Муамер Зукорлић: Балкански ајатолах

Пише Предраг Николић

Муамер Зукорлић је за своју председничку авантуру по свему судећи претходно добио „нимет“ од Мустафе Церића.  Какве су могуће последице Зукорлићевог отвореног уласка у политичке воде по Србију, Републику Српску, али и Европску унију?

 

Као гром из ведра неба одјекнула је вест о председничкој кандидатури муфтије Зукорлића на предстојећим изборима у Србији. Готово сви штампани медији у региону су ову информацију забележили на насловним странама, а електронски у ударним вестима. Поменута вест то и заслужује, јер ће лидер Исламске заједнице у Србији овим чином постати први верски поглавар који излази на мегдан политичарима. То, наравно, није уобичајено, односно није се догодило ни у једној европској држави. У ствари, једина земља која познаје овакву праксу је Исламска република Иран где се на челу државе налази верски лидер – ајатолах. И у Парагвају се на челу државе налази бискуп Фернандо Луго, али је он, ипак, пензионисан пре уласка у политичку битку. За разлику од „свештеника сиромашних“, како Луга зову Парагвајци, тутински муфтија нема намеру да се одрекне ахмедије, он ће у председничку трку ући са белом чалмом на глави.

Муамер Зукорлић рођен је 1970. године у селу Орље код Тутина. Председник је и главни муфтија Мешихата исламске заједнице у Србији. Основну школу завршио је у селу Рибариће код Тутина, а затим у Сарајеву Гази Хусрев-бегову медресу. У Константини, у Алжиру је 1993. године завршио Исламски факултет, одсек шеријатско право, а постдипломске студије у Либану. Оснивач је и први ректор Интернационалног универзитета у Новом Пазару, где је заједно са реис-ул-улемом Церићем основао Бошњачку академију наука и уметности, па је тако постао и академик. Живи са две супруге, иако закон у Србији забрањује бигамију. Међутим, то њега много не дотиче. Истиче да је то његова приватна ствар и да је боље имати две жене (и не поштовати државу), него имати једну, а варати је. Има седморо деце. Признаје да би Санџак радо видео изван Србије. Колико јуче позивао је на бојкот пописа и државних институција, али га то, ипак, није спречило да се кандидује за председника државе, коју по сопственом признању не доживљава као своју отаџбину. Претио је „арапским пролећем у Санџаку“, пиромански упозоравао „да један стан у пламену може запалити читаву зграду“, оптуживао Београд за игнорантски однос „који ће од Санџака направити ново Косово“. Ни српским школама није остао дужан позивајући ученике муслиманске вероисповести на бојкот школске славе, а не зна се да ли је укорио омладинце који су на његовом „Фејсбук“ профилу Дан државности Србије назвали „Сретењем злочинаца“.

АМБИЦИЈА КАО СВЕМИР

[restrictedarea]

Амбиција која иде у бесконачност довела је овог духовника, који воли луксуз и оружје, обожава скупе аутомобиле и фирмирана одела, до ситуације да за њега не постоје границе. У ствари, муфтијин проблем је што он свој религиозни положај комбинује са политичким амбицијама и жељом да се наметне као несумњиви лидер свих муслимана у Србији. Због тога често улази у конфликт са неистомишљеницима и онима који не деле његове и Церићеве политичке визије. У сукобу је са Зилкићем, Угљанином и Љајићем које оптужује за колаборацију са српском владом и назива их муслиманима по мери Београда који „би требало да буду као кућни љубимци које ће Срби потегнути када дође нека делегација из арапских земаља“. Не схвата муфтија, а нити брине због тога, што идући из конфликта у конфликт са поменутим актерима верског и политичког живота у Санџаку, али и свима онима, међу муслиманима, који сматрају да није паметно стално копати ровове према Београду, само даље продубљује поделе у, иначе, невеликој муслиманској заједници у Србији. Зукорлића оптужују и за блиске везе са вехабистима, те за благонаклон став према радикалним исламистима, мада је сам више пута тврдио да су вехабије девијантна појава у исламу. Његови политички ставови су радикални, каткад и екстремни, али вешто користи указане прилике. Када је после прошлих избора у Србији, зарад америчких потреба стварања марионетске власти у Београду, уз помоћ Турске дошло до вештачког измирења два љута санџачка ривала, Љајића и Угљанина и њиховог уласка у власт на републичком нивоу, створен је празан опозициони простор у Санџаку који је Зукорлић спремно искористио.

ХОМЕИНИ БАЛКАНА
Проговорио је популистички, привлачећи себи све већи број сиромашних и очајних грађана који су у њему видели једину наду за боље сутра. Тиме су се стекли услови да се у живот претвори његова давнашња амбиција – да постане верски и политички лидер бошњачког народа. Испада да је новцем Саудијске Арабије, политичком подршком Турске и уз дипломатску помоћ Америке извршена ајатолизација санџачког муфтије. Рођен је Хомеини Балкана, а какве ће то политичке последице донети откриће нам време које је пред нама. Зато Зукорлићева председничка кандидатура није никакво изненађење, а још мање сензација. То је логичан след догађаја који су припремани годинама и којима су српске власти, обневиделе од заљубљености у себе и патолошке потребе да се остане ту где јесте, па макар и по цену државе, својим чињењем или нечињењем умногоме кумовале. Тачно је, како рекоше у Исламској заједници Србије, да је муфтијина кандидатура неспојива са природом секуларизма и да Зукорлића дискредитује као верског великодостојника, али он никада није ни давао верскоме предност над политичким. Вера је за муфтију средство за остварење политичких циљева. Тако је пре непуне две године формирана Бошњачка демократска заједница на чијем челу се налази Емир Елфић, брат млађе супруге Муамера Зукорлића. Елфић је крајем прошле године посетио Брисел где се састао са значајним бројем европских парламентараца, међу којима и са Емином Бозгурт, холандском парламентарком турског порекла задуженом за Балкан. Наравно, Елфић је цинкарио Србију и агитовао за аутономију Санџака. Управо је партизанска аутономија Санџака, са правом прикључења некој од суверених република, главни програмски и политички циљ Зукорлића и Бошњачке демократске заједнице чији је он стварни шеф. Изгледа да је муфтија, иначе врсан познавалац арапског језика и са, очито, завидним организационим способностима, оценио да је куцнуо прави час да се пред Европу и свет изађе са захтевом за ново комадање српских земаља. Очигледно, ту одлуку није донео сам.

НЕИЗБЕЖНИ ЦЕРИЋ
Зукорлић Сарајево сматра духовним центром муслимана на Балкану, а реис-ул-улему Мустафу Церића врховним поглаваром. Церић је, опет, изјавио да „све што он (Зукорлић) ради јесте и моја одговорност као што је и оно што ја радим његова одговорност“. Зато је мало вероватно да Зукорлић за своју председничку авантуру није претходно добио „нимет“ од Церића. Или је, можда, у питању заједничка авантура овог радикалног двојца. Ову могућност не би требало нипошто искључити, поготово ако се зна да се Церић, барем је тако најављено, неће поново кандидовати за место председника Исламске заједнице БиХ. То би значило да Церић и Зукорлић дефинитивно излазе из верских оквира и упуштају се у отворену политичку борбу. Муфтијина председничка кандидатура је први корак у том правцу. Њом се жели спречити расипање муслиманских гласова и омогућити Зукорлићу да са један-два или којим промилом више процената може трговати подршком Тадићу у другом кругу председничких избора. Тадић је, Викиликс нам то открива, спреман на свакојаку трговину зарад очувања своје власти. Зукорлић и Церић као добри организатори и спретни манипулатори желе то да искористе и извуку максимум за своје политичке циљеве.
Ипак, оваквих игара на Балкану нема без уплитања великих сила. Сигурно је да исламски политички двојац, с обзиром на Церићеву познату снисходљивост према америчком Голијату, не би кренуо ни у какву политичку или неку другу авантуру без одобрења из Вашингтона. А и што би када политика Вашингтона иде у правцу остварења њихових жеља. Вашингтону не само да не сметају неоотомански снови Анкаре већ их и подстиче. Циљ је ојачати амерички мостобран у Западној Европи и њен вазалски однос, те довршити изолацију Русије. Тако се, у ту сврху, с једне стране подстиче ширење НАТО-а према границама „руског царства“ и, с друге стране, разбија и мења карактер Балканског простора. Средство у рукама је радикални ислам, уз чију помоћ је планирано стварање читавог низа државоликих ентитета преко којих би требало извршити поновну отоманизацију Европе. Корист од ове „неоконтејмент“ политике била би вишеструка. Источни Медитеран био би просто закључан за Русију, а њено присуство у овом делу строго контролисано. Такође, држећи бомбу у њеним грудима, Америка би имала ефикасну полугу за стални притисак на Европу у случају, евентуалне, европске непослушности, те би тако могла да онемогући немачку геополитичку потребу „пута на Исток“. Оваквим развојем догађаја и „Јужни ток“ би изгубио свој стратешки значај чија би изградња, какве ли коинциденције, требало да започне крајем године. Можда би управо у томе требало тражите разлоге овог, за неке неочекиваног, Зукорлићевог отвореног уласка у политичке воде.

УДАР НА РЕПУБЛИКУ СРПСКУ
Колико год парадоксално звучало, главна препрека остварењу ових замисли није оваква Србија, чији је „скраћени“ председник филозофски замишљен над чудесном дипломатском вештином која нам је донела споразум о приступању Тројном пакту док сви каравани за Србију пролазе, већ мала Република Српска. Босна је замишљена да буде отомански центар Балкана. Уосталом, географско срце полуострва налази се у Босни, али у Републици Српској. Ко контролише срце, влада телом. Зато ће и предмет трговине пред други изборни круг у Србији бити управо Република Српска. РС је кост у грлу радикалним исламистима који не желе мирну Босну, па према томе и компромис, већ своју Босну под сваку цену. Извесно је да ће РС у наредном периоду, ако се у Београду ништа не промени, бити под сваковрсним и врло интензивним притисцима. Притискаће ЕУ за нове уступке у погледу уставних промена, из Београда ће стизати захтеви за већу флексибилност, а на унутрашњем плану РС ће се суочити са социјалним притисцима који ће, вероватно, бити подстицани и из центара моћи изван Републике Српске. Зато се мора на време деловати. Унутрашње јединство је једини адут на који се Република Српска у својој одбрани може поуздати. С друге стране, лоша економска ситуација и све веће социјалне разлике су највећа претња унутрашњем јединству. Зато би требало промптно реаговати и решити се појединих министара у Влади РС који су рад министарстава подредили личном интересу. То, наравно, неће решити све наше проблеме, али ће вратити веру у друштво и осећање да имамо шта да бранимо.

[/restrictedarea]