Слободан Антонић: Шта спаја „другу“ и „троглодитску“ Србију

Реаговање Слободана Антонића на текст Драгомира Анђелковића „Лепеза жутих одговора“, објављеном у прошлом броју „Печата“

 

Тек што је окончана серија напада Златка Паковића на мене у „Данасу“, освануо је напад Драгомира Анђелковића у „Печату“. Лист „Данас“ је моју слику ставио на прву страну, а наслов изнад текста гласио је: „Слободан Антонић, дилер идеолошког опијума“! У серији од три чланка, „Данасов“ истакнути колумниста ме је оптужио да национализмом трујем омладину и јавност, те да својим текстовима у руке залуђене српске омладине стављам „бомбе“ којима ће они сутра засути „Е-новине“ и остале другосрбијанске медије. Није отада прошло много, а „Печатов“ колумниста – читајући исте текстове као и Паковић! – ево ме оптужи да, иако наизглед „критикује(м) не само власт, већ и опозицију“, заправо све време радим за „жуте“ и Тадића („наводи воду на жуту воденицу“). Он стога опомиње све „добронамерне људе“ да „у епохи опште трке и збрке, те медијског хипнотисања“ никако не поверује мојим „лепим, али неистинитим речима“.
Иако идеолошки различити – јер је Паковић барјактар „друге“, а Анђелковић „троглодитске“ Србије – обојица имају пуно тога заједничког: неталентованост за писање (њихови текстови су најчешће досадна идеолошка распредања), рђаво образовање (које је у потпуном нескладу са њиховим квазиинтелектуалним амбицијама), неразликовање критике од клеветања и кривотворења и, што је посебно забрињавајуће, спуштање нивоа коментаторског позива испод елементарних стандарда озбиљног новинарства.
Дакле, као што Паковић мисли да је сав колумнистички посао урадио тиме што ме је у свом тексту десет пута назвао „дилером идеолошког опијума“, тако и Анђелковић мисли да ме је довољно десет пута оптужити да радим за „жуте“ и да је тиме сав посао коментатора одрађен. Али, клевету можете понављати до миле воље, тима она не постаје ни трунчицу истинитија. Пошто Анђелковић нема на шта друго да се позове осим на моје текстове у којима – о ужаса! – „критикује(м) не само власт, већ и опозицију“, све што би читалац „Печата“ требало да уради, како би се уверио у тачност оптужби – јесте да оде на сајт www.nspm.rs и прочита два моја текста која су изазвала тако сличну реакцију Паковића и Анђелковића: „Медијски башибозук из ходника времена“ и „Једно лично размишљање о изборима 2012“.
Тачно је, признајем – у њима не само да критикујем ДС, Тадића, Ђиласа и њихове медије, као и медијске иконе „друге Србије“ – због чега Паковић пада у хистерију, а „Данас“ ми штампа слику на насловној страни! У њима – какве ли дрскости! – подвргавам критици и СНС, Николића, Вучића и њихове медије (као и неколико, њима изненада веома наклоњених, „патриотских сајтова“) – због чега и Анђелковић пада у хистерију, а „Печат“ ми штампа слику са једнако ружним, саркастичним потписом!
Е па управо то је она линија која нас раздваја и која толико тога може да објасни. Некада, док сам писао у „Печату“ (2008-2010), моји текстови били су критички окренути не само према ДС-у и Тадићу, већ и према СНС-у и Николићу – наравно, онолико колико је свако од њих за то давао повода. Овај недељник је тада и стекао свој специфични углед, јер је у њему постојала стварна слобода критике за све актере нашег политичког живота. Позивам сада читаоце „Печата“ да се, пошто прочитају моја два гореспоменута текста, присете када су последњи пут у „Печату“ прочитали не само неки Анђелковићев текст у којем се критикују напредњаци, већ и било чији текст где се износи нека озбиљнија критичка опаска према Николићевој и Вучићевој странци?! Јер, мало по мало, а захваљујући управо продору и етаблирању „видовњачке криптоаналитичарске школе“, слобода критике у „Печату“ се некако свела само на право да се о Тадићу и жутима може рећи све (па и оно најружније и најглупље), а о Николићу и напредњацима се не сме рећи ништа (па ни оно најистинитије и најстрашније).
Али, из тога што се наше критичке визуре разликују – а то је још једна од линија међусобног раздвајања – не закључујем аутоматски да су Вучелић и „Печат“ постали „напредњачке слуге“ и „Николићеви плаћени пропагандисти“ – као што то, када сам ја у питању, спремно чини Анђелковићева „видовњачка криптоаналитичарска школа“. Једноставно, параноидне сумње нису докази, параноичне конструкције нису критика, а бесрамно изношене клевета није никакво новинарство.
„Време је мајсторско решето“, кажу наши стари. Тако ће време показати да ли иза ове Анђелковићеве клевете – да „Антонић ради за жуте“ – лежи само типична глупост наших „троглодитских националиста“, подстакнута личном завишћу једног, за јавност незанимљивог „публицисте“, или је реч о уобичајеној тактици свих сецикеса – „дрш`те лопова“! Лично сам, што се времена које долази тиче, потпуно миран. Све оно што сам урадио и што радим, са свим погрешкама и манама које има свако дело, резултат су само поштеног интелектуалног напора да се препознају и објасне главне деформације нашег друштвеног живота, као и да се заштите интереси овог народа. Али, питам се – да ли ће за себе то моћи да кажу моји „троглодитски“ критичари? Или ће се њихова критика, већ одмах после предстојећег Ђурђевдана, моћи објаснити сасвим другим „мотивом“, мотивом који ће наша јавност лако моћи да препозна и квалификује.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *