Почетна / Колумне / Смртна казна за велеиздају?

Смртна казна за велеиздају?

Пише Данијел Цвјетићанин, Универзитет „Сингидунум“

Стиче се утисак да би пристојан број гласова могла да освоји странка која би се залагала за поновно увођење смртне казне у Србији (за најтежа дела криминала и велеиздаје)

 

Теорија завере сугерише да би евроатлантски активисти могли да почну са писањем извештаја својим надређенима о томе да је „посао“ у Србији готово завршен. Земља је већ добрим делом постала „банана-република“ (са ауторитарним лидером), па њом може лако да се командује – по жељама и ћуди Империје. Готово да су непотребни даљи напори пропагандне машине Запада да се Срби сатанизују, пошто је домаћа интелектуална „елита“ успела да убеди народ да заслужује много гору судбину од ове коју јој нуде НАТО и ЕУ.

[restrictedarea]

ЦИЉЕВИ    
Привреда је на издисају, социјалне (и националне) напетости – у  порасту, правни поредак – у „реформи“ (читај: „распаду“), а достојанство и интегритет државе – у блату. Недостају још НАТО базе, уз одговарајућу инфраструктуру (индустрија разоноде и секса), па ће све бити у реду. И Србија ће бити спремна за велики (светски) обрачун око преузимања ресурса на Истоку, који здружене снаге Америке и Европе брижљиво припремају.
У предизборној кампањи лидери не помињу циљеве странака, него понављају ступидна обећања о субвенцијама, радним местима и „довођењу“ инвеститора, за која свако зна да не зависе од намера политичара. Бирачи би, уместо тога, можда више волели да чују каква је будућност намењена „Телекому“ и ЕПС-у, банкама, пољопривредном земљишту, водама и шумама? Па и о томе како се тумачи чињеница да је досадашње приближавање Европској унији праћено брзом дезиндустријализацијом, заостајањем у конкурентности, растом незапослености и експлозијом дугова? Сигурно је да би бирачи, такође, желели да их страначки прваци обавесте какви су планови око измене Устава, уласка у НАТО, о подршци будућности Републике Српске, регионализацији Србије и сл.

КОМАНДЕ    
Доскорашњи председник Републике командовао је активистима своје странке да морају да победе на ђурђевданским изборима. Били бисмо неинвентивни ако међу „задужене за победу“ не бисмо укључили и далеко шири скуп ЕА активиста. Па не желите ваљда да евентуални пораз „здравих“ снага изазове талас масовних протеста и насиља на улицама? Ваљда су ЦЕСИД и остали, задужени за бројање гласова, разумели команду? А и остале службе – нека се укључе! И слободни медији! Тако смо бар сигурни да евроатлантска демократија мора тријумфовати, не питајући за цену. Не заборавите да на бедему те врсте слободе стоји и Гвантанамо.
Економисти су забринути, али се остали силно веселе што политичке странке обећавају бројне интервентне мере, „у циљу бржег развоја“. Доскорашњи председник Републике најавио је, између осталог, чвршћу владу, тако да ће следећи премијер лакше интервенисати, пошто неће бити крпа за брисање патоса него јака личност, што смо морали да схватимо као својеврсни комплимент досадашњем премијеру, који је захваљујући својим добрим особинама и способностима сјајно обавио постављене задатке. А будућа влада биће још ефикаснија и због тога што ће, вероватно, имати (двотрећинску) већину у Скупштини.

ЕЛИТА    
Двотрећинска већина у Парламенту неопходна је не само због приступања НАТО-у, него и због „неопходне“ измене Устава Србије.
Захваљујући дугогодишњој ЕА пропаганди, грађани су увелико навикавани да презиру институције своје државе и систем вредности свог народа. Лако ћете се сетити периода у којем су на утакмицама навијачи звиждали (и окретали леђа) док се свирала (тадашња) државна химна, а политичари у сваком јавном наступу истицали да „имамо Устав који се не сме поштовати“. Као да се историја (ох, како брзо) понавља! Пљување по сопственој држави и традицији остало је знак распознавања „елите“, а сваки „интелектуалац који држи до себе“ морао би да се у јавним наступима придружи ружењу сопственог народа и истицању његове „заосталости“.
Неки су у том пљувању отишли тако далеко да им је понестало пљувачке, па су напунили уста говнима, темељно их сажвакали, а затим наставили да прскају око себе, докле могу да добаце. Ето згодног начина борбе против „наших примитивних нарави“! (Не знам зашто ми Басара и Србљановићева прво падају на памет?)

ПИЈАЦА    
Приметили сте да се ведри дух скорих (ђурђевданских) избора прелио улицама наших градова, као и кафићима, ресторанима и кафанама. Чак и на пијацама продавци весело добацују једни другима препознатљиве изборне слогане, али и неке нове, који нису виђени на билбордима и у ТВ спотовима. Тако сам стекао, можда погрешан, утисак да би пристојан број гласова могла да освоји странка која би се у свом програму залагала за поновно увођење смртне казне у Србији (за најтежа дела криминала и велеиздаје).
Лично сам огорчени противник смртне казне, највише због неизмерних патњи и фрустрација џелата, који по професионалној дужности морају да одузимају живот онима који немају прилику да се бране. Чини ми се да многи деле моје мишљење, пошто се на пијаци коју посећујем у довикивању произвођача и накупаца чешће помињу робије и голи отоци, као да није било грађанског рата после којег су сва (па и пуста) острва остала у отцепљеном делу државе? Питам се зашто су неким гласачима овакви архипелази извор наде?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *