Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Пише Владислав Панов
Нови Закон о кинематографији, буђење нове биоскопске мреже, долазак странаца који би да снимају код нас, разлози су да се време које долази посматра „ружичастим стаклима“. Да ли ће то време заиста и бити ружичасто, још увек је неизвесно, а део те неизвесности чине и проблематична ставке Закона, подложне, иначе, политичким манипулацијама свих врста
На папиру ово би морала да буде преломна година у коначно квалитативном преображају одавно посрнуле и скоро до те мере препуштене себи, па и банализоване домаће кинематографије, да је она последњих година сведена на приватни ангажман појединаца. Слично, уосталом, као и много штошта друго у овој капиталистичком ренесансом успаваној, отромбољеној и зомбификованој земљи. Рекосмо, на папиру. Јер, коначно, после скоро туце година владавине просперитетних напредних демократских и у свему брижно транспарентних снага, донесен је фамозни, одавно прижељкивани Закон о кинематографији. С његовим усвајањем од стране меродавних завршена је прошла година.
МАНИПУЛАЦИЈЕ И ЦЕНЗУРА
Закон је ступио на снагу у првим данима јануара, а примењиваће се од јула. Осим што је декларативно филм прогласио делатношћу од општег интереса за Републику (Србију), нови закон се постарао да устоличи комплетну власт у овој области Филмског центра Србије и да, посредно, установи његов контроверзни начин одабира филмова који ће бити државно финансирани, уприличен годину дана раније, када је на челу Центра био наш славни глумац Мики Манојловић. У закону се помиње конкурс који је Центар обавезан да организује макар једном годишње, али је начин на који ће се бирати они који ће бити финансирани и одговорити, дакле, на задатак поштовања поменутог општег интереса за Републику, недефинисан овим законом. Новац ће се обезбеђивати из буџета (проблематична и сасвим неизвесна ставка, подложна, иначе, политичким манипулацијама свих врста, боја и интереса који ће најмање имати везе са општим интересом за Републику), али и неких других, једнако неизвесних, па и волшебних извора. А кажњаваће се не они који буду мешетарили са средствима и конкурсима, већ они који не буду давали копије филмова Југословенској кинотеци (где је, иначе, та држава Југославија?) или не буду поштовали нове одредбе о евиденцији филмова и продаји улазница за њихово гледање које револуционарно уводи овај закон.
Закон помиње обнављање биоскопске мреже, формално ствара амбијент који би поштовао трку идеја и надметање аутора. Да ли је, међутим, обезбеђено и стварно поштовање општих интереса државе која је, овако, декларативно, стала иза кинематографије у нади да ће с њом боље проћи у свету? Тај интерес је, занимљиво, у ставци два означен и као „очување српског националног и културног идентитета“, што дефинитивно није на уму већине филмаџија који ће средства добијати из буџета. Али, оставимо то за други део године када ће Закон доживети сусрет с праксом. Тренутно је стање у нашој кинематографији у ситуацији одавно установљеног, али ипак и даље некако функционалног хаоса. Аутори и продуценти (све чешће се стичу у једној особи) су и даље препуштени себи и интересу. Филмови се снимају за иностране фестивале, а новац се од овдашње продукције зарађује тек спорадично. Већ годину и неколико месеци, уосталом, значајан плус на салду од српских биоскопа имају само филмови „Монтевидео“ и „Парада“. Заједно, скоро су дошли до милионске цифре што се тиче броја гледалаца. Захваљујући њима смо поново једна од ретких земаља на свету у којој домаћи филмови комерцијално побеђују холивудске. Мада, ређе. Прошле године само у та два случаја. Остали филмови су једва дошли до биоскопа, а када и јесу, у њима су виђени углавном само од шире родбине и пријатеља. Када се погледа убитачан податак да је прошле године трећи на листи најгледанијих филмова код нас, после поменута два домаћа суперхита, био „Штрумфови“ и да на листи десет најкомерцијалнијих више нема ниједног српског филма, ствар је баш поражавајућа. Биоскопи су затрпани страним (холивудским) ђубретом.
КОМЕРЦИЈАЛА И ХОЛИВУДИЗАЦИЈА
Европски и било чији други уметнички и занатски вредни филмови су у понуди искључиво на појединим фестивалима и ретким ревијама таквих филмова, све ређе су присутни чак и на ФЕСТ-у, чији је програм такође потпуно комерцијализован и холивудизован. Домаћи „Тилва рош“, рецимо, који је освајао награде на инофестивалима и од једног дела овдашњег критике дизан у небеса, видело је тек нешто више од шест хиљада биоскопских посетилаца. „Како су ме украли Немци“ Мише Радивојевића, од критике проглашен за најбољи филм 2011. године(!?), видело је мало више од пет хиљада људи. Занимљиво је да је после „Монтевидеа“ и „Параде“ најгледанији домаћи филм прошле године био „Бели лавови“ Лазара Ристовског, који је у биоскопе привукао 32 хиљаде гледалаца, иако је реч више о промашају деценије, а не године, толико је његов филм испао из свих колосека. Међутим, бавио се темом коју и те како осећа огроман број људи у овој земљи (револт радника опустошених благодетима транзиције), па су привучени актуелном темом прогутали ауторове маниристичке екстраваганције. Ову годину је започео још увек текући комерцијални тријумф Драгојевићеве „Параде“, а у његовој сенци су приказани солидни римејк „Шешира професора Вујића“ (до сада га је видело скоро шездесет хиљада људи!), дилетантски трилер „Устаничка улица“, врло занимљиви, али потпуно некомерцијални „Доктор Реј и ђаволи“, ужасно приземни и промашени „Црна Зорица“, те још један новобеоградски чемер и очај с наводно позитивном поруком „Клип“.
У току је снимање (што би требало крајње условно схватити, пошто се код нас рад на филму уобичајено протеже и на период од неколико година) још чак двадесет и једног дугометражног филма, што играног, што документарног, па би се на основу само тог податка могло закључити да је ово једна од најуспешнијих продукционих година у историји новог српског филма. Истина је, наравно, веома далеко од тог утисака, а нада да би се некаквом реалном успеху могли барем да приближимо је што је поменути Закон о кинематографији препознао значај копродукција и снимање страних студија код нас (у члану седам се каже: Ради подстицања страних продуцента да у Републици Србији производе страна кинематографска дела из члана 6. овог закона и копродукциона дела из члана 5. овог закона страном продуценту исплаћују се из буџета Републике Србије, у складу са средствима обезбеђеним у буџету Републике Србије, до 20 одсто укупно утрошених средстава за снимање филма на територији Републике Србије…), па би, барем материјално, кинематографска делатност, макар једним делом била и услужна, могла да постане средство остваривања законског императива о општем друштвеном интересу. Пре неки дан је у наше биоскопе стигао нови филм из Лик Бесонове продукције „Локаут“, који је у потпуности сниман у Београду, у савременим „Пинковим“ филмским студијима, што ће барем када је реч о препознавању ове врсте филмског ангажмана вероватно повући ланац сарадње и, у складу с поменутом законском прокламацијом о субвенцијама странцима, омогућити да се покрене овај вид филмске работе, одавно лукративан у околним земљама, а који је у Југославији био веома успешан. Стални извор тако стеченог искуства и зарађених средстава, што директних, али и оних која настају посредно, свакако може само да користи инсталацији суштински позитивног стваралачког амбијента када се говори о промоцији „нове“ српске кинематографије. Дакле, ново време долази. Иако има потенцијал за осетни напредак, да ли ће бити стварно боље, и даље је неизвесно.
