„Стаклена менажерија“: Драма сећања

Пише Рашко В. Јовановић

Представа је лишена сентименталне поетичности, а пренаглашеним реалистичким детаљима пригушена је пишчева пројекција живота једне породице, разапете између света властитих илузија и грубе стварности

 

Два и по месеца пошто је истекла година 2011, током које се обележавала стогодишњица рођења великог америчкога драматичара Тенесија Вилијамса („Печат“, број 197), Народно позориште у Београду приказало је на својој  сцени „Раша Плаовић“ премијеру „Стаклене менажерије“.

ДРАМАТИЗОВАНЕ СЛИКЕ ПАМЋЕЊА
Тенеси Вилијамс је „Стаклену менажерију“ означио као „драму сећања“, што говори о аутобиографском карактеру овог његовог остварења које му је донело први велики успех. Дело је у суштини дирљив поетско реалистичан приказ живота једне јужњачке  породице без оца, разапете између света властитих илузија и грубе стварности живота. Реч је о породици Вингфилд у којој главну реч има мајка Аманда, она иако оптерећена сећањима на своју романтичну прошлост, настоји да пронађе удварача за кћерку Лору, обогаљену, стидљиву и повучену, која живи у зачараном  свету својих стаклених фигура разних животиња. У томе јој помаже њен  циничан син и Лорин брат Том, који ради у фабрици обуће, али се бави и писањем. Он позива на вечеру свога друга Џима О’Конора, али ће се испоставити да га Лора зна још из гимназије и да је овај још тада привлачио њену пажњу. Лора ће Џиму открити своје симпатије и у тренутку када је изгледало да може доћи до срећног исхода овог сусрета, младић ће се повући, напоменувши да има вереницу што га обавезује да ускоро оде, јер је мора дочекати на железничкој станици. Тако су пропале тренутно створене илузије мајке и кћерке, да би, потом, и Том напустио породични круг, као што је то давно учинио и отац ове несрећне породице.

[restrictedarea]

У самој ствари, у „Стакленој менажерији“ Вилијамс пише о својој сестри Роуз због чије је зле судбе читавог живота патио, док је лик Тома изградио на основу властитих особина и животних ситуација. Ову потресну драму испричао је Вилијамс на једноставан начин, непосредно и уз спретно комбиновање лирских и драматичних пасажа, ослонивши се на казивање наратора који наступа и у улози Тома. Иако је било замерки упућиваних Вилијамсу да је написао дело састављено од причања успомена које је илустровао драматизованим сликама памћења, приликом првог извођења у Њујорку 1945. године „Стаклену менажерију“ публика је одмах лепо прихватила.

НЕУЈЕДНАЧЕНА ГЛУМА
Постављајући „Стаклену менажерију“ у Народном позоришту, редитељ Радослав Миленковић настојао је да сценска збивања оживи  уз примену спољних средстава – пре свега самом у основи добро решеном декомпонованом сценографијом Бориса Максимовића, заснованом на неколико „планова“ који су приказивали ентеријер дома Вингфилдових којим је доминирало Томово „пребивалиште“.
Није јасно зашто је казивање наратора редитељ поделио: оно почиње звучним снимком, да би га потом непосредно казивао глумац Александар Ђурица. Нема сумње да би било боље да је читав нараторов текст глумац говорио „уживо“. Глумачка екипа играла је са несумњивим ангажманом, али не увек и довољно изразито. Олга Одановић као мајка Аманда Вингфилд нијансовано је тумачила лик, енергично и доследно испољавајући жељу да пронађе излаз из затвореног животног круга у којем тавори њена породица, успевајући да каткад  изнађе и ведре, рекло би се гротескне акценте у виду сећања на пријатне доживљаје из младости. Нажалост, лирске, заправо сентименталне поетичности, несумњиво присутне у драми најчешће у виду евокација, местимично су пригушене  бизарним реалистичким детаљима. Било је то видљиво у глуми Бојане Стефановић (Лора), која је пренаглашеном игром спољних нерава изражавала унутрашње дрхтаје и узбуђења, и Александра Ђурице (Том), који је само донекле успевао да оваплоти маштовитост једног сањара, док је био убедљивији у супротстављању Аманди или пак као наратор. Михаило Лађевац као Џим децентно је оживео тај карактеристичан Вилијамсов лик успевши да буде деликатан у испољавању емоционалнога ангажмана и у исти мах довољно сугестиван, тако да је остварио најцеловитију глумачку креацију у овој представи, која се, и поред малог броја улога, не може оквалификовати како је увек била интерпретативно уједначена.
Може се претпоставити да ће представа Вилијамсове „Стаклене менажерије“ у Народном позоришту, упркос свему, имати захвалне гледаоце првенствено због пишчевог искреног и непосредног хуманистичког ангажмана у супротстављању лажном малограђанском моралу, као и општој хипокризији капиталистичког друштвеног поретка, што одговара нашој савремености обележеној пљачкашким процесом транзиције.

[/restrictedarea]