Почетна / Култура / „Соња“ без Соње

„Соња“ без Соње

Пише Владислав Панов

Биографски документарац „Соња“, који је у препуном „Дому омладине“ отворио овогодишњи „Фестивал документарног и краткометражног филма“, покушао је да дочара животопис и друштвено-културни значај некада славне глумице Соње Савић, прерано и трагично преминуле пре три и по године. Слабо је у томе успео…

 

На недавно окончаном 59. фестивалу документарног и краткометражног филма у Београду, као дело које отвара фестивал, приказан је документарни филм Драгане Кањевац „Соња“ о Соњи Савић. Глумици које нема од септембра 2008. године, када нас је напустила на крилима дроге, заувек ухваћена у канџама тешког разочарања у живот, нас, сопствену судбину, у све. Баш као што је то и данас добра већина у овој земљи. Већина, барем, од оних који су остали „несналажљиви“, можда чак и поштени. Од којих се, ето, поново тражи глас за наставак тог предивног, слободног, напредног, демократског, „здравог“ и „праведног“ капиталистичког живота који нас води у дивну, у свему идеалну земљу Дембелију звану Европа. Србима, иначе, одувек је потребна нека земља Дембелија. Соња Савић, у овом документарцу, приказана као интелектуални и глумачки гигант наше културе, стекла је после вишегодишњих разочарања тешко сношљиву одбојност према тој српској особини, као и осталима које нас представљају свету као парадигму неизлечиве заосталости и својеврсног примитивизма.

ОПТУЖУЈУЋЕ ПРИЈАТЕЉСТВО

[restrictedarea]

У смрти су, додуше, сви од злата сковани и све што су урадили велича се, разуме, прима и оцењује, накнадно, увек боље него за живота. Тако је и са Соњом, посебно у овом документарцу. А документарни филм не би требало да повлађује у смрти, нити да велича јер  би то тако требало. Требало би да објашњава, открива, оставља за сутра. Да буде аутентичан и без коментара. И требало би да га снимају непристрасне особе, а не пријатељи. Драгана Кањевац каже да је била Соњин пријатељ. С обзиром на приватну трагедију наше глумице, пријатељство било чије с њом је врло тешка реч. Данас можда чак и оптужујућа. За пријатеље, не за њу. Нико од тих пријатеља није био ту да јој помогне да се спасе свог пакла и да избегне смрт од дроге у очајном стању духа и тела, скоро потпуно заборављена. Нико тада, не само пред сам њен крај, већ ни током целе демократске и „слободне“ прве деценије новог миленијума, није величао њено посебно место у српској кинематографији, њен допринос нашој култури и бескомпромисно настојање да кроз само њој разумљиве уметничке видео и плесне радове покаже прави пут којим наша култура ваља да крене у посткомунистичком периоду. Напротив, била је одгуривана, избацивана из програма, колеге су је избегавале, а мало ко се усуђивао да јој да било какав посао. Отуд је последњу деценију свог живота провела радећи „своје ствари“ (трупа „Супернаут“) или повремено у Словенији. Последњи посао у Србији је одрадила као епизодиста у серији „Вратиће се роде“, што у документарцу, занимљиво, није ни поменуто. Али није ни много тога другог. Па чак ни то, рецимо, да је породично имање Савићевих код Чачка претворено у неку врсту спомен-дома, с циљем да он послужи не само као сећање на њу већ и као место на којем ће помоћ моћи да потраже младе уметнице. Није споменуто ни објављивање биографске књиге о њој, ни трагедија породице сведене само на тугу усамљене мајке, остале без ћерке и мужа…

ФОЛИРАНТИ И ПОЗЕРИ
У филму Драгане Кањевац (познате по документарном делу „Срби у Њујорку“, приказаном  на истом овом фестивалу пре три године), наиме, који је у препуном „Дому омладине“, на отварању Фестивала, дочекан у навијачком расположењу и као својеврсни културни догађај, погледи на живот и дело Соње Савић су нешто другачији. Приказана без потребног и најпре објашњавајућег историјског и вредносног контекста, она је, поред осталог, представљена чак и као Грета Гарбо овдашње кинематографије (?), као мистериозна икона последње деценије југословенског филма и глумишта, као једна од најзначајнијих глумица ових простора од када је филма и глуме. Много отрцаних суперлатива, непросветљујући документаристички приступ фактографији, изостанак неутралног става о њеном животу и раду, недостатак, уосталом, бројних биографских детаља, чак и најосновнијих који се тичу Соњиног порекла, приватног живота и породичног статуса, све су то одлике овог филма. Много чега у њему нема, али оно што је најлошије је то што мањкају подаци који би требало да буду носеће ткиво сваког доброг документарног филма, посебно биографског. Сазнали смо, додуше, неке мисли (само хвалоспевне) од њених пријатеља, који је, међутим, приказују у карикатурном светлу, иако то није била интенција ни интервјуисаних, ни ауторке. Соња Савић је имала посебан дар, јединствену појаву и умало заиста изузетно значајно место у историји југо-српске кинематографије. Није, ипак, било тако, јер јој време и околности нису ишли наруку. Стекла је брзо усахнулу популарност с филмовима који не значе много за историју нашег филма (изузев, можда, „Балканског шпијуна“ и „Ми нисмо анђели“, у којима је, међутим, тек епизодиста), а када је са животном и пословном зрелошћу требало да направи тај кључни искорак у вечни врх с покрићем и залогом који јој Драгана Кањевац пријатељски сада приписује, десило јој се огорчење животом и људима, све у комплету са пороцима и аутодеструктивним понашањем, укључујући и, дакако, како то обично бива, лоше друштво с којим се тоне до дна.
Њен значај, што је и теза документарца је нуђење алтернативе када нико за алтернативну није желео ни да чује, па ни да је разуме, укључујући и оне који су се декларативно клели у посебност духа наше културе и предводнике те посебности, међу којима је била и она. Та теза свакако стоји, али није доминантна карактеристика животописа глумице која је била другачија, али не довољно снажна да без погубног дејства по саму себе, ту посебност изнесе у јавност и симболично и буквално – остане жива. Није, као и многе сличне особе, напросто, преживела себе. Интересовање за филм о њој показује да барем није заборављена, иако је публика која посећује овај фестивал, а посебно присутне те вечери, битно другачија од публике која је била уз Соњу док је стицала славу са „Шећерном водицом“, „Лептировим облаком“ или „Уном“. Исфолирана и блазирана, позерска салва аплауза на њен рачун и рачун филма о њој, ипак, како-тако, служе на част овој глумици која, додуше, онако оштрог језика и ригидног односа према фолирантима и позерима, не би остала дужна ни тим аплаузима и нејасном филму о њој, после којег знате о Соњи Савић исто толико као и да филм нисте ни видели.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *