Почетна / Интервју / Отац Симеон Рукумијски: Српкиње ће рађати вождове

Отац Симеон Рукумијски: Српкиње ће рађати вождове

Разговарала Наташа Јовановић

Да ли као народ да схватимо шта је симбол Васкрса или нам треба још катарзе и страдања, да ли је Срба више у туђем него у свом дворишту, шта нас чега у ЕУ, те да ли поделе човечанства на богате и сиромашне, јаке и слабе прете да свет  уђе у нови ратни помор који би био гори од свега што смо до сада доживели?

 

Тешко је народу да кроз покајање прође сам. Добре вође, кажу, добар народ. Нећу сада судити какве су нам вође, али ћу рећи да свако има могућност да се у току поста покаје и исповеди, како појединац, тако и породица, а где је пуно породица ту је и цео народ. Из тог разлога је неопходно да Црква има живу мисију. Мати Атанасија лепо каже да би Црква требало да са својом мисијом крене од Ћириковца, села надомак Пожаревца, а тек онда да се упути по белом свету. Дакле, прво би требало своје да упознамо и у своме крају светињу посетимо, а тек онда обилазимо друга света места. На тај начин ми прво упознајемо животопис оних који су ту, поред нас, радили, који су се ту борили, и који јесу наши молитвеници пред Богом. Тако долазимо до онога чему стремимо, а то је да се једног дана цео народ обрати Богу, да то обраћање буде светосавско и да Србија, као што је Свети Сава имао у плану и молио се и сада моли Богу за то, постане манастир у коме ће се знати ко коси, а ко воду носи. Наша земља, наша отаџбина, наше отачество требало би да постане предворје царства Божијег и наша припрема треба да буде она не за вечну погибију, већ за вечни живот. Данас видимо шта се све ради и ко то све протежира, каже у разговору за „Печат“ игуман манастира Рукумија.

Може ли овај Васкрс као велики хришћански празник и као јединствена духовна радост да опомене наш народ да је за свако добро и сваки циљ потребан и пут до њега?
Допутовали сте јутрос из Београда у манастир и тај је пут захтевао извесне припреме. Исто важи и за свако друго путовање ка неком циљу. За дочек Васкрса припрема траје шест недеља поста и седму страсну седмицу. У том периоду, припремајући се за празник над празницима, ми упражњавамо пост, телесни и духовни, чистећи тело и душу. Свети владика је, у своје време, најбоље објаснио шта је потребно човеку, подсећајући на четири захтева светог Наума која кажу грешник је човек који не зна за Бога, али он може да се пробуди, покаје, очисти и причести. Када се пробуди из вековног сна и схвати да је грешан, човек се каје за своје грехе и тек када се очисти кроз епитимију, период вежбања у добру, може да приступи светом причешћу. Колико ће епитимија трајати зависи од тога колико се човек каје. Некада, у прошлости, у 4, 5. и 6. веку епитимије светим оцима биле су прилично дугачке и трајале су по десет, 15 или 20 година. Свети Јован Златоусти је у своје време рекао да више треба да гледамо на нечије покајање и према њему одређујемо дужину епитимије, јер има људи који се са сузама кају, решени да гледају ка Истоку, служећи истиноме Богу и њима није потребна дугачка епитимија.

Народ наш није више од пола века био окренут духовности, већ једном обећаном, рационалном свету. Може ли се рећи да наш народ у целини још није спознао богатство које има, богатство поднебља, богатство своје вере и богатство културног наслеђа?

[restrictedarea]

Све што се дешава у животу појединца, породице и једног народа бива са Божјим допуштењем. Ако неко застрани и напусти спасоносни, светосавски пут, ако се одрекне Христа Бога и крсне славе, он кад тад пожање плодове свога одрицања. Наслушао сам се и нагледао страшних прича како су пролазили одрицатељи вере. Али сам спознао и то да код Србина постоји једна граница. Ако се човек и одрицао, а пуно сам људи исповедио и из тог крчага искуства причам, он ће на исповести рећи: „Не, увек сам славио крсну славу“. То је било неко мерило. Ако људи славе крсну славу, значи, по њиховом тумачењу, нису се одрекли Бога. А крсна слава јесте дан  када су наши свети преци примили нашу веру свету, светосавску, православну. И док код других народа постоји имендан, код нас се слави духовни рођендан, дан када су се наши преци одрекли идолопоклонства и прихватили  Истину Бога Живога. Сматрам да само с вером у Бога можемо испливати из духовног мутљага у коме смо се као народ нашли и само с том вером наш народ светосавски, колико нас год претекне, може опстати.

Ако је мерити уврежена добра и ова наша добра, јасно је да Срба данас има више у туђем него у свом дворишту. Шта је пут исцељења од овога помодарства?
Човек треба да схвати, да спозна колико не зна. Ако кажемо да су Срби већма у туђем дворишту, додајем да то и не мора бити лоше, ако је двориште уређено, а ми тамо можемо и имамо шта научити. Ако они, пак, имају искривљену веру ми се такве нећемо прихватати. Постоји прича о старој Црногорки која се нашла у већем друштву где се повео разговор о једном муслиману. Сви га похвалише, а старица рече: „Добар је човек, ал не би му вјеру хвалити“. Значи има добрих људи у свим народима, али су се њихови преци у нека тешка времена одрицали православне вере, прихватајући другу. Не би требало да их због тога мрзимо, већ би требало да поштујемо разлике, руководећи се тиме да сви јесмо браћа, али и да су нам, по Христу Богу, једина браћа, браћа по духу,  она православне вере, православног предања,  вере светосавске. Ако и међу другим народима, рецимо римокатоличке вере, има добрих људи и домаћина, и ако би требало по нечем добром да се угледамо на њих, на веру њихову не смемо. Требало би да будемо такви људи да њих заинтересујемо за нашу веру и наше обичаје, а не да дозволимо да са њима молитвено општимо и причешћујемо се са њима из исте чаше.

Данас нас политичари уче да пут у ЕУ нема алтернативу. Да ли је ова, Европа коју заговарају евроатлантисти боља или иста она којој се још Ава Јустин супротставио Христу, online slots рекавши: Решавајте с ким ћете: са мрачном и смрадном Европом или за Христом!
Тај се избор односи на духовно стање и духовне смернице. Ми у Европи не можемо, што се тиче наше вере и наше свете Цркве, очекивати духовно богаћење, већ само духовно осиромашење. Ми једино можемо под своје крило прихватити оне Европљане, а то се дешава, који желе да се врате у своју прађедовску веру, јер наша Црква је њихова Црква, и била је таква до раскола 1054. године. А што се ЕУ тиче, питам се да ли она има своју веру или јој је вера безверство. Чега се одричемо и у шта улазимо, најбоље нам је објаснио један католички великодостојник који је недавно изјавио да Србија са Светим Савом не може ући у Европску унију. А ја питам са киме да идемо, ако не са Светим Савом.

Католичка катедрала која се гради у Приштини и упоредо девастирање српских манастира на Космету, можда најбоље илуструју лицемерну политику Запада и Европе. Има ли нас без Косова и Косова без светиња?
Морамо знати да је губитак територије највећи духовни пад, односно, из таквог пада једино и може уследити губитак дела земље, дела отачества. Изгубити Косово, значи дозволити да вам ишчупају живо срце из груди. Али по мом расуђивању ова ситуација је тренутна и она неће таквом остати. Било је оно окупирано и освајано кроз целу нашу историју, али се опет враћало у наручје Србије. Постоје пророчанства која кажу да ће доћи ослободиоци и да ће у православној војсци бити Срба и да ће војска ослободити Косово и Метохију и Стару Србију. И Бог ће их предводити по оној песми: „Буди храбар и слободан, рече Господ Навину, ја ћу за те војевати, само држи истину“. Тако је било у прошлости, биће и сутра. Сетимо се када су силне монголске војске нападале руске градове. Испред руских војника ишла је литија и Мајка Божија је растерала непријатељску војску.

У веку у коме живимо свет иде ка новим искушењима. Понављају се поделе човечанства на богате и сиромашне, јаке и слабе. Има ли наде да свет не уђе у нови ратни помор који би био гори од свега што смо до сада доживели?
Положај је у нама, у нашем срцу. Одатле ми треба да пружамо отпор нашим непријатељима невидљивим и видљивим, кроз које ови први делују. Наша борба, како каже апостол, не би требало да буде са крвљу и месом, против људи, већ наша борба треба да буде усмерена на оне који људе подстичу на зло. Мислим да је извор највећих невоља љубав према материјалном стицању. Среброљубље је узрок свих зала и те љубави се ми морамо одрећи. Јер она колеба, она нас узбуркава. Изостаје, чини се, љубав ка духовном стицању, она истинита, хришћанска, Божја. Ако човек има духовни, Божји мир у себи, он ће имати вољу за животом, радост и енергију. Господ Христос каже ако имамо јело и одело доста је да будемо задовољани. Када је мојој души добро, онда је све добро.
Сукоби који се дешавају широм света, и овај у Заливу који најављује велики рат, јесте припрема за долазак њиховог цара. Све је то претеча потоњих дешавања у којима ће се као миротворац појавити Он.

Свет је данас религиозно подељенији него икад. Да ли је тачна теза једног западног филозофа који каже да ће ако буде светског рата његови изазивачи биће издајници своје вере?
Да ли постоји нека вера на земљи која проповеда љубав према материјалном стицању? Колико знам, таква религија не постоји. Можда тек ова европска може проповедати такве вредности, али то је вера безбожна. Отуда је и овај филозоф кога помињете у праву- јер рат могу покренути само они који издају учења своје вере. Све је то пред нама, а у Јеванђељу пише и како ће се све завршити –  крај ће бити катастрофалан.
Сада, у току овог часног поста који је при крају ми морамо духовно да се богатимо, да у јутро Васкрса када кренемо око цркве запевамо: Васкрсење твоје, Христе спасе… Запамтимо да је људски грешити, а ђаволски не кајати се.

Наши великомученици, средњовековни владари пострадали су борећи се за цело хришћанство, а не само за себе. Може ли данашња властела у Србији да разуме ту поруку, може ли народ да престане са деобама на прву, другу и трећу Србију и шта би био главни покретач будућег јединства, па и опстанка Срба.
Можда нам треба један вожд Карађорђе који би био главни покретач јединства и нашег опстанка. А Српкиња може да га роди само ако хоће. Из православног брака рађаће се наши јунаци, не један него више њих, да ако једног склоне други може да настави где је први стао. Ту лежи опстанак Срба. Сетимо се Светог Николе. Он је постио средом и петком и строго пост држао и видимо га као светитеља кога највише слави српски народ. Он је био познат по свом милосрђу. По јеванђељу је давао левицом, по јеванђељу му за то да није знала десница. Као испосника од малих ногу, видимо га 325. године на Сабору како жестоко брани православну веру ударајући Арију шамар. Игуман рукумијски Сава је говорио да се анђео послужио руком светог Николе. .

Ми вожда немамо, а предизборна кампања се захуктава…
На све стране билборди, хвале и рекламе, само нигде српских домаћина. Србине прво мораш своју авлију да уредиш, своје двориште и своја имања, своје ливаде и пашњаке, па као такав, примеран, да те сам народ позове да га заступаш и пред Богом и пред људима. Добронамерних људи има, али оваквих о којима причам не видим.
Ипак, рећи ћу „Помози Боже, уз тебе се све може“, а и оно „Помози нам Боже нека буде што бити не може“. Да је то могуће говори нам наша историја. Узмите као пример албанску голготу. Сва је српска војска била отписана, али је сва српска војска и васкрсла. И народ и војска и краљ су знали да кроз ту голготу не пролазе сами, да је Бог са њима. Прошли смо таква страдања и такве муке које описује и владика Николај и после свега морамо Богу бити благородни. Треба рећи хвала Богу.  Ако ти добро у животу иде, имаш благослов и реци „Хвала Богу за то“. Ако ти крене нешто низбрдо, опет реци „Хвала Богу“. То што је кренуло низбрдо, како не треба, неће дуго потрајати.

На међународној конференцији одржаној у Русији имали сте запажени реферат посвећен теми српског страдања. За сва стратишта посредно или не, али везано је име Ватикана. Како то објашњавате?
Улога Ватикана у српској голготи је огромна. Прозелитизам Ватикана је српски народ коштао више од 5 милиона жртава кроз време, што у Првом светском рату, што у Другом, што под Титом; затим у крвожедној агресији 19 западних држава на Српске земље и српски народ, агресији која је потпиривана из  Ватикана (који је помогао свим злочинцима да утекну од земаљског суда правде).  Прозелитизам Ватикана праћен је немилосрдним економским исрпљивањем српског народа, док се у исто време водио лажни дијалог „љубави“, уз превођење српске деце у латинску јерес у Хрватској држави. Српски народ се са овим конкордатом никада неће помирити.
Јер променимо ли веру у душама својим, променићемо и свој дух. Како после свега служити тај дух и помирити протестантизам са духом православља? Како служити и Богу и Мамону?
Не забаоравимо да ће наш православни патријарх у Јерусалиму добити пламени огањ као потврду . Ватикан и римокатолици не могу у својим молитвама да добију пламен овог огња.

Различита су тумачења јединства Цркве и државе. Један део интелигенције критички говори да смо теократска држава, а с друге стране постоје озбиљни докази да се држава меша у питања Цркве.  Да ли загрљај са нехришћанском државом Цркви може донети добро?
Углавном је позната ствар да грађанска власт утиче на избор патријарха. Тако се причало да је патријарх Герман био избор тадашње власти, тако је можда и данас. Колика је штета од оваквих савеза, то зависи пре свега од тога коме рачуне полажу наши властодршци. Ипак у свему мора  да постоји граница докле може, а докле не да иде мешање државе у питања Цркве. Јер прекорачити добру меру, па иако су намере чисте, значи ући у поље антивредности.

Да ли су покушаји модернизације Цркве начин да се наша православна вера приближи савременом човеку, те како истог савременог верника одучити од поимања вере као модног детаља?  
Модернисти у Српској цркви треба да се мењају и да се уприличе светом православљу. Они се морају опомињати речи Светог Саве изговорене у Жичи да је наше да држимо веру чисту, а молитву честу.
У Русији су слично покушали обновљеници, али такви су покушаји пропали. Онај мудри Гамалило, Јеврејин из апостолског времена рекао је фарисејима: Ако је та наука, Христова од Бога ништа нећете моћи да урадите, ако није она ће пропасти. Тако ће и новотарство и сви покушаји спровођења реформи у Цркви пропасти, али ми не смемо чекати то, већ морамо да урадимо оно што је до нас, да живимо онако како су живели наши преци,
да будемо православни и молитвени, нарочито у часном посту, у покајању, у чињењу добра.

Шта мислите можемо ли као колектив да схватимо шта је симбол васкрса или нам треба још катарзе и страдања?
Без страдања нема васкрса. Скоро сам био на сахрани једне наше сестре, вернице. Она је по благослову почившег патријарха Павла месила прославе за неколико цркава и манастира. Та жена се грдно мучила две године и 12 дана. На Благовести, слушајући моје молитве преко телефона, та жена је испустила своју напаћену душу Господу. На њеној сахрани било је празнично, радосно расположење. Кроз причу о овој жени која се кроз мучење припремала за вечни живот, желео сам да објасним да без крста нема васкрсења, а без муке Божје поуке. Човек не сме да очајава и кука, већ да му Бог да снагу да може да издржи.

Манастир Рукумија сем што у православном свету важи за бастион светосавске Србије, познат је и по богатој издавачкој делатности.
Издавачка делатност манастира Рукумија је Богом благословено дело.
Као млад монах, још за живота оца Саве, на фотокопиру сам умножавао поруке за народ, како бих спречио тадашње власти да због транспорта и експлоатације угља иселе манастир. Тада сам узео песму посвећену Светој Јелени мученици Рукумијској „Бог ником дужан не остаје“, одштампао и ставио на сточић да људи који долазе у манастир могу да узму. Покојни отац Сава говорио је тада и присећао се нашег мученика, оца Јакова Арсовића, помоћника владике Николаја и човека са два сорбонска доктората, а носио је пуне џакове молитве Оче наш и делио по народу. Желео сам да личим на њега.
Како год, али наш манастир је спасен, а онда су се и власти промениле. Доласком Слободана Милошевића на чело државе ствари су се измениле и шта год ко мислио о овом човеку, манастир Рукумија може да му захвали. Пут је поправљен, струја нам је била бесплатна. Онда је дошао 5. октобар.

Да ли и у којој мери човек у савременом свету може да примени знања из књиге мати Атанасије „Како живети и преживети у природи“?
Гени су носиоци наследних особина и нисмо ми баш толико далеко од наших предака. Неке везе са природом, бар код већине људи који живе у градовима, ипак постоје. Ова књига је одличан инструктор за живот у природи. У време када постоје пилуле и лекови, а болести се не лече, треба да употребимо оно што нуди природа око нас – биљке које сами можемо да уберемо.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. BRACO SRBI I SESTRE SRPKINJE…PAMET U GLAVU-PROBUDITE SE.ZAPAD OD NASIS POTOMAKA NAPRAVICE NARKOMANE I GEJ-BOLESNIKE,KAO STO SU ONI.OKRENIMO SE PORODICI,CRKVI I MAJCI RUSIJI…NASOJ PRAVOSLAVNOJ VERI.U PROTIVNOM PROGUTACE NAS SATANISTI…GNEZDO VATIKAN-PEDOFILSKO.OCE SIMEONE VASE MOLITVE UVEREN SAM-GOSPOD CE DA USLISA…NEK DA GOSPOD DA NASE SRPKINJE RADJAJU KAO NEKAD JUNAKE SRPSKE.PONOS SRBIJE I SRPSKOG NARODA…BOG CUVA SRBE SA MAJKOM RUSIJOM…SVIM PRAVOSLAVNIM SRETAN PRAZNIK-HRISTOS VASKRESE…AMIN.

    Thumb up 0 Thumb down 0

  2. ВОИСТИНУ ВОСКРЕСЕ МИЛЕ. Једина замерка је – убудуће пиши ћирилицом. Латини су старе варалице а латиница – писмо варалица.

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *