Одлазак Бориса Тадића

Пише Никола Врзић

Разрешена је и та дилема; Србија ће 6. маја изаћи на опште изборе и показати шта мисли о четири године њихове владавине нашим животом. Рачуница је једноставна, али незгодна: колико је добро нама, толико ће после Ђурђевдана бити добро њима, и за само месец дана знаћемо да ли се Борис Тадић прерачунао када је одлуком да поднесе оставку на место председника своју судбину везао за судбину Демократске странке

 

Борис Тадић вратио је осмех Србији. Поднео је оставку на место председника, и обрадовао све којима је доста владавине најдуговечнијег председника у историји ове земље; па је одмах потом објаснио да је отишао само да би могао да се врати, најавивши да ће се за председника кандидовати поново, и тако разгалио срца оних којима га још није доста. А већ 6. маја увече, после гласања на ванредним председничким и редовним парламентарним и локалним изборима, знаћемо ко се ове среде, 4. априла, безразложно радовао када је председник себи „скратио мандат“…

[restrictedarea]

СКРАЋЕНА ОСТАВКА
И макар до тада, до нашег и његовог ђурђевданског раскршћа, одлазећи председник моћи ће да тврди да је оптимиста. „Осећам се супер“, описао је своје душевно стање пошто је одлучио да поднесе оставку. И, нагласио је самоуверено: „Победићемо сасвим сигурно“. Образложио је и на чему заснива то своје уверење; показао да верује сопственој ТВ пропаганди и спотовима у којима проналази задовољне пољопривреднике и добро ухрањене раднике: „Кандидоваћу се на тим изборима са пуно оптимизма, због позитивних трендова у нашој земљи“. Што ће заправо рећи да ћемо и ми остали, који нисмо Борис Тадић, на овим изборима имати да одлучимо коме више верујемо. Борису Тадићу или сопственом џепу; његовим осмесима или нашим стомацима; њиховим медијима или својим очима? (Или је таква дилема, у ствари, сувишна, зато што су њихова срећа и наш очај комплементарни процеси? Наш председник у одласку, наиме, објаснио је свима који се у чуду питају где је, уопште, успео да пронађе пољопривредника и раднике насмејане као у песми „Идола“, да живе у паралелној стварности: „Ми смо у протекле четири године отворили 200 хиљада нових радних места. Нажалост, Србија је због економске кризе изгубила 400 хиљада радних места. То су два паралелна процеса“).
Отприлике једнако је уверљиво и објашњење Бориса Тадића да је оставку поднео (тј. како рече, „скратио мандат“. Није имао снаге да призна да је поднео оставку) зато што је „најрационалније“ и „најсврсисходније“ да председнички избори буду одржани истовремено са парламентарним и локалним. Уосталом, ако је заиста био вођен тим мотивом, мотивом да државу поштеди трошкова двоструког гласања током једне године, зашто оставку није поднео чим је расписао парламентарне изборе? Дакле, још 13. марта, већ нас је у неизвесности држао читаве три недеље дуже.
Ако је најједноставније објашњење обично и најтачније, Тадић је одуговлачио из чисто тактичких (да баш не кажемо шибицарских) разлога. Одлуку да ће се за председника гласати кад и за посланике и општинске одборнике донео је одавно, али није то хтео да каже. Тако да је, скраћивањем кампање за председничке изборе на законски минимум од 30 дана, просто речено, своје конкуренте сатерао у цајтнот. На једнак је начин, уосталом, и кампању за парламентарне изборе свео на најкраћу могућу меру – расписао их је пред сам истек законских рокова, буквално последњег дана, а при том их заказао на доњој граници рока који даје Закон о избору народних посланика, што ће рећи да је учинио све да би предизборна кампања трајала што краће. А при том је овај период – од 13. марта до 4. априла – на најгрубљи начин искористио за самопромоцију, злоупотребљавајући своју председничку функцију за кампању које формално није било и досад се није поуздано ни знало да ће је уопште и бити. Најкраће речено, дао је себи три недеље форе у односу на све друге, и толико о томе да је „политика једна спортска димензија“, како је то ове среде рекао одлазећи председник.
Или, насупрот овом једноставном решењу, Тадић и његове демократе ипак, све до пре неколико дана, нису знали шта да учине с председниковом фотељом? Што би значило да је ово обједињавање парламентарних и председничких избора њихов (очајнички?) покушај да председниковим именом погурају посрћући рејтинг Демократске странке, рачунајући да је Тадић и даље популаран као пре четири године. Зашто би, иначе, баш сву власт коју имају ставили на једну коцку, ову која ће бити бачена на Ђурђевдан, 6. маја? Јер сасвим је јасно да би, после евентуалног краха демократа на парламентарним изборима, преостали месеци Тадићевог нескраћеног председниковања били сведени на понижавање – у складу са уставним оквирима – досадашњег апсолутног господара Србије…
Или је, у трећој варијанти, Тадић и могао да дочека крај свог председничког мандата све са ДС-ом у опозицији, па да се после хаоса који чека наредну владу, на зиму у којој можда неће бити ни струје, ни грејања, на председничким изборима појави као рециклирани спасилац Србије, али то није смео да учини зато што не може да буде сигуран да би те изборе дочекао на челу ДС-а и да би се странка на председничким изборима упрегла да ради у корист његове нове кандидатуре.

ЕЛАСТИЧНИ АУТОКРАТА
Какви год били стварни разлози Тадићеве одлуке да поднесе оставку, поређења су неминовна. На сличан је начин, на савезним изборима 24. септембра 2000. године, Слободан Милошевић своју политичку судбину везао за судбину своје партије и сви знамо како је прошао, иако је на председничким изборима освојио око 300 хиљада гласова више него коалиција СПС-а и ЈУЛ-а на изборима за тадашња већа грађана и република Савезне скупштине. Истини за вољу, Тадић је данас у много бољој позицији него што је то био Милошевић 2000. године; Слободан Милошевић ни изблиза није контролисао медије толико колико их контролише Тадић, а и против себе је имао целокупну машинерију Запада таман онолико колико та машинерија неће бити против Тадића све док он – као што је учинио и ове среде – обећава креативна решења косовског проблема и хвали се „еластичним начинима“ на које његова Србија тај проблем решава. А решава га, похвалио се Тадић, тако да се тим решењима, „први пут у последњих двадесет година“, нико у међународној заједници не противи. Имајући у виду да је реч о међународној заједници која се бори за независно Косово, можемо само да замислимо колико су креативна и еластична Тадићева решења.
Али те су Тадићеве поруке – поруке да ће бити креативан и еластичан на Косову и Метохији догод може да буде аутократа у остатку Србије – намењене онима који у иностранству одлучују ко ће у наредне четири године владати у Београду. Нама у Србији, који ћемо 6. маја такође имати бар нешто да кажемо о томе ко ће убудуће управљати нашом земљом, упућују се неке сасвим другачије поруке.
Тако, схватамо да, захваљујући њиховој власти, данас живимо много боље него што нам се то чини. Објаснио нам је то лично одлазећи председник: Србији је усред кризе подигнут кредитни рејтинг – а од рејтинга се, јел’те, живи, тим рејтингом ћемо деци купити нове патике или макар ужину – слило се у ове четири године у Србију више страних инвестиција него у све остале земље у региону заједно – па су нам зато у те исте четири године плате постале ниже него у свим осталим државама региона које су инвеститори заобишли док су хрлили у Србију – речју (Тадићевом, у Белој Паланци), „урадили смо више него било ко пре нас“.
Најзад, порука је Тадића и његових демократа, можда вам са нама и није боље, нити смете да се надате да ће вам бити боље, али гласајте за нас зато што су ови други још гори; стилом Луја ХIV, поручује нам одлазећи председник, после мене потоп и повратак у мрачне деведесете. Баш као што је већ учинио четири године раније: „Да ли ћемо обезбедити мир и стабилност за њих или ће поново Србија посрљати у ратове? Да ли ћемо обезбедити бољи живот, да ли ћемо се изборити нашим ‘Избором за бољи живот’ или ће поново свако дете у Србији бити у неизвесности? Нећемо никада одустати!“ Што је за председником, као ехо, наставила да понавља потпредседница Јелена Триван: „Будућност Србије креира се 6. маја и само од грађана зависи хоће ли одабрати оне који ће земљу гурнути у рат или оне који су за мир, просперитет“. Тако да ће, све у свему, после ове шизоидне мешавине наде и страха, за Тадића и његове демократе гласати сви који су задовољни животом у њиховој Србији (ваљда они из ТВ спотова), сви које су тим спотовима, као хипнозом, успели да убеде да јесу задовољни иако то ни слутили нису све док нису расписани избори, и сви које су успели да уплаше да ће им сутра бити још и горе него што им је данас, само ако не гласају за оне због чије им је власти данас много горе него што им је било јуче.

ТОМИНА ИГРА
Питање од милион долара је, ипак, какав ће ефекат Тадићев блицкриг оставком имати по резултате парламентарних избора? Фокусирање кампања на личности председничких кандидата, осим што ће деловати погубно по оне који не кандидују јаке личности, могло би да доведе и до нешто веће излазности бирача. Самим тим, и цензус за улазак у Парламент био би подигнут, и тиме би и могли да се објасне отпори мањих странака обједињавању парламентарних и председничких избора, пре свих Уједињених региона Србије Млађана Динкића и Либерално-демократске партије Чедомира Јовановића. Судбина Динкићеве шарене коалиције, уосталом, ионако је веома неизвесна, а можда вреди подсетити и да је у мају 2008. године Јовановићев ЛДП једва превалио магичних пет одсто, за свега десетак хиљада гласова. Додуше, Јовановићева је странка сада јача за Александра Југовића, Вука Драшковића (Даница је под извесним знаком питања) и Миљенка Дерету…
А како објаснити противљење Ивице Дачића председничким изборима за Ђурђевдан, ако он већ не стрепи за цензус (у то ћемо, ипак, моћи да будемо сигурни тек 6. маја увече)? Дачић је, у свом противљењу Тадићевој оставци, отишао и кудикамо даље од угрожених Динкића и Јовановића; претио је да в. д. председника Србије, његова страначка другарица Славица Ђукић-Дејановић, председничке изборе може и да не распише за 6. мај, говорио о бацању некакве рукавице у лице, устврдио да је расписивање председничких избора плод договора ДС-а и СНС-а… Зашто се Дачић толико љути? Референдумска атмосфера, за или против, црно или бело, у којем нема места за трећег, четвртог или петог, биће створена тек пред други круг избора; а тада, његова ће подршка једном од два кандидата имати високу цену, додатно увећану двонедељном временском стиском у којој ће бити борци за његову подршку у другом кругу председничких избора. Тако да би расписивање председничких избора, упоредо са парламентарним, требало само да га радује. Дачићево противљење председничким изборима, отуда, може се објаснити или као његов покушај да се профилише као алтернатива Борису Тадићу и Томиславу Николићу – премда је тешко одгонетнути зашто би се баш на овом питању он толико упињао да покаже своју различитост – или личним страхом да ће на председничким изборима проћи лошије од коалиције коју предводи. Или је, пак, и сам вођен страховима који воде Млађана Динкића и Чедомира Јовановића, све и ако анкете које се објављују тврде супротно…
Позиција напредњака, с друге стране, далеко је лагоднија, макар што се 6. маја тиче. И 2008. године Томислав Николић је у првом кругу председничких избора добио преко 400 хиљада гласова више од тадашње Српске радикалне странке на парламентарним изборима три месеца касније, и његов је много већи проблем други круг председничких избора, у који улази са двоструким ореолом губитника у директним сударима са Борисом Тадићем. Трећа срећа? Околности му ове године иду наруку као никада до сада и директно су пропорционалне дубини нашег пропадања од 2008. године до данас. Успе ли Николићу да други изборни круг претвори у референдум против садашње власти, уместо референдума против мрачних деведесетих као пре четири године – победи ли, дакле, демократе у њиховој сопственој игри и представи себе, уместо њих, као весника боље будућности – имаће и те како добре шансе да добије канцеларију на Андрићевом венцу. А онда ће се суочити са далеко већим изазовом; мораће да учини немогуће не би ли задржао осмех на лицу Србије. Осмех који јој је ове среде, својом оставком, вратио Борис Тадић.

[/restrictedarea]

18 коментара

  1. ja sigurno necu glasati,jer mi se niko ne dopada,sve je isto kao pre,samo sad mnogo bljutavije.ipak,od svih koji se kandiduju za predsednika,niko nije promena na bolje,ni ti koji nisu bili predsednici,sigurno nisu nikakva PROMENA,bar ne ona koju sanjamo,a to je da konacno,posle svih starih nedaca dobijemo mladog,hrabrog,pametnog,obrazovanog,postenog,coveka,sa novim,modernijim i vestijim delanjima.svi koji se nude su vec vidjeni i snimani dugo vremena,kao ustajala su hrana na rafovima.Onda,kad nema bolje ponude,najbolji je opet B.T.,samo da malo uredi,zapravo zameni, tzv.svoje ljude,koji nista ne znaju da rade,samo zauzmu mesta kao clanovi stranke i zevaju godinama,lazu i sebe i njega i nas,NE ZNAJU DA RADE TO STO ON I MI ZELIMO.

  2. Sigurno izlazim na izbore. Moj glas ide DSS-u i gospodinu Kostunici. Hocu da zivim i radim kao u vreme kada je on vodio drzavu koju je gospodin Tadic i njegova bulumenta dovela do samog dna.

  3. Odlazak politicara bez politicke i krivicne odgovornosti za stanje u kome je dovedena zemlja, za vreme njihovih mandata, moze samo u Srbiji? Zato imamo na velika vrata i pompu pokusaji reciklaze Tadica,Dinkica, Jovanovica, Dacica… U kojoj to evropskoj zemlji posle svega sto su uradili politicari ovog nivoa mogu i da pomisle da se ponovo bave politikom?

  4. Niko osim Koštunice ne nudi ništa novo.Zato ,politička i vojna neutralnost je prava stvar.

  5. Narodna izreka da u zivotu ne mozes da biras dve stvari: rodbinu i sudbinu, moze da se izoblici u brutalnu stvarnost. Sudbina je prema mnogim ljudima bila nemilosrdna. Preziveti Hitlera, Staljina, Tita, Milosevica, pa sada i Tadica moze da lici na podvig. Nazalost nije! Ono sto me najvise boli, to je ovaj poslednji pomenuti. Licemeran, vlastoljubiv do beskraja, sujetan, narcisoidan. Bice sa takvim karakternim osobinama moralo bi biti pod posebnom prismotrom kako bi drustvo bilo postedjeno od stete bilo koje vrste. (Ne mora se biti Sigmund Frojd da bi se ovo utvrdilo). A sta je jedan deo gradjana Srbije ucinio? Glasao je za njega. I sta smo dobili? Bedu goru od onih posle Prvog i Drugog svetskog rata. Zasto goru? Posle dva pomenuta rata postojala je NADA u narodu da ce doci bolja vremena, koja su, u izvesnoj meri, i dosla. Izgovor “svetska ekonomska kriza” ne pije vodu! Ako je ta “kriza krivac” za opste stanje u zemlji, zasto se po svaku cenu srlja u zagrljaj proizvodjacima kriza!? Gde je tu zdrav razum? Gospodin “imamo kandidaturu” “skratio mandat” da bi se ponovo kandidovao. Dokle moze dogurati (ne samo) politicko slepilo. Da li Srbija moze dobiti PRAVOG DOMACINA SVOJE KUCE? Moze, ukoliko je takav u zivotu bio pravi domacin, sto podrazumeva da svako celjade u domacinskoj kuci ima bar ono osnovno sto mu pripada: pravo na rad od koga se moze izdrzavati i pristojno ziveti u slobodi i blagostanju. Od Tadica to niko ne treba (i ne sme) da ocekuje. Cak ni “njegovi”. U suprotnom, Adieau Tristesse Serbie! (Zbogom tugo Srbijo!)

  6. Voleo bih da sve bivše DOS-ovce preuzme istorija.Dodao bih i novi SPS koji se ništa ne razlikoje od njih. Potrebna je nova politika.Nju vidim u SRS i Dverima,mogli bi im se pridružiti i DSS,današnji, iako su imali prilike,dok su bili na vlasti , da promene mnogo toga , ali nisu ništa. Imali su i bolju ekonomsku situaciju koju nisu iskoristili za opšti boljitak.

  7. Netreba biti malodusan pa reci “necu da glasam svi su isti”
    Ako rodoljubi ne izadju na izbore i ne glasaju protiv izdajnicke vlade borisa tedica i njega licno,Srbi ce tim cinom pristati na konacno propadanje. Zapad zeli da stvori preko svoih slugu neku novu Srbiju i sasvim drugu naciju,sa drugim osobinama,nesto poput malih poslusnih Ceha. Ne kazem da je opozicija neko bolje resenje ali je njena koalicija sigurno bolja nego ponovni izbor sadasnjih izdajnika na vlasti, jer posle ovih izbora nema popravnog.

  8. Imam utisak da su ovo sudbonosni izbori za Srbiju. Ako sada ne pobede udružene patriotske snage, Srbija ne samo da će biti ekonomski uništena, nego i teritorijalno rasparčana. Srbija je trn u peti Amerikancima, Englezima, a pogotovu Nemcima i Vatikanu. Oni neće prestati cepati Srbiju, dok je totalno ne iscepaju, a onda sleduje umiranje na rate. Pokupiće budzašto sve što je vredno u Srbiji, tako da Srbi neće imati od čega da žive.
    Zato Srbi, pamet u glavu i masovno na izbore, uz onu narodnu, ako sam sebi ne pomogneš, ni Bog ti ne može.

  9. Ostavka Predsednika, bez obrazlozenja (jos gore, uz dato) treba
    da znaci definitivno NE tom polozaju.
    Nazalost, nema odredbi Ustava koje to definisu.
    Sa minimumom morala, B.T. ne bi ni pomisljao na novu kandidaturu.
    Da nas narod (van interesne grupe zute koalicije) nije zaboravio
    moral, on bi mogao da racuna samo na glasove svojih-zutih sicardija.
    Ovako, dobice opet glasove velikog procenta dama, onih koji podobnost mere svojim merilima lepote (bez koje nema Predsednika)
    i onih koji bi da zadrze kravu muzaru.
    Svasta je moguce u nasoj Srbiji, bez osnovnih znanja o politickim
    pravima, demokratiji, drzavi, odgovornosti drzavnih sluzbenika,
    etici i moralu.
    Zbog toga, iako imamo drzavnika sposobnog i odgovornog (V. K.,
    po mom misljenju), glasacemo za buducnost iz bajne proslosti
    (mandata zutih & comp.).
    Oni koji veruju, da svojim pravom da ne glasaju, pomoci ce da
    se okrene slika ispod naslova.
    Neka nam je sa srecom! Nebeskom narodu, vreme pomaze da ode u istoriju, zanavek.
    Srboljub Savic

  10. Hajde da se ne lažemo. Imamo dva izbora (to je realnost). Jedan je Boris a drugi je Toma. Što se tiče onih ljudi koji gledaju i vide svojim očima jasno je kao dan da je zemlja dovedena do očaja a za to je “zaslužan” Boris (kad kažem Boris onda to znači:Dačić,Dinkić,Čanak,Vuk,Batić-Lečić.Palma,Krka,Pastor,DP Hrvata,nekoliko Romskih parija i Ljajić). Glasati za bilo kojih od nabrojanih je posebno svejedno. Glasati za Čedu,Vuka ili Zaharija koji kao pretstavljaju treći put je takođe isto i u konačnici to je glas za Tadića. Preostaje nam ova druga grupa oko Nikolića kao ozbiljna i dovoljno široka koalicija koja može biti okosnica za ozbiljne promene. Ovde objektivno postoji problem SRS koja nije uspela da se modernizuje i shvati istorijski trenutak (njima je veći problem Toma nego Boris i to je stvar njihove jednostavno sujete). Svi ostali na političkoj sceni uz ozbiljne razgovore i sitnija prilagođavanja bi mogli da uđu u ovu političku i patriotsku koaliciju i da se zaista izvrše nužne promene i da se konačno nešto pokrene u Srbiji i da se krene u neki boljitak za ovu zemlju i za ovaj narod.

  11. Ma koji Nikolić ili Tadić, Šešelj je srpski Heroj a na Toma ,to bi vi samo željeli što je babi milo to se babi snilo DS koji je upropastio Srbiju odlazi zauvjek a SNS koji je izdao Šešelja je sramotna stranka. Jedino što nam preostaje je SRPSKA RADIKALNA STRANKA.Ma nema teorije da ga puste nedaju izrodi iz Srbije da se Vojo vrati jer znaju da bi odmag izgubili vlast.To što će pustiti Voju to je propaganda , znaju oni da bi Voja osvojio 99 % glasova tako da naši ne daju da ga zlikovci puste.Ako ne želimo daljnje biološko nestajanje Srba nikako ne smemo dati glas onima koji su Srbiju doveli do granice opstanka. Samo glas za Srpsku Radikalnu Stranku i Jadranku Šešelj glas je za spas Srbije od ovakvih kao Zukorlić, Tadić, Dačić, Čanak, Čeda, Vuk i ostali koji su uništili Srbiju i narod doveli na ivicu biološkog opstanka.

  12. Ni Tadic, ni Nikolic, ni Seselj, a kamoli Ceda, DVERI su nasa jedina nada!!! Dajmo im sansu, makar da se oseti nekakav novi vetar na ucmaloj srpskoj politickoj sceni. Siguran sam da ne mogu biti gori od gore nabrojanih.

  13. Надам се да је овај српски народ схватио ко се може бавити политиком у овој земљи. Надам се да је схватио да нам, у ситуацији и којој јесмо, само државничка мудрост и стабилност личности донекле може помоћи. Надам се да је овај народ схватио да је враг однео шалу и да је време шарлатано истекло. Зато ћу свој глас дати ДСС-у и Војиславу Коштуници. Надам се да ће се тиме вратити и достојанство и правна држава, бар у оном обиму како је то било у периоду док је он био премијер.

  14. Sto pre ode sa krivicnom prijavom, u pritvor bolje za Srbiju, ali ne samo on, ima jos dosta kandidata, na isti put po zaslugama.

  15. Moramo se učiti da se u srbiji može lepo živeti od svog rada , poštenja, poštovanja porodičnih vrednosti a taj bajrak može da ponese pokret DVERI sa onima koji se nisu ogresli u kriminal i nemoral.

  16. Ovai izbori su test inteligencije srpskog naroda,izadjimo svi na izbore i napravimo vladu kakva nam lici,sami odlucujemo!!

  17. С обзиром на то како нас је упропастио својом политиком према Косову и Метохији као и према свему српском, заслужио је много више од тога него да само оде са места председника.

    Предизборна Тадићева прича о Косову и Метохији:

    http://www.youtube.com/watch?v=K0dWwd6vWAE

  18. Za ceo dosovski period mora se krivicno odgovarati jer nisu postovali
    ustav Srbije i zakone koje su sami doneli.Znaci laz a u mom selu kazu:
    KO laze taj i krade i tu je prica sa dovcima zvrsena.Ne samo Tadicev
    odlazak vec ceo dosovski politicki kofer,a culi smo za kofere i Evrice
    pa posle nikom nista pojela MACA. STA NAM JE RADITI? Nedajmo svoj skupi
    glas ovima koji su nas lagali ,krali i na rub propasti doveli. Imamo
    veliku sansu da glasamo zaDVERI,DVERI i opet PATRIOTSKE DVERI!!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *