Русија и Балкан преко Београда

Бранко РАДУН

Да би се разумели односи Србије и Русије потребно је разумети у ширем контексту ситуацију на Балкану и у самој Русији. Ситуација на Балкану данас подразумева разумевање степена контроле који над овим регионом имају САД и ЕУ. На различите начине и у готово свим сферама (политичка, економска, културна, медијска…) Западна алијанса контролише државе и друштве на Балкану. Негде је то мање или више директна војна окупација, другде је то контрола кроз војне, безбедносне, финансијске, медијске и нво структуре моћи у већој или мањој мери. У целини гледано читав простор Балкана је запосела америчка моћ и њу следи као млађи партнер ЕУ, са додатком најновијег евроатлантског „помоћника“ Турске.

Балкан – америчка окупациона зона

Балкан је од мање више неутралне зоне током последње две деценије постао америчка „окупациона зона“ и добрим делом европска колонија. Балкан је био један од највећих геополитичких добитака за САД, као последица највећег војно-безбедносног и дипломатског ангажамана после пада „берлинског зида“. У том погледу би свако значајније мешање Русије у „унутрашња питања“ балканских држава, а нарочито Србије, би било доживљено од Вашингтона као изазов њиховој супремацији и као покушај промене статус квоа. То са собом носи прилично високе ризике којих су свесни не само „ривали“ из Москве већ и савезници из Берлина или Анкаре.

Руско присуство на Балкану и у Србији је тренутно нижег нивоа у односу на ниво присуства САД и ЕУ, иако је последњих година оно доживело динамичан раст. Но како је стартна основа била веома ниска, тако и значајан напредак није довољан да би се брзо „сустигли“ други геополитичке играчи на овом изузетно битном простору. Но руске аспирације на Балкану, имају велики геополитички значај не као реална и краткорочна претња америчкој доминацији на полуострву, већ пре као потенцијал који би могао да угрози завршетак геополитичког препакивања за који су вашингтонски стратези веровали да је окончано једном за свагда. После пада берлинског зида је дошло до геополитичке прекомпозиције региона, који је „препакован“ и као такав постао америчка зона доминације и утицаја у којој су дозирано припуштене и неке државе ЕУ, и то у Вашингтону никако не би желели да се угрози у наредним деценијама.

Рационални и ирационални значај Балкана

Због чега је Балкан толико битан или прецизније због чега је Американцима толико битан? Постоје бројне теорије које покушавају да објасне због чега је Балкан често био у фокусу великих сила током протеклих векова и зашто је то био и недавно. Неки говоре о Балкану као „мосту међу цивилизацијама и културама“ други о геополитичком и комуникацијском значају полустрова које се налази између Европе и Азије, али и између западне и источне Европе, Европе и Африке. Исто тако на простору балкана се додирују и конфорнтирају религије-цивилизације – католичка, православна и исламска. Има још бројних теорија – о значају енергетских коридора или ресурса (људских и сировинских) које мање или више успешно успевају да обухвате само поједине аспекте значаја овог прилично хаотичног и сиромашног дела конитинета. Но све те тероије, ма колико парцијално биле истините не обухватају читаву целину и ирационални део значаја Балкана за велике силе у прошлости и данас. Но закључак овог кратког разматрања је да је Балкан многоструко значајнији но што то историја, политика или геолопитика могу да објасне рационалним аргументима. Сама историја Балкана говори о томе да је овај простор изузетно значајно место, значајнији но што се то може појмити „логиком“ простора и времена.

Најјачи аргумент у прилог тези о изузетно значајној улози Балкана је најновија историја. Током деведесетих се тријумфујућа постхладноратвска Америка готово читаву деценију бавила највише Балканом и Србима. То је имало такве размере да је и гуру америчке стратегије и геополитике Кисинџер „протествовао“ због претераног бављења Балканом и запостављања Русије као примарне „мете“ америчке експанзије. Он је упозоравао да би губљење читаве деценије на Балкану, кога није потцењивао, могло да много кошта Америку, јер би се Русија могла у међувремену опоравити. Требало је то време искористити да се НАТО прошири на истоку и да се америчке базе посеју по државама бившег СССР-а и на тај начин потпуно опколи Русија. Но Американци су наравно знали што се толико баве балканским гордијевим чвором, иако су ризиковали да пропусте моменат кад могу Русију окружити и блокирати њене потенцијале за будућа времена. Један од разлога је то што је Балкан био потребан као одскочна даска за даље напредовање ка Русији и као подршка за експанзију на Блиском истоку.

Балкан је током деведесетих стављен под контролу и та „мисија“ је успешно одрађена, и сада се иде даље на исток. Клинтонова администрација је морала завршити балканску причу која се на крају свела на покоравање Србије бомбардовањем 1999. После тога су постојала два сценарија – први је било организовање подривања и рушења милошевићевог режима „обојеном револуцијом“ а други разбијање СР Југославије, проглашење „независног Косова“, федерални статус Војводине и „кубанизација“ остатка Србије. Победила је „прва опција“ и Милошевић је скинут са власти. Тако је клинтонова администрација решила најнеугодније питање Балкана и оставила будућој администрацији простор да делује у другим регијама, пре свега на истоку.

За то је потребно мирно балканско залеђе, а у томе им може помоћи „реисламизована“ Турска којој се отварају врата несметане експанзије на Балкану. Султан Сулејман „поново јаше“ на Балкану не само кроз популарну турску серију. Циљ ове операције је да се у случају великих ломова у време другог разорног таласа светске економске кризе или у моменту ратних сукоба на блиском или даљем истоку ствар држи под контролом. Америка не жели да им на Балкану „вршљају“ Немци или Руси, а потенцијална коалација Берлина и Москве, преко Београда им је геополитичка ноћна мора.

Стога се, чини се, посредно блокира и пут Србије у ЕУ, чиме би Србија постала мање више клијент Берлина који све више показује амбиције да газдује расклиманом ЕУ. Германоцентрична ЕУ уз партнерске односе са Москвом би у коалицији могла да поремети односе на Балкану, пре свега у Србији. Стога је Турска на Балкану пројекат ојачавања америчке контроле и сузбијања потенцијално незгоднијих ривала на терену у будућем периоду.

Данас Србија не бира између европске будућности и изолације како нам то представљају домаћи квазиевропејци већ између Анадолије и Подмосковља, јер је наша европска перспектива замрзнута што замором проширивања ЕУ у моменту унутрашњег хаоса и могућег колапса, али и интересима Америке да и даље у истој мери контролише овај изузетно значајан простор.

Америчка „рампа“

Прва и основна рампа развоја партнерских односа Балкана и Русије или Балкана и неких других већих сила је, како се може видети из претходно изнетог Америка, која не жели да им се неки други играчи убаце у „кварт“ који контролишу. Откуда толика параноја код Вашингтона па да не само сумњичи Москву, већ и Берлин да њима иза леђа, испод жита, подривају њихове већ стабилизоване структуре моћи у региону, па су приморани и да превентивно делују? Како Англосансконци имају контролу над политичком, безбедносном, финансијском и медијском елитом чини се да су ови страхови и бојазни претеране.

Но као и свака велика сила и Америка се бори за моћ и не гледа само на реалне тренутне ризике и конкуренте одржања и јачања њихове моћи и утицаја већ и на могуће перспективе и геополитичке потенцијале у будућности. Њихов политички врх је свестан да данас Берлин и Москва, у овом моменту не може њима реално преотети контролу на Балкану јер је њихова доминација над тим друштвима многострука, а осим тога и могући претенденти на „балканску силу“ су осетљиви на притиске и уцене које са друге стране Атлантика. Тако на пример Немачка је и сама неким степеном окупације од стране Англосаксонаца, те заправо нема праву спољнополитичку независност, а ЕУ се често понаша као незрео и несамосталан млађи брат Вашингтона коме је потребно вођство и туторство. Зато су лимити немачке спољне политике велики, многоструко већи од лимита руске спољне политике, под условом да се Русија одлучи на активнију улогу у региону. Стога је природно и највећа пажња вашингтонских аналитичара усмерена на руску политику на Балкану иако она за сада не показује којим правцима ће се кретати у будућности, осим енергетске сфере.

Руска „енергетска политика“ и америчка „мека моћ“

Западне структуре моћи у региону највише интересује питање, шта Руси желе осим инсталације јужног тока и неколико својих компанија на овом простору? На ово питање, које се често поставља од стране „упућених“ западњака нема јасног одговора. Чини се, понекад барем, да Русија показује како има аспирације да постане озбиљнији регионални играч, а опет деловање на терену показује опрез и фокус на енергетски сектор и нешто мало више. Реално гледано Русија данас има интерес да на Балкану пре свега изгради „јужни ток“. Тренутну руску спољну политику би могли назвати „енергетском политиком. То је позитивно јер руска спољна политика тиме превазилази идеолошки једнострано и ресурсно пренапрезање из времена СССР-а као и јалови изолационизам Јелциновске епохе (који су промовисали и интелектуалци попут Солжењицина). Но на дуже стазе таква реалистична и прагматична политика има одређене лимите.

Са друге стране Америка коју бије глас да гледа „само на своје економске интересе“ је спремна да ризикује конфликте, да улаже велике ресурсе и у дугорочне пројекте придобијања локалних елита, те на куповину „кључних играча“. Када се само упореде ресурси америчког војног буџета и компанија које на овај или онај начин раде са војноиндустријским комплексом или државом увиђамо да је то већи део капитала од онога који је на „слободном тржишту“. Америчка политичка и економска елита не размишља само на тактичком нивоу остваривања профита, већ настоји да стратешким деловањем утиче на то да повећа степен своје контроле у неком региону или да га одржи, без обзира колико то кошта у том моменту. Тако се осигурава америчко политичко, војно и економско присуство у неком делу света.

Улагање у ресурсе „меке моћи“ се дугорочно показују као најбоље инвестиције, а нарочито пројекти корумпирање локалних елита, затим „производње нове елите“ и улагање у „трансформацију свести“ код локалне популације. Отуда и огромна улагања улагање у „едукацију“ младих политичара, новинара, бизнисмена, људи из нво сектора, те напор да се „њиховим људима“ прокрчи пут на друштвеној лествици. Неком се може чинити да је једноставније некога купити или уценити, али се дугорочно најбољи резултати постижу са „едукацијом“ са циљем преваспитавања елите и целе популације. У том погледу коришћења „меке моћи“ у односу на САд друге земље заостају, иако на том пољу праве значајан напредак у последње време.

Шта то значи – велики значај „меке моћи“ на терену? Варају се оне политичке елите који верују да ако продобију управљаче да донесу одлуке које су у њиховом интересу (па макар уговори били изузетно фер за обе стране) а да при томе не добију подршке медија, интелектуалне заједнице и јавности, да је уговор сигуран и интерес обезбеђен. Тако рецимо продаја НИС-а Газпрома се непрекидно доводи у питање од стране прозападних медија, политичара и „енергетских аналитичара“, па се чак и воде посебне кампање које погађају интересе НИС-а попут оне о акцизама, којима се погађа и интерес државе. Тако се ствара „ерозија“ позиције некога субјекта или неког уговора. Под притиском западних кругова и локалних прозападних медија, одређених политичких и безбедносних кругова, као и нво сектора се с времена на време чине уступци. Добар пример је понашање државе око акциза за гориво када се под притиском такве кампање повлаче потези који су штетни и за владу и за НИС. У будућности се може очекивати и отежавање пословања од стране владе која би била притиснута од Запада или локалне самоуправе којим би се отежало пословање руског партнера до тога чак и да размисли о повлачењу са „српског тржишта“.

Одговор на такву континуирану и професионалну кампању до сада није био адекватан. Док друга страна – западне силе и прозападни кругови имају своје медије, интелектуалце, политичаре који учествују у агресивној, интелигентној и готово непрекидној негативној кампањи, са друге стране нема адекватног и организованог професионалног одговора. Но и поред те и такве ефикасне, перфидне и континуиране кампање већински српска јавност позитивно гледа на улогу Русије у Србији и на енергетски споразум. Но питање је колико ће одолевати интелигентним и лукавим медијским ударима, скандал подметачинама, полуистинама и лажима.

Косовски „тест“

Како ствари стоје на плану односа Србије и Запада. Србија иде постепено у правцу евроинтеграција – ка ЕУсигурније иако полако, али и ка НАТО-у иако се ово друго због трауматичног искуства 1999. стидљивије и мало више маскирано представља у јавности.

Исто тако како се као услов уласка у ЕУ све јасније поставља пред Србију захтев да и формално призна сецесију Косова, ни Русија не може то да гледа равнодушно. Наиме на Косову се не само ломи српска судбина, и одређује идентитетска оријентација српског народа већ се јасно преламају и глобални односи. Тако се и Русија као велика сила потврђује на Косову или пада на том испиту. Слом берзе 1998 али и још више бомбардовање Србије 1999. са окупацијом Косова је био окидач за руску елиту која је одлучила да се обрачуна са сопственим „потенцијалним Косовом“ Чеченијом и да на власт доведе озбиљнијег играча – Владимира Путина. Поред тога и каснији излазак стабилизоване и ојачане Русије и Путина на светску сцену се десио у време преговора око Косова када је САД преко Ахтисарија гурао план инсталирања сецесионистичких институција „државе Приштина“. Тада је у УН први пут Русије рекала одлучно НЕ америчком великом брату, што је тамо изазвало промену односа према Москви.

Тако се и недавна подршка Америке албанским провокацијама на Косову које су имале за последицу барикада може разумети као тест за Русију и провокација Запада пред председничке изборе. Све у свему, поред одређених стратешких и економских интереса Америка питање „победе сецесиониста“ сматра изузетно значајним јер ће тиме не само поразити Србију која се дрзнула да се супротстави већ ће настојати тиме да понизи и Русију, којој се Србија обратила за помоћ. „Тако пролазе сви они који нас не слушају и сви они који се уздају у Русију“ – то је порука у случају тријумфа пројекта легализације отмице Косова. Косово је, рекао би песник, грдно судилиште, не само српској елити, већ и вођама Америке, Европе и Русије.

Закључак који се намеће је да је Србији и Балкану је потребна Русија, али је и Русији ако жели да се потврди као сила, потребан Балкан и Србија. У којој мери ово као свест сазре у елити која доноси одлуке у тој мери ће се лакше превазићи постојећи лимити и препреке развоју односа Русије и Балкана.

Када је у питању улазак у НАТО ситуација је нешто јаснија – Русија не би волела да Србија уђе у НАТО јер постоји ризик да дође до конфронтације НАТО-а (или његовог дела) са Русијом. Но нажалост Србија је после 1999. изгубила не само контролу над Косовом већ и део суверенитета, кроз слабљење воље за отпором. Стога се чини да је, барем када је у питању НАТО мора схватити да је Београд приморан одређеним нивоом притисака и условљавања да се пузајући приближава НАТО-у. При томе је значајан пута преваљен и може се рећи да је Србија „добрим делом“ у атланстском војно-безбедносном систему, па би даљни „напредак“ на том путу готово учинио готово небитним и сам чин учлањења. Постоји озбиљан ризик да Србија под притиском Запада пристане и на формално чланство у овом војном савезу иако је то супротно и њеној традицији и националним интересима. Без унутарњег концензуса око тог питања и реалне спољне подршке Србија ће склизнути у НАТО у наредном периоду.

Балкански окидач за глобалне промене

Србији је потребна јача подршка да би она, а тиме посредно и Балкан био за који степен или нијансу самосталнији и слободнији. Иако идеја „Балкан балканским народима“ у овом времену глобализације и европеизације полуострва делује сасвим нереално, сваки значајнији напредак на том пољу би имао изузетно позитивне резултате у региону, али и шире. Да би то „Балкан балканцима“ постало више од пароле потребно је и више ангажамана самих балканаца, више храбрости у одбрани своје слободе, али и значајнија подршка добронамерних сила.

Русија је често у историји, нарочито у време разрешавања „источног питања“ (које како видимо није још потпуно решено) показивала на Балкану као беневолентна сила и заштитник пре свега угњетених православних народа. Било је ту успона и падова у тим односима, неразумевања и нестабилности са обе стране, али је сигурно да је Русија ипак била једина благонаклона сила према балканским народима и њиховим аспирацијама ка независности од Турске, па и Аустрије. Због тога геополитички реализам данас налаже да балкански народи притиснути доминацијом са Запада настоје да добију подршку од Истока, па макар и уместо њима блиске православно словенске земље била рецимо земља друге културе и традиције попут Кине.

Иако ситуација тренутно не изгледа сјајно будућност очгледно носи промене и нове шансе. Околности се у свету драматично мењају а тиме се и мењају позиције и шансе за промене. Економски параметри земаља БРИК-а показују тенеденцију великог раста и динамике која ће утицати и на политичке промене у односима великих сила крајем деценије. Очекивани конфликти на истоку (нпр. око Ирана) и други талас глобалне кризе ће довести до новог мешања геополитичких карате и потенцијално до великих промена које ће искористити они који буду спремни за то. Стога ће будућност донети и нове изазове и шансе за Србију и Русију, па и за значајно активнију сарадњу Русије и Балкана на пољу борбе за нови ниво независности и стабилности на овим просторима.

Извор: “Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru)

Један коментар

  1. Prva sansa nam je na Sv. Djordja.
    To je i grb grada Moskva.
    Pomozi boze!
    Jednom ce nam ipak trebati objasnjenje; zasto je Jelcin za cetiri milijarde dolara povukao Ruske vojnike sa Kosova. To je nas kostalo mnogo vise.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *