Почетна / Култура / Смрт као нови смисао

Смрт као нови смисао

Пише Наташа Анђелковић

У роману „Периферијски булевар“ Анри Бошо понире у дубину људске душе и смештајући радњу у време Другог светског рата са изразитим песимизмом приказује драму модерног човека и модерног света

 

Иако не спада у велике светске књижевности, белгијска књижевност је подарила многе значајне писце. Нашој публици је она, ипак, у највећој мери непозната. Поред Мориса Метерлинка за кога знају они који су некада волели представу „Плава птица“ или Пејоа, аутора стрипова, за кога су сазнали љубитељи Штрумпфова, других аутора тешко да могу да се сете и они најпажљивији читаоци.
Анри Бошо спада у класике белгијске књижевности. Рођен је 1913. године. Написао је много романа, драма и збирки поезије. Био је део књижевног круга око Албера Камија, Андре Жида, Жака Лакана, Жака Дериде. Од 1990. године је члан Краљевске академије Белгије за књижевност, а добио је све водеће белгијске књижевне награде. По образовању је правник, али врло рано је испољио интересовање за психоанализу којом се и бавио живећи неко време у Швајцарској и Француској.
Тежња за понирањем у дубину људске душе осећа се и у његовом делу. У роману „Периферијски булевар“, који је написао 2006. године, психолошку драму јунака разрађује кроз причу смештену у време Другог светског рата. У тој драми, међутим, више и нема психоанализе. То је драма модерног човека, модерног света за чије решавање није довољна самоанализа. Бошо као да нам показује да се мало тога уопште може решити.

У НАЦИСТИЧКОМ ЗАТВОРУ
Приповедач романа, уједно и главни споредни лик, док присуствује драми умирања своје снахе Поле, младе жене, у мислима одлази педесет година у прошлост, покушавајући да проникне у смисао живота и смрти свог пријатеља Стефана, великог спортисте, алпинисте и смелог борца, диверзанта белгијског Покрета отпора. Недореченост у вези са Стефановим постојањем, као и љубав коју је осећао према њему, навела га је да се целог живота на овај или онај начин бави њиме, стављајући свој живот некако у заграду. Жеља или потреба да реконструишући Стефанову смрт у нацистичком истражном затвору, ту смрт и освети, доводи га до суочења са нечијом туђом драмом, са драмом немачког пуковника Шадова, који је иако Стефанов крвник истовремено и један од његових поштовалаца, човек који је приповедачу сабрат у разумевању и дивљењу према Стефану.
Преливајући све ове драме једну у другу, Бошо прави необичан временски континуум у којем смрт не представља прекид  и нешто коначно зато што постоји љубав која је у стању и неживо да учини живим и једнако важним. Умирање приповедачеве снахе Поле је повод да се оживи давно умртвљен однос њега и његовог сина. Док гледа свог сина и свог унука, он препознаје све оно што је могао да има као отац, а није имао. Тиме Бошо указује да већи губици настају онда када је неко ту, а ми не можемо бити с њим, него онда када оде неко с ким је остварена суштинска блискост.
Питање суштинске блискости, суштинског познавања другог људског бића, које је важно, мучи приповедача у вези са Стефаном. Никада много говорљив, никада до краја отворен, Стефан је био пријатељ који импонује, који се воли, за кога се вреди борити. Слика Стефана као снажног алпинисте под чијим вођством и надзором он сам креће у планинарске подухвате је нешто што приповедача не само чини важним и поносним, него и много више, нешто што га изграђује, твори његов идентитет. Проблем настаје онда кад се спозна да се идентитет не може градити на основу туђе слике и када та слика престане да буде суверена, већ само једна од могућих слика. Од потребе да буде Стефанов штићеник, приповедач долази до стања када жели он да буде тај који ће Стефана штитити и заштити. То настаје онда када са сазнањем да Стефан не зна да плива, што га у великој мери детронизује у супериорном спортском систему вредности, упозна и његов патолошки страх од воде. Шта је у основи тога страха остаће заувек неиспитано, али тај страх биће кључ за решење Стефанове смрти.

ТРИ НОВА ПОЧЕТКА
Разговори у затвору са остарелим нацистичким командантом Шадовом, о Стефановој смрти, телу нађеном у води с раном једино у петама, приповедачу откривају везу између ова два човека, снажно дивљење настало из мржње. Зачуђен над Стефановим диверзантским радом Шадов обезбеђује посебан третман за Стефана када га ухапси. Истинско дивљење настаје када заточеник Стефан изведе натчовечански скок кроз прозорчић затворске ћелије на висини од десет метара отирући се ногама о зидове. Оно пред чиме Шадов занеми је снага духа спојена са снагом тела, способност да скок испланира и извежба само промишљањем. Такав Стефан је исти суверени Стефан каквог је памтио приповедач. Стефанова смрт и њена реконструкција је битна за приповедача јер кроз њу спознаје да је дошло до помирења слабог и уплашеног дела Стефанове личности и његове јаке и храбре појавности. На само неколико секунди пре него што ће бити стрељан Стефан је снагом своје воље заронио у воду и тако пребродио страх који га је целог живота пратио и спутавао.
Стефанова смрт, Шадовљева смрт и Полина смрт су за приповедача три препорођаја, три нова почетка, три нова смисла. Прве две смрти осмишљавају оно што је било, последња смрт осмишљава однос оца и сина, нешто што није било, а што ће извесно бити. Тако Бошо у овом обимом невеликом роману исцртава човека који воли, који се брине, који се пита о себи и о себи блиским људима, и који само вољом, и истинском заинтересованошћу за другога може доћи до тог другог и до смисла сопствене прошлости и будућности.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *