Покушај увредљиве обмане

Пише Милорад Вучелић

У проблематичним и нестабилним демократијама попут оних у Француској, Америци, Бразилу или Русији, зна се по четири-пет година унапред када ће бити одржани председнички избори. Крајње досадно. У нестабилној демократској Србији све је то много узбудљивије, па тако предвиђање датума одржавања председничких избора спада у кладионичарску авантуру првог реда. Термини „прекосутра“ и „накосутра“ су највећа могућа и једина извесност. Када се распишу парламентарни и локални избори у овој веселој земљи не зна се на којој територији ће бити одржани, а на којој неће, и имају ли право сви држављани те земље, да не кажем Србије, да гласају и бирају. Уз ту непредвидљивост, петнаест дана парламентарне изборне кампање служи пре свега као тест и проба да би се закључило да ли ће или неће бити ванредних председничких избора. Ако иде – иде, ако не иде, онда нећемо. Као у лошој штапској игри. У сваком случају биће изабрани интереси номенклатуре уместо народних интереса. Одржавање владајуће номенклатуре је толико животно важно за њене припаднике да га они и дефинишу као избор између рата и мира!
И тако забављени свим и свачим, стигосмо до редовних парламентарних и ванредних председничких избора. Влада је била толико добра и успешна да је до последњег минута вршила свој мандат, за разлику од председника који је поднео оставку и кренуо на ванредне председничке изборе.
Можда је незадовољан собом? Неко би рекао да је Тадић хтео да заседне на сигуран талас, тако рећи цунами, успеха владе и да на тај начин жели да приграби нови мандат. Док се без остатака владало владом, председничка власт је имала смисла, када прети опасност да се функција председника доведе у уставне оквире, све се мења. Поготово је подношење оставке председника одговоран чин када имамо у виду невиђен успех његове косовске политике и Бриселског дијалога. Има ли бољег доказа за ова државна достигнућа од нагрђивања зидова Високих Дечана графитима „Ово је својина УЧК-а“, пуцњаве по Србима у Пећанима, неуспешног ракетирања Љевишке у Призрену, каменовања делегације Владе Србије у Приштини, затварања алтернативних путева, отворених претњи свим Србима на Косову…?

[restrictedarea]

Београдским медијима требало је пет дана да уопште помену  графите на Дечанима, али зато сваки графит написан на зиду неке зграде у Београду или у Новом Саду постаје највећи могући проблем који се мора што строже инкриминисати и службено гонити.
Све ће то онако јуначки, као велика тековина и достигнуће, бити остављено в.д. председници Славици да решава, док ће се досадашњи председник и остатак техничке владе бавити изборима и радити и даље успешно на европској кандидатури, удовољавајући пре свега Тачију осокољеном пријемом код Обаме и поновљеним страственим очијукањима са Мадлен Олбрајт и Хилари Клинтон, те робусним Џоом Бајденом.
Изборна кампања у Србији представља типичан бег у простор лишен политике и битних државних питања, у подручје у којем је морални суд укинут. Има ли драстичнијег примера од тога да нико, ама баш нико, не приупита неког од политичара – „јунака“ из Викиликсових депеша, када он говори истину? Да ли када прича са неким америчким обавештајцем или дипломатом, или када се обраћа свом народу? Искуство је сасвим јасно показало да су наши званичници Американцима увек говорили искрено шта мисле, и пажљиво извршавали њихове налоге, а свој народ су тада, баш као и сада, лагали и лажу.
Резултати владавине у последње четири године су толико убитачни и разорни да нема тог народа који таквој политици не би пресудио. И стога се данас у Србији, по опробаном америчком маркетиншком рецепту, употребљава „стратегија Шехерезаде“. По тој рецептури „када вас политика осуди на смрт, почните да причате, тако невероватне, заводљиве и фасцинантне приче, да би краљ (или у овом случају српски грађанин који, бар теоријски, влада нашом земљом) заборавио да вас је осудио на смрт“. Уместо полагања рачуна за лошу владавину и подношења политичке казне долази до ситуације у којој наш народ крајње политички коректно, не помињући речи као што су безочна лаж, поновни покушај преваре и томе слично, каже – Ма, причам ти причу.
Гледајући свакодневно глумљене изборне спотове политичара на власти, а пре свега председника ДС-а и до јуче Србије, и њихове посете свега онога што посећују, обистињује се стари феномен  по којем је за политичаре посета сама по себи постала све, или, пак, нова светска појава у којој напаћени народ, све чешће, прати задивљујуће, а стварном животу стране емисије.
Предизборна кампања српских странака на власти спроводи се са основним циљем да се у потпуности елиминише питање одговорности за катастрофалне резултате у протекле четири године. Све је упрегнуто да се произведе нека нова фикција и друштво које нема никакву везу са стварним животом. На делу је покушај да се нагна народ да изађе из властитог живота и стварности, и закорачи у неки непознати измишљени и лажни свет. И у том свету  гласа. У том свету комфорно обитавају актери наше власти и то народ и те како види, али исто тако грађани Србије виде да у тој измишљотини нема места за њих и њихов живот. Оно што је за странке на власти стварни живот успеха и сјаја којим живе, за бираче је не само поновљена лажљива прича  него и покушај увредљиве обмане.
На тој разлици и располућености између стварности живота нације и појединца, и могућој истинској промени набоље и причања празних прича режима, одредиће се судбина и исход избора. Одласком Бориса Тадића с власти, Ђурђевдански избор Србије неће се завршити 6. него 20. маја. Тада би Србија требало да се напокон врати себи и посвети озбиљним променама и самопрегорном раду, а данашње странке на власти и њихови лидери да остану, за дуже време, у својим европским спотовима. Па када се добро издовоље, чекаће их, од  њих опорављена, Србија.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Delegacija sto je kamenovana, to je ok. Siptari imaju svoju SUVERENU DRZAVU. Tako da mogu slobodno da ih gadjaju, jer su im oni to i dali. Zasto nisu zaposeli granicne prelaze i po Rezoluciji 1244 nisu zahtevali dolazak SRPSKE vojske na KIM? Imaju pravo jer im to garantuje Rezolucija 1244, a oni nista. Zalosna je ova Srbija.6. aprila 1867 god, knez Mihailo je primio kljuceva Beograda, a to niko ne pominje. Razmislite zasto?

  2. postovani, da li se u svoj ovoj galami – neko od politicara zalaze za ono, sto je, praksa u SAD : da svaki politicar ima svoju “karticu” – pa da se vidi – za sta se zalagao (zakone) za sta je bio protiv, kao i prikaz drugih ‘dela’, pa da mozemo da ih ‘pratimo’ ?!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *