Пиране из клајмат бизниса

Пише Мара Кнежевић Керн

Мухамед Нашид је по доласку на власт на Малдивима предузео мере у правцу изградње самоодрживог система, увео је бесплатно здравствено осигурање и образовање, пензије, међуострвски транспортни систем. Планирао је да претвори Малдиве у прву земљу без индустријског загађења, уз постепени прелазак на соларну енергију… Највећи планетарни загађивачи због тога су га свргнули са власти…

 

Последице климатских промена изазваних људском руком привлаче пажњу научника и еколога, али је судбина планете у рукама корумпираних политичара, доведених на власт са задатком да штите интересе загађивача. Уколико се неко дрзне да прекрши овај кодекс, проћи ће као председник Малдива – Мухамед Нашид (Mohamed Nasheed), свргнут са власти фебруара 2012, после мафијашког оружаног пуча, изведеног уз благослов УН, које су овај пуч окарактерисале као „уставни чин“. На власт је постављен свргнути диктатор Мамона Абдул Гиома (Maumoon Abdul Gayoom), против кога је Нашид десет година предводио политичку борбу.

ЧУВАР ОСТРВА
Нашид је дошао на власт 2008, као први демократски изабран председник, а одмах после изборне победе показао је свету да за мало острво у Индијском океану постоји излаз. Нашидов политички ангажман превасходно је био усмерен ка еколошким проблемима, а за острва која се налазе на 1,3 м надморске висине, најургентнији је проблем подизања нивоа мора. Стога је на УН Конференцији о климатским променама жучно напао загађиваче, а пажњу јавности је привукао оригиналном медијском кампањом. Прву седницу Кабинета (састављеног од врсних ронилаца) је одржао под водом; опремљени гњурачким оделима и боцама за кисеоник послали су јасну поруку свету о застрашујућој будућности острвских земаља.
Међународна јавност је том приликом сазнала да ће становници 16 острва бити принуђени на пресељење, а на 70 острва је пијаћа вода контаминирана морском водом. Услед подизања температуре мора страдају корални гребени – прва линија одбране острва и подводног животињског света, па је Нашид покренуо изградњу брана, канала за скретање воде, објеката за десалинацију… Кад је ради обезбеђивања финансијских средстава увео „непопуларну“ меру наплаћивања корпорацијских такси на добит, постало је јасно да су му дани одбројани.
У интервјуу датом Еми Гудман, после одласка у егзил, Нашид говори о мерама владе које су довеле до пуча: „Годинама се ишло на продају добара и трошење тог новца. Ми смо, по доласку на власт, предузели мере у правцу изградње самоодрживог система, увели смо бесплатно здравствено осигурање и образовање, пензије, међуострвски транспортни систем… Планирали смо да претворимо Малдиве у прву земљу без индустријског загађења, уз постепени прелазак на соларну енергију… Ако погледате мапу и потражите земље које су подржале удар, видећете да се ради о највећим планетарним загађивачима. Нажалост, међу њима је и Индија – она је под утицајем САД-а признала пучистичку владу.“
Обамина администрација је вребала тренутак да се освети за нападе у Копенхагену 2009, као и за Нашидов ангажман на повезивању малих острвских држава, организованих у АОСИС-у (Alliance of Small Island States), као и његове везе са „озлоглашеним“ Покретом „350“, усмереним на борбу против доминације корпорација у вођењу политике везане за климатске промене.
С обзиром на то да је екологија постала кључна реч, због које се губе главе и свргавају владе, може се рећи да је Мухамед Нашид ушао у историју као први председник свргнут због настојања да се избори за еколошку будућност планете. Филм Јона Шенка „Председник острва“ („The Island President“) сведочи о Нашидовој борби, успону и победи, после које га је међународна заједница предала пиранама из клајмат бизниса.

ЗАТАМЊЕНО МОРЕ
Аутор чувене књиге „Earth“, Бил Мек Кибен, оснивач Покрета „350“, објавио је „Водич кроз глобално загревање“ („The Global Warming Reader“) – својеврсни историјат овог феномена, откривеног први пут у 19. веку. Мек Кибен скреће пажњу на револуционарни есеј Елизабет Колберт (Elizabeth Kolbert) „Затамњено море“ („Тhe Darkening Sea“), посвећен открићима океанографа др Викторије Фабри, везаним за деградацију подводног екосистема услед повишене концентрације угљендиоксида у ваздуху. С обзиром на то да океани апсорбују гасове из атмосфере (упили су скоро половину емитованих гасова од почетка индустријске револуције), одређена концентрација CO2 може да промени pH фактор воде у океану и доведе до феномена „кисело море“. Овакве промене су бесповратне. Најугроженије су шкољке и корални гребени, од којих зависи опстанак многих животињских врста. Научници предвиђају да ће уколико се ништа не предузме корални гребени престати да расту до 2075. године.
Сем загађеног ваздуха, опстанку морске флоре и фауне прете хаварије на нафтним платформама, од којих је трагедија Мексичког залива незапамћена у историји. После експлозије на бушотини „Бритиш петролеума“ дошло је до незадрживог изливања нафте, а мерама предузетим током „санирања“ акцидента доведен је у питање опстанак живих организама – како у води, тако и на копну. Рибари и океанографи откривају застрашујуће мутације, као што су ракови без очију, рибе са лезијама по телу, закржљале плаве крабе без канџи… Америчка администрација је уместо аларма предузела све кораке да минимизира проблем и заштити компаније које су проузроковале толику патњу. Обама је после акције засипања мора токсичним дисперзантима (како би се нафта разложила и пала на дно) тријумфално изјавио „Вода је чиста, проблем решен!“
И док „Гринпис“ извештава о помору делфина, а хемичар Вилма Субра тврди да је ово само почетак, мејнстрим медији и америчка влада унисоно штите „углед“ и опстанак „Бритиш петролеума“.
Да је ово заиста „само почетак“ потврђују догађаји на Арктику. Војни планери неколико земаља већ су започели спровођење плана за освајање „ничије земље“, припремајући се за хладни рат око преузимања контроле над минералним богатствима и резервама нафте. „Златном грозницом“ покренут стампедо незаустављиво хрли ка овом подручју, угрожавајући екосистем (свака бушотина доприноси убрзаном топљењу леда) и претећи стварањем жаришта за избијање новог рата.
И док „Гринпис“ својим акцијама покушава да омете протагонисте ове драме, извештавајући о криминалним делатностима компанија и заинтересованих влада, које у топљењу арктичког леденог брега виде само прилику за зараду, ситуација измиче контроли. Цело подручје се претвара у војни полигон за подземне и надземне ратне игре, а један од најагресивнијих потеза повукла је Норвешка покренувши маневре  „Ексерсајз колд риспонс“ („Exercise Cold Response“), у којима учествује 16.300 војника из 14 земаља, док су се политичари менаџери најмоћнијих претендената на арктичко богатство: Канада, Русија, Исланд, Данска, Шведска, Норвешка и Финска састали у канадској бази „ради усаглашавања акција везаних за регионалну сигурност“, како се у камарилу нагрнулу на Арктик не би прикључили незвани гости и пореметили планове о подели плена. Надајући се даљем топљењу леда, УС морнарица планира отварање бродских линија до 2030. године, а картографи већ припремају мапе са обележеним путевима. Можда није далеко од истине тврдња да постоји договор о намерном и унисоном ласерском деловању на арктички лед, како би се лакше извеле планиране акције.

ВУКОВИ КАО ЧУВАРИ КОКОШИЊЦА
Истовремено се припрема терен за неометан трансфер средстава прикупљених од стране чланица УН, у сврху „предузимања мера у циљу ублажавања климатских промена“. За спровођење ових трансакција УН су основале „Грин климејт фонд“ („Green Climate Fund“), а позадина читаве операције постаје много јаснија после захтева руководећег кадра овог „зеленог“ фонда, да им се одобри дипломатски имунитет како би били заштићени од „било каквог легалног процеса, укључујући грађанско и криминално гоњење у земљама у којима обављају своје делатности“ („Фокс њуз“, 26. март). Фонд је контролисан од стране 24 земље и добио је – за почетак – 30 билиона долара од чланица УН, са задатком да посредује између земаља у трансферу новца од развијених ка неразвијенима, ради „санирања последица климатских промена“. С обзиром на количину новца у оптицају, разумљива је потреба „чувара блага“ да обезбеде одрешене руке у овом предузетничком подухвату, што би им омогућило да трансфер новца обаве ван светлости позорнице на којој се одиграва екодрама. Анализирајући методе рада ове организације, „Активист пост“ је њихове активности окарактерисао термином „фашистички“, с обзиром на изостанак сваке одговорности коју омогућава спрега „мењача новца и креатора јавне политике, која ставља вукове да чувају кокошињац“.
Када је о одговорности реч: још нико није одговарао због тровања Хаићана, проузрокованог формалдехидом контаминираних приколица, послатих као „хуманитарна помоћ“ ђацима за одржавање наставе у земљотресом погођеним областима. Приколице је послала Фондација „Клинтон“ („Clinton Foundation“), а до контаминације је дошло током њиховог коришћења у Њу Орлеансу, где је – после урагана – дошло до изливања токсичних материја.
Понашање нових конкистадора само је наставак политике инаугурисане током француског освајања Мартиника, сажете у изјави тадашњег гувернера, давне 1700. године. „Безбедност белих захтева је да држимо црнце у најдубљем могућем незнању. Почео сам да верујем да би их требало третирати као животиње.“ Нашид је морао да оде због одупирања конкистадорима, под окриљем УН и „зелених фондова“, а застарели термин „безбедност белих“ замењен је термином „сигурност компаније“.

Један коментар

  1. Politicki Svesni

    Dok god bude naroda koji ne zna da proceni da li je njemu samom dobro i koji tu procenu prepusta nekom drugom, bice i ovakvih naopakih revolucija. Ujedace se za svoje sopstvene zadnjice kada budu shvatili sta su ucinili, kao sto to cine i gradjani Srbije i kao sto strahujem da ce ciniti gradjani Sirije.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *