Подтекст уз два текста господина Зарковића

Пише проф. др Радивоје Митровић

Споразум АКТА закотрљао се према Европском суду, па отишао у рикверц у Европску комисију. Зар СП озбиљно мисли да ће овај споразум ограничити нечије слободе на Интернету? Оне су одавно ограничене. Споразум који нам је понуђен, само је мимикрија за постојећа ограничења. Или – нова фаза у ограничавању наших слобода. Или – нови интерес капитала у његовој актуелној глобалистичкој фази

 

Наравно да се господину Зарковићу, сараднику „Печата“ (у даљем тексту СП), „раније није десило“ да му се причини да неко, како он пише, у толико мало речи изрекне толико „нетачних“ и „злонамерних ствари“ о њему и његовом новинарском професионализму.
Извињавам се читаоцима „Печата“ што ћу мало појаснити претходни пасус. Не изричем ја „ствари“, како написа СП. Оспособљен сам да се служим речима. У те сврхе, ствари још не употребљавам. Наравно, то није претерано битно за читаоце. Битно је што је јавност сагледала да се СП толико озбиљно бави значајном темом (споразум АКTA), али и мојим именом и презименом (није неважно, јер су ми име и презиме највећа имовина од рођења), да чак занемарује неопходност да дође на јавно објављени („на тараби“) догађај у „Дому омладине“.
А бар ту је СП могао да ме сретне. Имао би и прилику да ме чује, а ако ме баш не разуме, и да ме приупита.
Читаоцима „Печата“ бих да појасним – знате, мени се „десило“ да сам и професор Универзитета. И „десило“ ми се да, поред државних обавеза, успевам да поштујем своје студенте, редовно држим предавања, испитујем и оцењујем колико сам знања успео да им пренесем.
„Десило“ ми се да сам и трибину у „Дому омладине“ схватио као свој обавезни испит пред јавношћу. Ту сам поновио став Владе Србије – да се о споразуму АКТА никада није разговарало. Мислим да сам тај испит у „Дому омладине“ положио. СП признаје – није дошао на трибину у „Дом омладине“. Логично, нема право да му се призна испит, који није ни полагао.
Ето, ни мени се у мојој универзитетској каријери није догодило да се појави студент који се позива на дневно-новинску „литературу“, као фундамент свог знања.
СП се позива на извор који се зове „24 часа“ и на још друга два листа. У „24 часа“ СП се „примио“ на огроман наслов на првој страни. То му је било довољно да се „не прими“ на саопштење Владе Србије. А оно је, то саопштење, било реакција Владе на измишљотину, у жаргону познату као „новинарска патка“.
Неко чија се „аналитичност“ заснива на читању новина, можда може да сарађује у таблоиду. У недељнику, који се зове „Печат“ – не може, пријатељи моји. Због бренда, који се зове Милорад Вучелић. Свакако не бих читао овај недељник да га је неким случајем захватила таблоидна корозија, у народу позната као – рђа.
Било би добро да ово прочита и СП. Да се убудуће не би основношколски „вадио“ да је у његовом првобитном тексту заступљена „друга страна“. Промовише господина Владимира Марића, из „Завода за интелектуалну својину“, у „другу страну“. Извините ме, поштовани читаоци, али моје име је наведено у првобитном тексту СП.
Произлази да сарадник није чуо „прву страну“. А пише о њој, то јест – о мени, и то нетачно.
Ако неко сарађује у „споровозном“ аналитичком недељнику, за њега је препоручљиво и пожељно да његов примарни извор буде проф. др Радивоје Митровић. Поготово што сам у подели рада у Влади задужен за науку у Србији.
Жао ми је, али не разумем хитност рокова у недељнику као оправдање за „професионализам“ СП. Брзина електронских медија подиже гледаност и помаже менаџменту, на пример да боље приходује. Зато опис сарадникове комуникације са „особљем“ Министарства претерано не интересује читаоце. И неће позитивно утицати на приход СП и ремитенду „Печата“.
Дакле, када ми СП отпише да је моје навођење „чиста неистина“, да га „оптужујем“, да је мој претходни текст „дирљив“ покушај да спојим науку и хумор – такав СП има разлог да буде задовољан. Успео је код уредника. Стигао је на врх осме стране „Печата“. Као редовни читалац „Печата“, скромно мислим да је овај аутор успешнији на 35. страници „Печата“, као колумниста у рубрици „ТВ коментар“. Ту не мора да иде на догађај. Потребни су му фотеља, папуче и, надам се, даљински уређај за промену канала.
Желео бих, најдобронамерније, да смо се господин СП и ја разјаснили. И то не „непримерено“ (како он написа), него примерено – да се извештај са пијаце пише тек после проласка кроз пијацу.
Иначе, обрада теме је могла да буде сврсисходнија за читаоце, па и за „Печат“. Врло је озбиљна, али је, ето, добрим делом, постала бајата. У међувремену се споразум АКТА закотрљао према Европском суду, па отишао у рикверц у Европску комисију. Зар СП озбиљно мисли да ће овај споразум ограничити нечије слободе на Интернету? Оне су одавно ограничене. Споразум који нам је понуђен, само је мимикрија за постојећа ограничења. Или – нова фаза у ограничавању наших слобода. Или – нови интерес капитала у његовој актуелној глобалистичкој фази.
Да ли је СП размислио зашто је дозволио да се „прими“ на лаж из кухиње овдашње медијске испоставе једне глобалне медијске куће? Капитал је чудо. Само би требало доћи на трибину. Па, чути. Поготово када се сарађује у левичарском недељнику. Сетише се, неки људи, овим поводом, тренутка када се једног жарког августовског дана, око поднева, сав ознојен и задихан, на Корчули, искрцао господин Милорад Вучелић са дењком тек у штампарији испеченог „црвеног“ (а националног) „Студента“ и, као његов уредник, исколпортерисао га глобалној „праксис“ елити.
Лепо би било да је СП на поменутој трибини покушао да исколпортерише свежи број „Печата“. Требало би учити на Вучелићевој традицији. Наравно, и Шпрингер има традицију у Европској комисији.
Добар тек, у јуну (липњу).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *