionalno na sopstvenu korist, kao sto uostalom i oni rade.




      0



      0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *